Домовина оца Јована је била Буковина где се родио око 1833. године и
на крштењу добио име Иља. Његов отац, по презимену Гарус, био је
Молдављанин, а мати Украјинка, али на Светој Гори није живео с
Молдављанима и увек је говорио да је Рус, јер је руски савршено знао. Он
се својевремено оженио и имао деце. Његово омиљено занимање је било
читање Псалтира, па су га сви уважавали и у случају нечије смрти
позивали га да чита над покојником.Врло брзо је обудовео, и заједно са породицом прешао у Каменец-Подољску губернију. На овом месту није дуго живео него је заједно са својим оцем ступио у Преображенски манастир близу градића Бершад, а кћери је послао у женски манастир на Волини.
Искушеник Иља је после смрти оца решио да крене на Свету Гору. Узевши отпуст од манастира, отпремио се у Одесу где га је сустигла тешка болест. У том стању је учинио завет: ако оздрави, отићи ће у Свету Гору и ступити у монаштво, и тамо неће јести ни сира, ни јаја, ни млека, ни рибе, ни уља. Ускоро после тога је оздравио и добио дозволу. Отишао је из Одесе у Константинопољ, а отуда у Свету Гору. Имао је жељу и ревност да подражава великим древним подвижницима у пустињском и испосничком животу. Путовао је по полуострву и тражио за себе духовног наставника међу пустињацима. У то време је на Керасији у пећини над високом и стрмом урвином у молитвеном тиховању живео отац Пахомије, Србин, и до њега се успентрао Иља. Упорно га је молио да га прими као ученика. Отац Пахомије га је сазнавши о његовом претходном животу и о стремљењу ка строго подвижничком уставу, примио и после извесног времена постригао у схиму, назвавши га Јованом.
Када га је постригао отац Пахомије није разрешио његов поснички завет него му је потврдио да га продужи све до смрти. У једном тренутку отац Пахомије је, желећи да испита колико се његов ученик одрекао сопствене воље, наредио Јовану да једе све што му се понуди, што је отац Јован без поговора испуњавао. Видећи такво послушање вољи старца, отац Пахомије му је поново дозволио да се држи свог посног правила. Шеснаест година је он тако живео са својим старцем, подвизавајући се у разним подвизима покајања и унижења тела. Онда је отац Пахомије мирно умро оставивши оцу Јовану у наследство подвижништво, пустињаштво и испосништво. Сав свој живот на Светој Гори, као и његов старац, отац Јован је умерио ка најдубљем тиховању у што већој удаљености од пребивалишта других. Из тог разлога је често прелазио са једног места на друго, ако би само срео неку препреку за тиховање.
Једно време је живео на Керасији у разним колибама. Тада је код њега било три до четири ученика. Три пута се настањивао у пустињи Тиваида и тамо изградио четири колибе. Живећи на том месту он се често удаљавао на најпустија места. На такве походе он је са собом узимао сухарке, секиру, лопату, чајник и поњаву; све је то трпао у торбу и товарио на плећа. Уморивши се, или када би се ноћ приближила, он би се сместио на неком пропланку, рашчистио место, разапео над собом на гранама дрвећа платно и на тај начин направио шатор. У случају недостатка хране или воде није се много бринуо, него је по неколико дана проводио не једући и не пијући. Правило је имао опште, по бројаницама. За келијни канон је пребивао у умно-срдачној молитви по два сата. Све остало време је по мало читао, размишљао и највећим делом се старао да пребива у молитви.
У његовој келији није било ни столица, ни кревета. Да би заспао никада није легао на бок или на леђа, него је увек спавао у седећем ставу на поду, на простртој поњави. Иако је у писмености био самоук, знање му је било веома јасно, и лако је објашњавао тешка места из аскетских дела светих отаца и из Светог Писма. Понекад је ђаволска лукавства умним очима видео тако јасно као да их је гледао телесним. Од сталног пребивања у молитви, његов карактер је био незлобив, кротак и трпељив.
Ученици који су са њим живели били су дужни да се придржавају посног типика и веома ретко им је дозвољавао уље и вино. Светим Тајнама се отац Јован причешћивао по могућству сваке недеље. Један ученик је говорио да је оца Јована, који је ишао после причешћа у своју колибу, видео како сија јаче од сунца. Ученик се. усудио тек после годину и по дана да проговори старцу о томе, молећи да му објасни узрок такве појаве. - "Због тога је то било што си имао поверења према мени!"
Када је бивао код куће, отац Јован је свакодневно обављао бдење, почињао увече и завршавао идућег дана. За то време пребивао је у умној молитви.
Пред крај живота отац Јован је оставио Тиваиду и завукао се у најдубљу пустињу између Катунакије и Керасије над провалијом, на оном месту где је раније живео отац Зосима. Ту није много живео. Једном га се сетио њему близак по духу старац Варнава у скиту светог Василија. Позвао је свог ученика и послао га да посети оца Јована и да му каже како се давно нису видели, па се пита да ли је жив. Заиста, ученик га је једва застао у животу. Вративши се ка оцу Варнави са том вешћу, био је одмах послан руском духовнику, оцу Иродиону у истом том скиту. Али тај није био код куће. Отуда је потрчао на Катунакију ка духовнику оцу Игњатију Бугарину, али, док је тај стигао до пустиње самртника, по веома тешким стазама, отац је већ био испустио свој дух у руке Господње. Било је то 11. новембра 1892. године. На том месту је одмах био погребен.
Целог живота на Светој Гори он се веома усрдно занимао умно-срдачном молитвом, и достигао је у њој веома висок степен. Они који су му били блиски говорили су да је био удостојен многих духовних виђења, па су се многи од подвижника обраћали њему за савет.
Нема коментара:
Постави коментар