Желите ли да живите у земљи у којој парламент не доноси законе, а председника не бира народ? Желите ли да Република Србија приступи федералној диктаторској супердржави и финансира Енглеску?
Погледајте кратак преглед невероватних
чињеница о Европској унији од којих многе сигурно нећете никада чути на
главним српским телевизијама ни прочитати у српским новинама.
Готово су сви тзв. Очеви Европе, од краја Првог светског рата на овамо, заступали идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава.
Закони ЕУ су изнад закона држава чланица.
И врло су опсежни: устав ЕУ има 170. 000 страница. Сви досад издани
Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје бројне прописе, тешки
су попут једног носорога.
Европска комисија (бирократска влада ЕУ у
којој папире пише преко 30. 000 еурократа) може покренути тужбу пред
Европским судом против земље чланице за коју сматра да је прекршила неку
одредбу европског права. Казне за непослушне државе чланице су астрономске.
Европска је комисија сасвим наднационална и свим европским комесарима изричито је забрањено да слушају било какве савете из земаља из којих потичу. Они морају да раде искључиво у интересу Уније, а не у интересу земље чланице. Само Комисија има право предлагања закона и надзире, усмерава и има власт над читавим законодавним процесом. Подсећамо, увек када извршну власт престане контролисати воља народа – демократија се претвара у диктатуру!
Према томе, ЕУ није парламентарна демократија, него федерална диктатура.
Први председник Европске комисије био је потпоручник у немачкој војсци за време Другог светског рата,
члан Националсоцијалистичког Јавног Добра (НСВ) , немачке “добротворне
установе” организоване по узору на Нацистичку странку, а која је
преузела и многе државне послове, као и члан Националсоцијалистичке
коморе правника и судија. Звао се Валтер Холштајн.
Председника Европског већа не
бирају народи Европе, то није изборна функција као у демократским
државама. Председника Европског већа поставља – Европско веће!
Србија ће, уђе ли којом несрећом у ЕУ, финансирати Уједињено Краљевство с више милиона евра годишње, на начин да ће бити у обавези да у годишњи буџет ЕУ уплаћује део разлике због смањеног приноса Уједињеног Краљевства. На пример, мала Словенија плаћа 14 милиона евра, а сиромашна Румунија чак преко 50 милиона евра за Велику Британију! Тај издатак који ЕУ отима од свих држава чланица назива се УК – корекција. Јесте ли икад чули за то?
Увешће ПДВ и на оно на за шта га још не
плаћамо, јер се Европска унија добрим делом финансира од ПДВ – а земаља
чланица па ултимативно захтева најмање 5% ПДВ – а (при чему нема ништа
против ако он буде још већи).
Дакле, Унија ће увести порез на хлеб и млеко, значи основне намирнице које користимо свакодневно, а смањити на храну за бебе.
Значи, смањење пореза на храну коју користимо само првих пар месеци
свог живота, а повећање пореза на намернице које користимо цео живот!
Занимљива је и чињеница да обрнуто не
важи: Европска унија, наиме, само од нових земаља које јој приступају
захтева најмање тих 5% ПДВ – а, али то није обвеза старих седам чланица –
оне тај ПДВ не требаја да уведу, ако не желе. Згодно, зар не?
Уђемо ли у Унију, захваљујући
европском опорезивању неминовно ће доћи и до других поскупљења. Тако ће
плин обавезно поскупети 30 – 100% (највероватније ипак, као и струја и
цигарете, само до 50%), кафа 5 – 23% па лож уље и дрво за огрев 15%.
Српским грађанима, ако се одлуче да живе у Унији, поскупљења не гину.
И то неће бити хир владајуће странке (ма која била на власти), него је
напросто реч о усклађивању с европским прописима које се мора спровести,
јер се Србија на то обвезала.
Стимулације у оквиру Заједничке
пољопривредне политике ЕУ темеље се на два основна принципа: 1. Старије
земље чланице добијају више; 2. Богатије земље чланице добијају више. У
почетку нова држава чланица прима само мали део пара а до пуног износа
може се докопати тек кроз 7 – 10 година. Отприлике, у време када
постепеним повећањем стимулација нова земља чланица догура до пуног
износа, истиче време почека на право страног куповања пољопривредног
земљишта и тада стижу мултинационалне корпорације са својим капиталом
који се мери у милијардама евра и купују све.
Странци ће моћи куповати некретнине под истим условима као и грађани Републике Србије
(мада грађани Србије то исто право немају и неће имати у неким земљама
ЕУ), а кад се доселе овамо, имаће право и гласа на нашим изборима, и ући
у систем власти.
Српски радници, моћи ће да се
запошљавају у земљама ЕУ под истим привременим ограничењима под којима
су то право имали грађани Пољске, Чешке, Словеније и других земаља након
протекла два проширења. Али, грађани ЕУ од првог дана српског чланства
имаће потпуно иста права при запошљавању у Србији као и Срби. Другим
речима, њима одмах све, а ми ћемо се код њих моћи запослити тек за неких
седам година! Дакле, ни ту нема правде.
Сви челни и утицајни људи у ЕУ
(Хосе Мануел Баросо, Херман ван Ромпеј, Ангела Меркел итд.) редовни су
посетиоци састанака Групе Билдерберг, на чију су иницијативу на садашње
положаје и постављени.
У телима Уније уобичајено је земљу из које долазите називати не њеним именом, већ ”земљом коју најбоље познајем”.
Укупни годишњи трошак ЕУ износи
вртоглавих 1. 147. 885. 101. 616 еура, а само за флоту луксузних
службених аутомобила чланова Европског парламента издваја се 5, 25
милиона евра. Како ико може очекивати да ће нешто добити од тако скупе
савезне државе? Управо супротно: приступање Унији Србија ће скупо
платити.
Ако вам се неки од наведених
података чине невероватним сложите коцкице и упознајте право лице
Европске уније… Видећете да ни пола нису рекли!
ОВО СУ ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ ЋЕ ВАС ШОКИРАТИ
Да ли сте знали да Европска унија није парламентарна демократија?
Европска комисија, извршни орган Уније,
има потпуну власт над законодавним процесом … и нико је практично не
контролише. Енормне овлашћења и безграничну власт Комисије понекад се
покушава оправдати констатацијом да је стање слично кад је у питању било
која савремена влада. Но је ли то баш тако?
Не заборавите: увек када извршну власт престане да контролише воља народа – демократија се претвара у диктатуру!
Упознајте право лице Европске уније.
Европска унија није посланичка (парламентарна) демократија, него
неолиберална федерална диктатура корпоративних интереса. Зашто је она
без икакве сумње управо такав политички конструкт објаснићемо у даљем
тексту, но како бисмо све то могли разумети најпре се морамо упознати са
неким основним појмовима и институцијама Уније.
Париским уговором из 1951. формирана је
Европска заједница за угаљ и челик која се састојала од Француске,
Немачке, Италије и земаља Бенелукса, Римским уговором из 1957. формирана
је Европска економска заједница и Еуроатом, а потом је прикривајући
свој темељни циљ, под изликом привредног уједињења, слободног тржишта и
сличних флоскула, Европска заједница (касније: Унија) корак по корак
провела политичко уједињење, привлачећи у своје окриље европске државе у
тзв. петак таласа проширења:
Први талас 1973. – Приступају Данска, Ирска, Велика Британија;
Други талас 1981. – У ЕУ улази Грчка;
Трећи талас 1986. – Долазе Шпанија и
Португалија, након чега следи Маастрицхтски уговор 1992. којим се ствара
големи федерални политички конструкт назван Европска унија – економска и
монетарна унија, јединствена валута, заједничка одбрамбена политика и
уводи се грађанство Уније;
Четврти талас 1995. – Улазак Аустрије,
Финске и Шведске, након чега Унија организује потписивање још два
уговора – оног из Амстердама 1997. којим се наводно јача улога Европског
парламента (но не претерано, и никако до степена кад бисмо о ЕУ могли
говорити о парламентарној демократији, како ћемо видети касније), те
уговора из Нице 2001. којим се због пријема нових чланица мења састав и
начин рада институција Уније (нпр. Савјет ЕУ не мора више доносити
одлуке једногласно, од Нице је довољна већина);
Пети талас, који се даље дели на два
дела – први део 2004. када су под власт Уније потпале Чешка, Мађарска,
Пољска, Словачка, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија, Кипар (грчки
део само) и Малта, те други део 2007. кад су у ЕУ утрпане и Румунија и
Бугарска. Главни критеријуми за приступање овој недемократској
супердржави су копенхашки критеријуми из 1993. према којима државе
кандидаткиње морају испунити за чланство ове услове:
1. политичке – стабилне институције које “гарантују демократију и људска права”;
2. економске – јако “тржишну економију”;
3. правне – кандидаткиње морају бити
способне преузети обавезе чланства. Овим критеријумима обично се додају и
тзв. мадридски критеријуми из 1995. када је закључено да спровођење
свих горњих реформи (политичких, привредних и правних) нужно мора
пратити и одговарајуће административно устројство (тј ефикасна државна
управа) како би држава кандидаткиња лакше усвојила и спровела огромну
ацкуи ЕУ, о којој ће касније бити више речи.
Када се зна да наведеним критеријумима
Унија кад што придодаје још додатних критеријума, попут, рецимо, потпуне
сарадње с Хашким судом, онда се види да су темељни критеријуми само
политичка демагогија. Има ли бољег доказа за то од Румуније и Бугарске?
Је ли Румунија земља са стабилним институцијама? Можемо ли бугарска
економија оценити као “јако тржишну економију”? Какве бесмислице.
Како би постала чланицом Уније, земља
кандидаткиња пролази процес преговора у којем Унија тренира строгоћу у
поступку тзв. скрининг, тј дубинске анализе усклађености законодавства
поједине земље кандидаткиње с правним тековинама европских заједница, а
који делимо на:
1. експланаторни скрининг – у којем
Европска комисија представља ту правну стечевину и доцира земљи
кандидаткињи што све мора постићи како би ју задовољила,
2. билатерални скрининг – у којем земља
кандидаткиња покорно представља велеважној Комисији тренутни статус свог
законодавства (и обећава да ће сваким даном у сваком погледу све више
напредују).
Унија то не жели признати, али воља
народа земаља чланица нема ама баш никакве шансе да буде преточена у
европску норму и праксу. Видећемо у наставку зашто је то тако. Уз то,
као и свака голема федерација, ЕУ има веома сложен систем управљања.
Узгред, има и монструозну архитектуру – погледајте само ову грдосију од
зграде Европске комисије на горњој слици.
ЕУ има 23 службена језика, а ради
једноставности комуникације три су радна језика Европске комисије –
енглески, француски и немачки. Европска је застава плава са 12 звездица,
али то заправо уопште није службена застава Уније. ЕУ има и химну –
Бетовенову Оду радости, а тзв. Дан Европе је 9. мај, који у Унији славе
зато што је тога дана 1950. године нацистички колаборациониста Роберт
Шуман одржао гласовити говор у којем је изнео своје идеје о
еуројединству предложивши оснивање Европске заједнице за угаљ и челик.
Чврста бирократска кула
Институције ЕУ су: Европски парламент,
Европски савет, Савет (Веће ЕУ или Савет министара), Европска комисија,
Европски суд, Европска централна банка и Ревизорски суд.
Правни поредак ЕУ је аутономан и
разликује се и од поредака замаља чланица и од међународног права.
Његово главно својство је да делује ограничавајуће на правне поретке
земаља чланица: ограничава регулаторну аутономију земаља чланица у
подручју грађанског, кривичног, радног, па чак и уставног права те
ствара обавезе за земље чланице и то за њихове институције
законодавне, извршне и судске власти. Овлашћења ЕУ (из којих се види да
Унија управља животом становника земаља чланица од колевке до гроба)
деле се на искључиве, подељене и комплементарне:
А. Искључива овлашћења обухватају:
1. царинску унију;
2. успостављање правила о тржишној утакмици ради функционисања унутрашњег тржишта;
3. монетарну политику за земље чланице чија је валута Еуро;
4. очување морских биолошких ресурса у оквиру заједничке политике рибарства;
5. заједничку трговинску политику;
6. закључивање међународних уговора.
Б. Подељена овлашћења (то су
оне које ЕУ и земље чланице деле, али ипак ЕУ може заузети неко од тих
подручја регулације у којем случају чланице губе право да саме регулишу
те области) су:
1. унутрашње тржиште;
2. социјална политика;
3. економска, социјална и територијална кохезија;
4. пољопривреда и рибарство;
5. животну средину;
6. заштита потрошача;
7. транспорт;
8. трансевропске мреже;
9. енергија;
10. слобода, безбедност и правда;
11. заједничка безбедносна питања у стварима јавног здравља.
В. Комплементарна овлашћења (у
којима Унија има овлашћење подржавати, координисати и допуњавати
активности земаља чланица) су:
1. заштита и побољшање људског здравља;
2. индустрија;
3. култура;
4. туризам;
5. образовање, професионално усавршавање, омладину и спорт;
6. грађанска заштита;
7. управна заштита.
Бројне унијске институције
Шефови држава, државни поглавари или
председници влада земаља чланица чине Европски савет, које до
Лисабонског уговора није било институција ЕУ стрицто сенсу. Председава
му Председник с мандатом од 30 месеци и могућношћу једног реизбора. Он
представља ЕУ у међународним односима. Савет ЕУ (које се који пут зове и
Савет министара) чини 27 министара влада. Оно има основну улогу у
економској, спољној и безбедносној политици. Већинско гласање уместо
једногласног биће све чешћа појава.
ЕУ има и министра спољних послова под
називом Високи представник за спољну и безбедносну политику (уједно
потпредседник Комисије). ЕУ има још читав низ институција – централну
банку, инвестициону банку, омбудсман, суд ревизора, одбор регија,
економски и социјални комитет …
Европски савет, уз потврду Парламента,
бира председника Европске комисије, а он сам (уз сагласност Савета ЕУ)
бира чланове Европске комисије, а онда Савет именује Комисију по потврди
Парламента. Пуно укључених тела, но уз мало лобирања председник
Комисије заправо поставља Комисију какву хоће. Само Комисија предлаже
законе, спроводи политику, буџет, управља програмима, представља
Европску унију у међународним преговорима. Иако је спровођење европског
законодавства у правилу препуштена земљама чланицама, Комисија може
доносити и проведбене акте.
Сваком члану Комисије припада један или
више ресора Комисије, који се називају Општим управама (Дирецторате
генерал – ДГ). На челу сваке Опште управе налази се генерални директор, а
свака се општа управа дели на управе којима су на челу директори.
Посебне јединице чине правна и преводилачка служба Комисије.
Европски комесари су прави владари
Уније. Комисија је посве наднационална, а чланове Комисије се обавезује
да у свом деловању не представљају земље из којих долазе, тј којих су
држављани, да не примају инструкције од својих влада ни од других
институција Уније, већ да делују искључиво у интересу Уније.
Парламент или брбљаоница?
Парламент “представља грађане” али,
зачудо, не доноси законе нити има моћ предлагања закона! Тек
Лисабонским уговором своје овлашћења Савет министара почиње помало
делити са Парламентом. То се зове “суодлучивање” (овај ћемо поступак
објаснити касније). Парламентарни заступници могу само расправљати о
већ предложеним законима и давати своје мишљење о њима, заступајући
притом ставове наднационалних европских партија којима припадају. У том
парламенту Србија би, уђе ли у Унију, имала вероватно 12 посланика, што у
укупном броју од 736 чланова чини 1,6% заступника, а што је мање од
просечне статистичке грешке.
Неизабрани европски председник
Унија има вођу, Председника Европског
савета. Ко је он? Ко га је изабрао? Председника пола милијарде
Европљана не бира народ, њега поставља Европски савет. Ова је
функција, уз невероватну особитост Европског парламента да самостално не
доноси законе и склоност Европске комисије да се понаша попут
совјетског политбироа, сигурно је једна од најнедемократскијих
институција на свету. Институција Предсједника Европског већа уведена је
тек Лисабонским уговором. Тиме је укинут систем шестомесечног
председавања Унијом уз ротацију држава чланица, премда је шестомесечна
ротација и надаље задржана у сврху председавања свим конфигурацијама
Савета министара, осим када се оно састаје у саставу министара спољних
послова.
Председник Европског већа, између
осталих овлашћења прописаних чланом 15. Уговора о Европској унији
представља ЕУ у међународним односима. Другим речима, грађане Европе
представља неко кога они нису изабрали. Први Председник Савета – дотад
на европском нивоу углавном непознати фламански апаратчик Херман Ван
Ромпеј, ступио је на дужност 1. децембра 2009. године. Његова је
месечна плата је била око 30.000 еура.
(приредио Интермагазин, Српска политика, Наша Истина, еуропскаунија.yоласите)
Нема коментара:
Постави коментар