Постоји једна „чудна“ жена која се често може виђети љети како брзим корацима иде од Сутомора до Бара. На рамену јој ранац, у рукама папир и оловка. Папир је препун лијепог писанија, али неразумљивих ријечи и реченица. „Поднеске“ предаје у неком од државних органа уз прилично нејасно усмено образложење да тражи заштиту. Службеник, наравно, прими поднесак, уз дужно поштовање чудне странке, и прослеђује га старјешини органа. Старјешина, уз најбоље намјере и жеље, не може да докучи смисао поднеска и по њему не успјева да поступи. Овој „чудној“ жени се чини, свакако, да обавља битну радњу, али њена писанија увијек заврши у неком шкафу, тек да се не баци, а о њеном „захтјеву“ се ћути.
Размишљајући о свом досадашњем односу према животу, према окружењу…, поистовјећујем се са овом „чудном“ женом. Чак је у пролазу често и сретнем, као да Неко жели да ме подсјети да је мој начин живота сличан њеном. У сталном жалу за својим животом и нетрпељивости према људима који ме окружују и ја вапим Господу неразумљивим језиком. „Шта заиста желиш, Зорице?!“ То ме питање прогања са икона Светитеља, из очију духовника… „Желим да ми кажете да сам ЈА у праву!“ „Увјек то твоје ЈА, МОЈЕ…?!“, одговара Отац.
Отац веома мало разговара са мном, али у сажетим реченицама
огледа се мудрост Светог јеванђеља. „Чула сам да сте прозорљив, читате ми
мисли, а не помажете ми!?“
„Господ тражи срце твоје“, одговара Отац. „Помози ми да га
очистимо“. „Не могу ја да ‘размјештам ствари’ у твом срцу. Мораш сама да
одлучиш да оно што не треба да је у њему избациш и одрекнеш га се. Да не гледаш
уназад, као Лотова жена. Господ је рекао: ‘Где је благо ваше, ондје је и срце
ваше’. Зашто од мене тражиш земно благо и земну срећу. Ја нисам златна рибица!
Моли се. И нека буде воља Оца нашега који је на Небесима!“
Искрено, углавном нијесам задовољна Очевим одговорима.
Помислим како он, у ствари, минимизира моје проблеме. Ма, није му стало,
закључујем. А онда, опет, сретнем ону „чудну“ жену и буде ми је жао, јер не зна
да њен труд неће имати резултате. Па и мој труд неће дати резултате. На слушам
свог Оца. Закопаћу тај свој талант дубоко у срцу. Знаћу да га имам и то ће ми
бити довољно. Али, поистовјетићу се са оним који говоре да вјерују у Бога , али
на свој начин. Увијек сам сматрала такву изјаву смјешном! Па у Бога може да се
вјерује само на један начин, начин на који то описују 10 Заповјести.
Када сам се одлучила за упис на факултет, било ми је довољно
да то буде у граду који није далеко од мојих. А, опет, осјећала сам огромну
срећу што ћу бити „свој газда“ и о свему одлучивати сама. Била сам одлучна за
такав преокрет у животу!
А сада, када је потребно духовно да узрастам, немамом те
одважности, већ ми увијек треба нека напомена, пажња, питање, разумјевање…
Често се наљутим на своје дијете кад нема самоиницијативу да
уради нешто. Кад већ све има „на длану“, зашто и сама не да напор да размисли
да би требало нешто урадити и без мог подвика. У тој самоиницијативи се види и
одлучност и разборитост ђетета који ће га пратити и у каснијем животу.
Ја, у ствари, очекујући да ми се приноси духовна храна и
утољава духовна жеђ. У духовном животу од себе правим инвалида.
Почиње пост! Питах Оца како да постим. А увјек га то питам.
„Као и прошлог пута!“, одговара он. Али ја не желим такав одговор. Очекујем
посебан „јеловник“ за мене.
Па, шта да се ради, какве припреме да извршимо, шта се очекује од нас… И тако, низ питања, истих као ранијих година. Очигледно да има нас који смо вјерници док траје пост, па за то вријеме побожништва требају нам смјернице јер нас свјетовне бриге затупљују толико да и заборавимо шта нам је чинити. Када бих стално у вјери била и са вјером живјела онда не би било припрема и изненађења, већ би мој дух обитавао у миру, а живот текао у задовољству.
„Стижу нам весели дани поста“, како би то рекао Свети
владика Николај. А ја имам осјећај као да ми долази неки љути гост, па се бојим
да ћу га дочекати неспремна.
„Шта да радим, Оче?!“
„Обавеза ти је да идеш на посао, куваш ручак, водиш бригу о
ближњем свом.., а прије и после свега да се Богу молиш!“, одговара Отац.
Зорица Дабановић
Илустрација: rusofili.bg
Нема коментара:
Постави коментар