Касније се испоставило да мој свекар Николај није изгубио сећање, него свест, још извесно време је могао да се креће, само се неадекватно понашао: никога није препознавао, ништа није схватао и није могао да каже. Прве претпоставке лекара су биле: значајна интоксикација организма или вирусна инфекција нервног система, можда као последица компликација грипа (недељу дана пре тога Николај се разболео од грипа, који је био праћен високом температуром).
Треба рећи да је свекар ишао на боловање први пут за последњих неколико година. Са својих 60 година још увек је радио, пошто је био човек чврсте грађе, весео и вредан, увек у доброј форми и расположењу. Тим пре је била неочекивана вест о томе да је у реанимацији и да се не зна да ли ће преживети...
Тек четвртог дана Николајевог боравка на одељењу за реанимацију на основу клиничких показатеља успостављена је дијагноза „енцефалитис као последица грипа“, без обзира на околност што резултати анализа нису потврдили дијагнозу. Испоставило се да поуздане дијагнозе нема, а то значи да није могло бити ни одговарајућег лечења. Кад је у четвртак, петог марта, моја драга свекрва Јекатерина упитала шефа одељења за реанимацију какве су прогнозе за њеног супруга, он је дубокомисоно подигао поглед и рекао: „Све прогнозе су тамо...“, а на питање: „Шта да радимо, како можемо да помогнемо?“ лаконски и са сигурношћу је одговорио: „Молите се!“
Дакле, поред све наше жеље нисмо могли физички да помогнемо болесном Николају, нисмо могли ни да га посетимо, ни да га негујемо, јер није дозвољен улазак у одељење за реанимцију. Али смо могли да му пружимо много вреднију помоћ — молитвену. Тек касније смо схватили да није нимало случајно што су сви догађаји, чињенице и околности били управо такви: такав је био Божији Промисао, све то је било потребно да би се потпуно искључила могућност заблуде у вези с тим Ко је заправо исцелио болесног Николаја.
Животни пут Николаја је био такав да је са својих 60 година, нажалост, био прилично далек од схватања истинског смисла вере: био је крштен, али је као човек васпитан у Совјетском Савезу, у цркву ретко одлазио, ниједном се није удостојио да приступи Тајни Исповести и Причешћа. А страшно је и замислити шта душу умрлог очекује без покајања и Причешћа...
Хвала Богу, до тада смо моја свекрва Јекатерина, моја мама Ана и ја прилично чврсто кренуле путем уцрквљења, прочитале смо много душекорисне литературе и имале смо представу о томе шта се може предузети у тако озбиљној животној ситуацији. Много смо се молиле за болесног Николаја, пре свега за то да Господ продужи дане његовог земаљског живота, да му да времена за покајање, снагу за исправљање и наду у спасење. Молитвс смо читале и појединачно, и заједно, без обзира на то што живимо у различитим градовима. Сваке вечери смо у одређено време заједно читале 26. псалам, а затим у друго време, такође по договору — три пута смо читале молитве Господу за исцељење болесног Николаја. Моја свекрва је добила благослов од свештеника и сваки дан је читала Канон за болесника. Свака од нас је у свом граду дала у цркве и у манастире име за здравље, за четрдесет молитава, наручиле смо неколико молебана за болесника. Мој драги супруг се, безусловно, такође веом бринуо за оца. И каква је била моја радост кад је сам изразио жељу да чита Псалтир за очево здравље и кад је за то узео благослов од свештеника. Осим тога, замолили смо све (како усмено, тако и SMS-порукама) верујуће познанике да се помоле за здравље болесног Николаја. И с каквом спремношћу су се веома многи одазвали на молбу, како смо се удостојили да очигледно осетимо моћ саборности Православне Цркве, јединсто духа, снагу љубави према ближњем!
Ох, колико је претрпела моја свекрва! За време тридесет седам година заједничког брачног живота постала је једна целина с мужем, и десила му се таква несрећа, био је на ивици живота и смрти, а она је била сама у празном стану, насамо са својим мислима, осећањима и бригом. Али, не, није тако: православац никад није сам — Господ је увек поред њега, у тешким животним тренуцима Његово присуство и помоћ се нарочито осећају. Свекрва ми је рекла да је ноћу неколико пута будећи се од страха с криком, обливена хладним знојем, чула како јој је спокојан и миран глас, да ли изнутра или споља умиривао: „Тише, тише, ти-и-ише...“
Како се ватрено и усрдно Јекатерина молила тих дана: заборављала је и на храну и на сан. Била је прилично борбено расположена, без обзира на сву озбиљност ситуације и нејасне прогнозе. Само је једном поклекла, дозволивши тренутак да јој очајање обузме душу... Назвала сам је да питам како је, а она ми је потиштеним гласом рекла: „Ево, сад идем кући из цркве после Литургије, а онда одмах у болницу... Такав очај и таква туга су ме притисли, и некаква равнодушност: биће како буде... Нажалост, већ ми је познато такво стање, исто сам се осећала кад је умирала моја мама... осећам да одлази...“ — и почиње да плаче у слушалицу. На срећу, успела сам да у том тренутку подржим блиског човека: „Чекајте, чекајте, немојте тако да причате, то нису Ваше мисли, то нису Ваша осећања, сами сте рекли да су Вас ПРИТИСЛИ чамотиња, очајање и равнодушност, то значи да су они СПОЉА, да желе да Вас разоружају, да вас умртве, да учине да почнете да сумњате и да престанете да се молите. А Ваша молитва је најјача у овој ситуацији, зато што молите за блиског и вољеног човека, веома му је потребна Ваша помоћ. Треба одмах да повратите своје борбено расположење: непрекидно понављајте Исусову молитву, „Богородице Дјево, радујсја...“ и 90. псалам и надам се да ће се тада, уз Божију помоћ, очајање повући.“ Јекатерина ме је послушала и кад смо предвече разговарале, глас јој је био сасвим бодар.
Ускоро се свекрва договорила са свештеником, оцем Алексијем, да ће он у петак, шестог марта, обићи одељење за реанимацију и да ће по кратком чину обавити Миропомазње тешко болесног Николаја. У договорени дан Јекатерина и отац Алексије су стајали на улазу у реанимацију. На њихово чуђење, улазна врата су била широм отворена, као да је неко очекивао њихов долазак, док су раније увек била затоврена и није се могло ући без специјалне дозволе руководства. Јекатерина и отац Алексије су практично несметано прошли кроз празне болничке ходнике, на путу су срели само једну младу медицинску сестру која се забринула што су тако ушли, али која их је, кад је сазнала који је циљ њихове посете и да су се пре тога договорили са шефом одељења, допратила до сале за реанимацију до постеље болесника.
Николај је још увек био без свести, са свих страна је био опкољен цевчицама, држачима за инфузију, кабловима и опремом, а руке и ноге су му биле везане за бочну ограду кревета како у случају да се несвесно покрене болесник не би могао да оштети каблове и држаче за инфузију. С времена на време болесник је био врло активан (као да је био немиран) и судећи по мимици лица и ретким и дубоким јецајима, веома је патио. Јекатерина се веома бринула, нада у Божију милост и страх да ће изгубити најближег човека испреплели су се у њеном срцу.
Миропомазање је трајало прилично дуго: отац Алексије је усрдно и надахуто читао болесном Николају молитве и Јеванђеље и помазивао га освећеним јелејем. И гле, чуда! Кад је свештеник после једног одломка ставио Јеванђеље на главу болесника и закрстио га, нека необична сила као да је подигла Николајеву главу и горњи део тела изнад постеље на тридесетак сантиметара (иако су му руке биле везане). А на крају, кад је свештеник прислонио крст уз усне болесника и кад је почео да га повлачи, Николај је испустио дуг звук и поново се придигао изнад постеље, а главом је учинио покрет у правцу крта (све то време је и даље био без свести)! Свештеник Алексије се притом радосно зачудио и гласно је рекао: „Слава Теби, Господе, услишио си молитвицу!“, а затим је рекао мојој свекрви: „Очигледно сте се јако молили...“
И даље, по сведочанству медицинских сестрица, буквално пет минута након што су свештеник и Јекатерина напустили болничку собу у реанимацији, болесни Николај је отворио очи, само још није било јсно да ли је дошао свести или не, јер још неко време није могао ништа да каже. Следећег дана предвече Николају се постепено вратила свест, а делимично и сећање. А већ у недељу око 12 сати његова срећна супруга нам је саопштила радосну вест о томе да се Николај потпуно освестио и да може да говори. Наше прве речи и мисли после ове вести су биле: „Слава Богу за све!“ Како је очигледно Господ показао Своју свету вољу и свима нама даровао чудо исцељења: болестан човек који је био у тешком стању, без свести, без поуздане дијагнозе и прогнозе на исцељење преко пет дана, управо после свете тајне Миропомазања је отворио очи и почео да се опоравља!
Деветог марта, у понедељак ујутру, отац Алексиј је у самом одељењу реанимације исповедио и причестио болесног Николаја Светим Христовим Тајнама, а после тога је још дуго разговарао с њим о важности духовног живота. Николај је, са своје стране, изразио спремност да се заједно са својом супругом Јекатерином моли, да одлази у цркву и да се венча кад ојача. Тог дана је из сале за реанимацију пребачен у болничку собу на истом одељењу, а већ у уторак, десетог марта, на одељење за неуралгију. Николај је још дуго времена био врло слаб, али се из дана у дан осећао све боље и боље: после неколико дана почео је да устаје из постеље, постеено су му се коначно повратили моћ говора и сећање. Нешто више од две недеље је остао на одељењу за неуралгију, затим се још две недеље опорављао у рехабилитационом центру. Уз Божију помоћ и уз ватрену подршку пријатеља и рођака, Николај се споро, али сигурно опорављао.
А колико је радости било у гласовима и на лицу Николаја и Јекатерине у првим недељама после повратка болесника кући из рехабилитационог центра! Признајем да никад пре нисам имала прилике да чујем такве срећно-радосне гласове. На питања о томе како се Николај осећа Јекатерина је обавезно одговарала: „Хвала Богу, боље је него што је био, чак као да се подмладио!“ Средином априла Николају се мање-више вратила снага и чак је почео да ради — такорећи „вратио се у строј“. Још увек су остале извесне последице болести: релативно брзо се замара, има нападе слабости и главобоље. Али се свеједно сигурно може рећи да се човек препородио: радосно расположење и љубав га не напуштају ни на час, од њега се више не може чути ни роптање, ни осуда, а према својој супрузи је почео да се опходи с много више пажње и бриге.
Да, за Николаја је живот поново почео, може се рећи од почетка. Али би с моје стране било преурањено да мислим да се мој свекар после тешке болести поново родио како физички, тако и духовно... Душевни препород и поновно осмишљавање живота се даје нама, многогрешној и горопадној деци Божијој, много теже полази за руком. Веома нам је тешко да дуго задржимо у сећању доброчинства Божија према нама!... Како нам је тешко да сачувамо живу благодарност према нашем Небеском Оцу!... Како је тешко хришћанину-почетнику да искрено и из све душе пожели да преузме на себе и понесе духовни труд у славу Божију!... Како нам се брзо враћају самоувереност, сигурност у себе и непослушање вољи Божијој, и како се, чим осетимо снагу, враћамо ранијем животу!... После повратка кући Николај је два пута био у цркви, чиме је неизрециво обрадовао оца Алексија и на томе се све завршило.. Николајевој души предстоји дуг и сложен пут пре него што дубоко поверује и свесно крене путем уцрквљења. Остаје нам само да се уздамо у милост Божију и да се надамо да ће Милосрдни и Човекољубиви Господ просветити и упутити Свог грешног слугу Николаја на пут Истине! Много тога у овом питању зависи, наравно, и од његове драге „половине“, моје свекрве Јекатерине, од њене женске мудрости и душевне танкоћутности. Нешто зависи и од нас, сина и снахе: у најмању руку, треба да му дамо жив пример живота у Христу и да га у потребном тренутку подржимо, охрабримо и да му кажемо лепу реч...
Сад, после извесног времена, схватам да су неочекивана болест и чудесно исцељење мог свекра Николаја по Божијем Промислу били важни и душеспасоносни за многе људе који су му блиски. Моја драга свекрва, моји мама и отац су се битно учврстили у вери, постали су много усрднији у молитвама и духовном труду, почели су редовније да учествују у богослужењима у дане празника и недељом, много чешће су с искреном жељом почели да приступају Светом Причешћу. Мој супруг се, на моју велику радост, сад труди да заједно са мном чешће учествује у недељној Светој литургији, а посебно му се свиђа да одлази на богослужења у Љаденски мушки манастир. И још, колико ми је познато, један од блиских другова Николаја, човек који се налази на озбиљној дужности и који се целог живота према питањима вере односио „с поштовањем, али на дистанци“, толико се забринуо за свог друга док је овај био болестан и толико га је потресао догађај његовог чудесног исцељења да је поверовао, кренуо је путем уцрквљења и сад већ свако јутро хита у цркву. Слава Богу за све!
Ова прича је истовремено и радосна и тужна: радосна је зато што се завршила срећним исцељењем и што се још неколико душа учврстило у вери, и што је кренуло путем спасења, путем Истине, уским путем, који води у Царство Небеско, а тужна је због тога што су наше душе толико огрубеле због испразног живота и многобројних падова у грех да су, да би се у њима пробудила љубав према Творцу и стремљење ка вечности, потребна очигледна чуда која се по својој снази и изражајности могу у поредити с онима која је Исус Христос чинио за време Свог служења на земљи. А цео наш живот је пун чуда Божијих: сваки корак, сваки уздах, сваки трен је Божије чудо, достојно непрестане захвалности. Сам по себи живот сваког од нас посебно и све наше планете у целини је чудо, неизрециво по својој тајанствености и узвишености Творчеве замисли. Треба само да застанемо у трку, да одагнамо испразне мисли, да удахнемо чист ваздух пуним плућима, да се загледамо у бездано небо, и да ослушнемо свом својом душом свет око нас и своје срце — и сигурно ћете чути дах Вечности у лаком поветарцу...
Вероника Светлова
Извор:Манастир Свете Jелисавете - Минск
Нема коментара:
Постави коментар