1. Свети пророк Јелисеј. Живео на девет
стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог
пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби
одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града
Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и
испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави
дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на
огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом
силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим
пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их
је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору;
горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за
време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени
Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто
људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога
Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу,
опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и
појединцима. Представио се у дубокој старости. |
|
2. Свети Методије, патријарх цариградски.
Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања
замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме
га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као
одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога
на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних
седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У
време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и
изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија
Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у
цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити,
скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има
нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући
како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и
свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од
поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан.
Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена
призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља
Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му
повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године
и преселио се у Царство Божје. |
|
3. Свети Јован, митрополит евхаитски.
Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у
старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским.
Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије
Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они
сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се
препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи.
Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон
Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао
мирно 1100. године. |
|
4. Преподобни Нифонт.
Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од
младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у
Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а
потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио
травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од
чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на
Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од
Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и
помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се
збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо
дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: "Не плачите него
радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење
ваше". Најзад рече: "Време је да идем!" И предаде свету душу своју Богу
14. јуна 1330. године. |
|
|
|
Шта помаже благо и свет овај убав,
Шта власт сва и сила кад је човек губав?
Војвода је Неман, но губом покривен
Сав од губе бео, ка' од гноја сливен.
Па војвода жури к Божијем човеку,
Само још од њега надајућ се леку,
C целим караваном одела и злата,
To Божјем човеку нека буде плата!
Јелисеј му рече да Јордану ходи
И седам се пута окупа у води.
Расрди се Неман у својој несрећи:
— Немамо л' ми'река, бистријих и већи?
И хоћаше хитно дома да се врати,
Но мудри га слуга од тога одврати.
Господару, рече, хитно не одступај,
Гле, Јордан је близу, иди се окупај!
Послуша га Неман, к Јордану пожури
И седам се пута у реку загњури.
Здрав постаде Неман, проказа одлете,
Здрав постаде Неман и чист као дете.
Бог је један, викну, Богу Израиљу,
Он чудеса славна чини у обиљу!
|
|
|
РАСУЂИВАЊЕ |
|
„Неће нас спасти место, ако не творимо вољу
Божју", вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се, како је
живео у једном манастиру, где су га пет сабрата волели a један вређао.
Због овог једног, који га је вређао, он се пресели у други манастир. У
том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он
побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица
вређала. Он пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја
бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да
постанем стрпљив," Извуче хартију и написа крупним словима: „Све ћу да
отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега." Када ступи у четврти манастир, и
ту су га једни волели a други вређали, Но он је почео стрпљиво
подносити увреде. И чим би га неко увредио, он би извадио ону хартију и
читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега." И тако
стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти. |
|
СОЗЕРЦАЊЕ |
|
Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14, 25) и то:
1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне,
2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре, и како и ја полазим но тонем због мале вере
|
|
БЕСЕДА |
|
о смерности као претечи славе
Прије славе иде смјерност (Приче Сол. 75, 33)
Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о
слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је
од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а
кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога,
а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је
Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу
људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од
људи (5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од
Бога, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од
Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом
смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој
смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje
на смиренïе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам
подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу
смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу, браћо, мора тако
бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе,
слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и
Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу
Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
|
Нема коментара:
Постави коментар