Оболели од хепатитиса Це сами плаћају тестове

Несташица траје већ годину и по дана, па су инфектолози принуђени да пацијенте лече мимо европских протокола чији смо потписници. – Тестирање је нужно пре започињања лечења, у току терапије и непосредно по завршетку

 Од жутице типа Бе, хроничног запаљења јетре изазваног вирусом, у Србији, према процени лекара, у сваком тренутку болује од два до седам одсто становништва. Добра вест је да за ово обољење има свих потребних лекова, а чак постоји и вакцина која нас штити од овог опасног вируса. У нашој земљи вакцину против хепатитиса Бе добија свако новорођенче, али се обавезно вакцинишу и тинејџери у седмом разреду, чиме добијају доживотну заштиту. Сексуални контакт је најчешћи начин преношења овог вируса, али се болест може добити и преко инфицираних игала, али и код стоматолога, педикира, маникира и у салонима за тетоважу.

Сасвим друга прича је са хроничним запаљењем јетре, изазваним вирусом Це: превентивна вакцина не постоји, а већ дуже ни у једном клиничком центру у Србији не спроводи се одговарајуће лечење.

Проф. др Драган Делић, инфектолог из Клинике за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије у Београду, признаје да своје пацијенте већ месецима не лечи по протоколима европске конференције за лечење оболелих од хепатитиса Це, које је Србија прихватила.

– На клиници немамо тестове којима се утврђује ефикасност терапије код оболелих од хепатитиса Це. Није боље ни у другим здравственим установама– каже за „Политику” др Делић.

У Србији један проценат становника има хепатитис Ц, подмуклу болест која дуго протиче без симптома и откива се случајно, на пример, приликом добровољног давања крви. Ако се болест не лечи, наш саговорник каже да код 20 одсто оболелихдоводи до цирозе јетре, која може да прерасте у смртоносни карцином. Зато је веома важно на почетку лечења одредити концентрацију вируса Це у крви, за шта је потребан такозвани „пи си ар” тест, који државне лабораторије немају.

Др Делић објашњава да је проблем настао због тога што клинички центри нередовно купују материјал потребан да се у лабораторији ураде ови тестови, како за оболелог на почетку лечења, тако и током терапије. Кад пацијенти добију скупу комбиновану терапију, у четвртој, 12. и 24. недељи лечења, потребно је пратити концентрацију вируса у крви. На основу тога, лекар утврђује да ли је терапија ефикасна. Ако није, она се прекида. Ако није довољно ефикасна, лекар одређује да се терапија продужи. Уколико је изузетно ефикасна, терапија може да се скрати. Од тога зависи да ли ће лечење трајати 48 недеља (готово годину дана) или само 24 недеље.

– Никоме терапија није ускраћена, али ове болеснике, сликовито речено, лечим „у мраку”. У овом тренутку на клиници немамо ни један једини тест. Крв од пацијената, узета за анализу, стоји у фрижидерима и када тестовибуду набављени биће урађена анализа. До тада, остаје ми само да наставим да пацијенту дајем терапију, иако то можда више није неопходно – каже др Делић.

Зашто је битно да терапија не траје дуже него што је неопходно, објашњава Урош Рајаковић, секретар удружења „Кронос”, које окупља оболеле од хепатитиса Це и има око 500 чланова.

– Терапија је веома исцрпљујућа: за најчешћи генотип вируса хепатитиса Це током 48 седмица једном недељно се прима инјекција. Терапију прате несаница, умор, самоубилачке идеје, недостатак концентрације... При томе не знамо да ли је терапија уопште ефикасна и да ли се може њено трајање скратити. Неко може да настави са студирањем или послом, неко не може – каже за „Политику” Рајаковић.

Како истиче, несташица „пи си ар” тестова траје већ годину и по дана, па многи од оболелих који су у могућности анализу обаве у приватним лабораторијама. Анализа кошта око 16.000 динара, а потребно је да се понови најмање три пута током и једном по завршетку лечења.

Како је „Политици” речено у Републичком фонду за здравствено осигурање, пацијенти немају могућност да преко РФЗО-а рефундирају ове трошкове, јер је набавка „пи си ар” тестова у надлежности здравствених установа, које су биле обавезне да планирају и спроведу њихову набавку. Како наглашавају, за ову годину обезбедили су довољну количину тестова за увођење пацијената у терапију. Проблем је што инфектолози морају да проверавају ефикасност терапије, а за то им је потребна додатна количина тестова. И за те сврхе је, тврде у РФЗО-у, новац обезбеђен, али су га клинички центри утрошили за набавку медицинског материјала и потрепштина за које су проценили да су им у датом тренутку потребнији.

Ипак има наговештаја да ће се ово „врзино коло” ускоро размрсити – тако су барем надлежни обећали пацијентима.

Здравствене установе ће саме, преко тендера,набављати довољан број тестова, а не да чекају да их добију у виду донација од фармацеутске компаније, каква је погрешна пракса владала до сада.

Оливера Поповић