ПРАВЕДНИЦА - Приче из живота баке Параскеве

Мој пут ка Богу није почео са безначајног места...

У животу сваког човека наступа тренутак када се обраћа својој прошлости и почиње поново да отктива свет на који гледа неким другим очима и једноставно мења свој однос ка животу.

Тако је било и са мном. До 48 године ја сам водио обичан живот успешног руског предузетника-непрестани посао, презентације, пријеми, корпоративи, забаве, одмор у иностранству итд. И одједном - све је пропало, земља се срушила под мојим ногама: у мају 2002 године дијагностикована ми је опака болест-рак лимфног система. Страшна збунјеност је ударила душу: Због чега? И зашто баш ја? Како ће моја породица? Како деца? Како ће они ово преживети?

Одједном је заиста све пропало - сунчев зрак, плаветнило неба, град са трамвајима, аутобуси, људи који негде журе? Снег који тихо пада са неба? Киша која почиње да лије праћена муњом и громовима? Да ли је заиста са тим готово? Никада виже нећу ићи да берем печурке? Никада више нећу видети шуму и моју викендицу у којој сам оставио део своје душе? Заиста никада више нећу видети жену и децу? Нећу поделити са њима своје успехе и пожалити се на неуспехе? Да ли је заиста то крај-страшан и неизбежан?

Доктори на та питања нису имали одговор већ су ми директно и без увијања говорили да они не могу дати никакве гаранције за моје излечење. Доктор који ме је лечио ме је често припремао на то да морам да будем спреман за дуго, исцрпљујуће лечење али је стварност постала још гора јер је хемотерапија убијала у организму не само болесне ћелије већ и оне здраве. Након хемотерапије осећао сам се као бубашваба после велике дозе отрова Дихлофоса.

Моји најближи су ме тешили како су знали и умели али то је само мало помагало: да бих добио велику снагу за лечење мени је била потребна духовна подржка. Одједном сам схватио да то што је мени потребно не треба да тражим на Земљи. Обратио сам се Њему, од кога зависи апсолутно све на Земљи и мој живот посебно. Полако сам почео да идем га Богу – у ствари – Он је мене призвао Себи. Необјашњив осећај појавио се већ након првог исповеданја, велики благослов ми је донело приближавање Светим Тајнама. Чим сам се мало одаљио од болести, са женом и сестром сам посетио Свету Земљу-а све у намери да се приближим Богу. То путовање је дефинитивно ојачало моју веру.И тек недавно ми је дошло до свести да мој пут ка Богу није
почео са безначајног места.

Касније сам схватио: ја сам се само вратио на пут по коме сам некада ишао-у својој раној младости. И тим путем ка Богу је мене водила моја бака Параскева.

Трчећим кораком од земљорадничке задруге

Моја бака – Солнцева (Колосова) Параскева Димитриевна, мајка мог оца – родила се 1901 године у сесоској породици, у малом селу Заборово који се налази поред Городца, Нижнегородске провинције. Радила је у земљорадничкој задузи, за време рата је сама васпитавала двоје деце док јој је муж био на фронту. Преживели су , по њеним речима, захваљујући једној крави и повртњаку. Радили су из ноћи у ноћ: ујутру на земљорадничкој њиви а ноћу-на својој, не већој од 30 ари.

Почетком 1950-тих година, уморна од прекомерног рада на земљорадничкој земљи и својој њиви, отишла је из села у Городец, мали али древни град. Тамо је живела у мирној улици на другом спрату једне мале зграде. Тачно преко пута њеног дома, мало на десно, видела се купола без крстова – тамо у некадашњој цркви налазило се тада некакво складиште. Бака се и уселила у тај дом само због тога што је црква била преко пута.

Храм тих година није радио и бака је морала да иде у један од храмова који су били отворени – у Балахан, четрдесет километара од Городца. У детињству сам често боравио код ње и она је тада са мном ишла на та своја путовања до храма. Било ми је пет година када сам први пут био у храму и за цео живот сам запамтио тај осећај. Памтим мирис тамњана и то неко нестварно стање, благодат, коју никада раније нисам осетио. Са великом преданошћу сам слушао певање црквеног хора, и то је за мене било ново откриће. Бака ме је научила да се молим и ја сам у цркви молио драгог Бога за многе ствари и – најчудније од свега – мене није ни једног тренутка напустио тај осећај да је Он ту до мене, да ме слуша и да ће обавезно испунити све моје молбе.

Вера и празан бунар

За моју баку вера није била ништа абстрактно и страно већ основни елемент њеног живота. Она је сво своје слободно време користила да би се молила. Ујутру, у току дана и увече, по неколико сати. За све што је радила тражила је благослов од Господа.

До саме старости, док јој је здравље то дозвољавало, обилазила је сва позната света места у Совјетском Савезу. Боравила Свето-Троjицкоj Лаври светог Сергеја, у Кијевско-Печерској Лаври, у Почајевској Лаври на Западној Украјини. Напомињем да се све то дешавало у првој половини 60-тих, у самом јеку Хрушчевских напада на Цркве.

Иако је прошло већ четврт века од њене смрти, ја добро памтим неколико њених прича.
Десило се да је једном требала да иде дуго пешке, на једно од тих својих путовања, заједно са сапутницом - такође старицом – до следећег манастира. Било је лето, изузетно топао дан и путнице су биле жедне. Одједном, на путу су наишле на извор, обложен ниским деблима. Са нестрпљењем су пришле ка отвору и погледале доле. Бунар је био потпуно празан,тамо није било ни капи воде. Обично би људи након тога само продужили даље али моја бака није била једна од тих. Раширила је мараму на трави и заједно са својом сапутницом је кренула усрдно да се моли Пресветој Богородици. Након неког времена оне су опет погледале у бунар и он је био пун чисте изворске воде! Умиле су се и напиле хладне воде од које су „отпадали зуби“ и захваливши се Богордици-Заступници, пошле су даље.

Како сам решио да „казним“ баку за њену „непросвећеност“

Време је пролазило. Пошао сам у школу,и ђаволска безбожна времена су учинила своје. Постао сам прво октобрист, затим пионир, наравно постао сам атеиста и у складу са очевим генима – веома ратоборан. Памтим један случај када сам спровео своја пионирска убеђења и решио да „казним“ баку за њену „непросвећеност“.

Имао сам једанаест година. Мог оца, тада председника задруге, у време јачања хрушчевске консулидације, преместили су у друго село и наше привремено уточиште била је мала сеоска брвнара. Бака Параскева је живела током лета код нас и молила се увече у чајној кухињи, да никоме не би сметала. Једном сам кришом узео њену малу икону из месинга и сакрио је у таму старог кухињског ормана. Бака ју је дуго тражила свуда и убрзо схватила о чему се ради – обрушила се на мене али ја сам све негирао. Када је отац дошао кући на ручак она му је испричала све о мом делу и он ме је, како следује, изгрдио. Ја сам се трудио да се оправдам јер: „ Јасно је да нема Бога“ и мој отац то такође зна али он је био неумољив и тражио је да му дам реч да никада више нећу сметати баки док се моли. Тада сам први пут осетио да живот и није баш тако једноставан, како су нас учили у школи.

Мамавасина и љубитељи ракије

У селу, из кога смо ми дошли, живела је бакина пријатељица – мајка моје дадиље, старије девојке, која ме је чувала док су родитељи били на послу, то јест од јутра до вечери. Мајка моје дадиље се звала Катерина, али ја сам је звао Мамавасина и дуго сам био уверен да је заправо то њено право име.

Тек када сам постао мало старији сазнао сам да је она мама Васе (мама Васина), мог старијег друга са којим сам се играо. Катерина и бака су биле праве другарице и повезивала их је вера. Оне су седеле и разговарале ноћима – бака је причала о својим путовањима по светим местима а Мамавасина је пажљиво слушала. До дан данас памтим како су им лица, у тим моментима била необична, просветљена.

А ето, у дугом селу, у које смо са родитељима дошли касније, није било никога са ким би се бака дружила. Она се трудила да се упозна са локалним старцама али оне су биле маловерујуће и све до једне су волеле да попију ракију, што бака из душе није подносила. Она је говорила тако силно, као да се ради о некој проклетој дружини: „Само ракију они тако болно воле“.

Злослутна шупа и мисли о смрти

У детињству сам веома волео да боравим код баке. Изнад њене собе и предворја налазио се велики таван, у који сам волео да залазим, - тамо у полумраку било је истовремено и страшно и интересантно. Највише од свега сам се плашио једне лутке у углу: бака се бавила шивењем и често је носила на пијацу своје рукотворине, углавном, дечију одећу – после рата у земљи, било је тешко наћи одговарајућу гардеробу. Тако сам ја на тавану истраживао и почео да читам једну занимљиву књигу коју и данас памтим – „Борба за ватру“ Ронија старијег. Био сам запањен што су и примитивни људи живели као и ови савремени: и они су волели и мрзели, борили се са својим непријатељима и дивљим зверима. И ватра је била неопходна не само као фактор постојања већ и као симбол наде и продужетка живота.

Иза куће се налазила шупа са дрвима за шпорет. Изнад шупе се такође налазио таван и у његовом полумраку злослутно се назирао мртвачки сандук, прекривен неким тешким платном. Бака се као права хришћанка припремила за своју смрт за живота, тридесет година раније. Нисам баш ризиковао да улазим често на тај таван – тамо је стварно било јако страшно.

Живот на селу

Бака је често долазила код нас преко лета на село. Мајка је учила за други степен образовања, педагошки. Ишла је у току лета на предавања и бака ју је мењала у кући. Нас двоје смо заједно садили биљке и поливали башту. Бака је била изузетно добра особа, волела је домаће животиње и волела је да води бригу о њима. Обраћала се животињама као људима: прасе је за њу било „дечачић“, пас Дамка – „девојчица“. Када их је хранила дуго је са њима разговарала и гледати је за то време било је јако занимљиво.

Још смо волели са баком да „славимо“. Недељом после ручка нас двоје смо седали за сто, бака је у чинију стављала семенке од тикве и сунцокрета и ми смо их грицкали. То је за нас било „славље“. При томе је бака полако препричавала доживљаје из своје младости и живота на селу.

Како је Параскева у 17 година остала сама

Бака памти да су сви њени преци били сеоски домаћини и да је сав њихов живот био повезан са земљом. Зато су вероватно имали и одговарајуће презиме – Колосови (колос – клас ; прим.прев).

Дуго и полако она је говорила о томе како су живели до револуције: иако сиромашни живели су довољно добро: имали су коње и краву. Имали су и радника Јевсејка, који је живео са њима као равноправни члан породице – јео је пио заједно са њима за истим столом. Говорила је о томе како ју је Јевсејко зими возио на санкама, упрегнутим у коње, у суседно село, у парохијску школу.

Говорила нам је и о породичној трагедији – погибији својих родитеља и петогодишњег брата Вање. Немајући никакву представу о грађанском рату који се распламсава на југу Русије, у лето 1918 – те, њен отац, мајка и брат су се упутили у Астрахан на дрвеној барци на којој је бакин отац био скипер. У Астрахану су хтели да погодније продају глинене лонце које су сами правили у њиховој малој радионици у башти. Њихова седамнaестогодишња ћерка Параскева је остала на домаћинству, да се брине о башти и стоки. Дуго је чекала родитеље и брата али их није дочекала – са тог путовања они се нису вратили, нестали су без трага: где и како су погинули – остало је непознато.

У славу породичног предања, мој покојни отац је причао како су дрвену баржу хтели да конфискују „за потребе револуције“ али прадеда се успротивио: шта ће он, каже, рећи власнику брода,како да се искупи, јер о рату у Заборову нико ништа није чуо. Црвеноармејци су „решили проблем“ врло брзо – извели су целу породицу на палубу брода, стрељали их и бацили у Волгу. Да ли се тако десило или не, није познато, али предање је остало.   Слушајћи баку, сестра и ја смо били ужаснути тиме што је она са седамнаест година остала потпуно сама, са својим домаћинством. На њу саму је тада пала одговорност за кућу, башту, имање, краву и још по неку стоку. Истина, помагали су јој баба и деда који су живели у улици преко пута њене куће. Тако је она живела до средине 1920-тих година док се у селу није појавио човек који је ишао по кућама и шио бунде и капуте од овчијег крзна – Александар Васиљевич Солнцев. Плату за свој посао он није узимао – радио је за храну и стан. Он је сашио капут младој Параскеви и затим затражио њену руку. Венчали су се и 1931 године добили су мог оца Генадија а 1934 године – моју тетку Галину.

„Никаквих земљопоседника у нашем селу није било“

То што је говорила бака веома се разликовало од онога што смо учили у школи. Тако су на пример нама представљали револуцију и смакнуће цара као резултат „устанка народа против капиталиста и земљопоседника под руководством бољшевика“. Али бака је тврдила да никаквих земљопоседника код њих у селу није било, а зашто – није знала. Помогао је отац, који је казао: "Сељаци у царској Русији нису представљали само кметове, већ и државне службенике, односно припадали су државној ризници и самој држави. У селу моје баке они су једноставно називани сељацима - државним званичницима. Стога ни о каквој "дивљој експолатацији" није било ни помисли, сељаци су живели слободно, нико их није угњетавао.

Поврх свега, деда баке Параскеве је био изабран за административно лице сеоског самоуправљања. Тетка Гала је успела да сазна зашто су баш њега сељани удостојили таквог поверења: Иван Степанович Колосов је био јако сиромашан али веома поштен земљорадник и у њега су сељаци имали апсолутно поверење. Иван Степанович Колосов је био један од нижнегородаца који су се срели са Царском Породицом 1913 године на нижнегородском пристаништу. На том сусрету, Ивану Степановичу је била уручена икона са подписом Царске Породице која је по наследству припала мени и коју сам чувао као зеницу ока.

По бакиним причама, после сазнања да су смакнули цара, цело село је плакало недељу дана : „ Како ћемо да живимо без Цара – баћушке!“ А приче су увек биле истините - бака уопште није била у стању нешто да прикрива. Тако је она приповедала како је у првој години колективизације (да ли 1930. или 1931. године) целокупна жетва на земљорадничким газдинствима била одлична. Врло је вероватно да сељаци који су још увек радили по тим газдинствима, као што је то био случај и на њиховим личним поседима, још увек нису научили да разликују приватан од државног поседа. Још увек нису разумевали да "оно што је заједнички, то је истовремено и лични посед", то јест ничији.

А ко је Лењин? Ђаво – он је прави ђаво!

Ка совјетској власти бака се односила веома лоше. Памтим када сам био код ње у гостима, у детињству, и повела се реч о Лењину. Ја сам га тада, као и већина совјетске деце буквано обожавао. У земљи је владао апсолутни култ Лењина – он је био представљан као највећи геније, који је показао радницима целе земље пут ка слободи путем револуције. Цела држава је била прекривена споменицима „лидеру пролетера“, од великих градова па све до малих варошица. Власти су направиле од Лењина праву икону са велким бројем позлаћених украса на себи – „Лењин – добри дедица“. Он је, као, много волео децу и бринуо се за њих у страшним годинама после револуције.

И тако, на моје питање о Лењину бака је одговорила: „А ко је Лењин? Ђаво – он је је прави ђаво!“ Мене су такве речи о „вољеном вођи“ толико узнемириле да сам се из све снаге трудио да разуверим баку. Био сам пионир, члан дечије комунистичке партије и да слушам такве речи о „дедици Лењину“ за мене је било недопустиво...

Тек за десетак година открила се страшна истина о Лењину, о томе да је он био манијакално злобни безбожник и један од највећих крвавих диктатора у историји човечанства. До дан данас мене удивљује како је бака, која је имала завршен само један разред школе, поред све фанатичне комунистичке пропаганде, могла тако добро да проникне у лењинову ћуд.
Због свега тога она практично није ни имала додира са државом – пасош никада није мењала, никада га није ни користила. Чак је одбила да се пријави за пензију већ је цео свој живот предала у Божије руке. И треба рећи, Он је никада није напустио: бака је сама зарађивала за свој хлеб шивењем дечије одеће коју је продавала на пијаци. По својим могућностима њој је помагала и ћерка Галина, која је живела близу ње у Городцу, и моји родитељи такође.

Чај са јабукама и ноћно читање

У младости, док сам учио на колеџу Горког, почетком 70-тих година прошлог века, често сам посећивао баку. Бити код ње у гостима за мене је било право задовољство. Она би стављала воду да проври и правила би нам чај. Затим би стављала на сто чајне шоље са тацнама. Шећер је доносила увек у великим комадима, не знам ни сам зашто, али таквог шећера у продаји није било. Одакле га је она набављала за мене ће увек остати тајна. Уз шећер су обавезно ишле њене специјалне маказе. Узевши у руке комад тог шећера она га је тако лако секла и ломила на мање комаде. Чај се пио не из шоље већ из тацне. Ту тацну са чајем она је научила да држи на врховима три прста и, - задивљујуће – чај се никада није проливао. На крају крајева, пити чај из из тацне било је јако захвално: када се разлије у тацну – чај није више био врео.

Бака је посебно волела да пије чај са свежим јабукама, специјално анатовкама. Она је резала мале кришке право у шољу, од чега се ширила дивна арома анатовке и тај мирис се простирао по целој соби.

Бака је, напоменуо сам, завршила само један разред школе али је веома волела да чита. Имала је много старих црквених књига које је читала свако вече уз светло мале стоне лампе у облику печурке. Долазивши код ње у госте, сатима сам посматрао те књиге. Посебно ми се свиђало Свето Писмо са предивно урађеним гравурама. Мајсторски писана дела – „Јудита обезглављује Холоферна“, „Самсон и Далила“, „Давид и Голијат“ – заувек сам запамтио њихове садржаје. Посебно ме је изненадила историја о убиству огромног гиганта Голијата од стране малог, крхког Давида. Тада сам већ почињао да разумем да у било каквом боју, такмичењу, чак и у обичној тучи, побеђује дух а не физичка сила.

Разгледајући „божанствене књиге“ и разговарајући о религиозним темама са баком, и не приметивши, продрео сам у идеју Православља. Захваљујући баки никада нисам дозволио да се увучем у богохулне разговоре који су се одвијали међу мојом генерацијом, у мом присуству. Иако сам и сам, као и сви они био атеиста, у мени никада није било порива да се ругам или подсмевам односу ка религији. Да ме не би осумњичили да тајно верујем у Бога, ја сам одговарао да је православна религија стара две хилјаде година и да она представља саставни део живота наших предака, основу руске културе и хулити на њу је недопустиво.

У њеној соби се никада није осећао запах старости

Како је старила, бака је почела да види слабије и руке су јој дрхтале. Није више могла да зарађује. Поврх свега, она се никада није жалила ни на шта и на сва питања је одговарала: „Добро живим! Хвала Богу“!

Долазећи код ње на распуст, од своје стипендије сам одвајао и остављао кришом по три рубље под тацну – али она сама од мене новац никада није хтела да узме.

Јединствена ствар, коју је сама себи дозвољавала је је било то, када се жалила на своје здравље, већ у добокој старост. Са уздахом би рекла: „Немам више моћи“. То је значило да је већ јако слаба.

У њеној соби се никада није осећао запах старости. Десно од улаза налазио се њен кревет на коме је спавала, а на узглављу је био велики жбун јасмина. Он је често цветао и испуњавао је собу дивним мирисом. Бака је генерално много волела цвеће и тепала му је: „Цветићи“.Њен утицај на мене је био неоспоран. 1980 године сам, одлучивши да се женим, неочекивано затражио благослов од ње. Требало је видети како се радосно изненадила. И мени самом је то било драго. Ко зна, можда захваљујући њеном благосову живим са супругом Наталијом у срећном браку већ 35 година и помажемо подизању два унука...

Шта радити у старости?

Параскева Димитревна је много волела децу и са љубављу их је чувала. Управо због тога су младе комшинице цесто доводиле децу код ње – са вртићима је у Городцу било тесно. Посебно су се радовале самохране мајке које нису имале где да оставе децу а требале су да раде цео дан. Сада су већ сва „њена деца“ и сами пензионери али ја сам сигуран да сви оне памте своју дадиљу, „бака Пашу“.

Погледај сам, читаоче, у круг: како живе и шта раде садашњи пензионери? Многи од њих настављају да раде јер – живети са једном пензијом је јако тешко. Неки пензионери помажу својој деци тако што чувају своје унуке. Многи сваког јутра иду на распродају у потрази за нечим укусним и јефтиним.


Ови мало „напредни“ пензионери се састају у кругу – певају, играју и чак се уче раду на компјутеру. Неоспорно је да све те активности мењају поглед на живот и скрећу мисли од болести и крају живота који се полако ближи. Али, да ли су ти људи срећни? Када видите на телевизији бакицу, како заносно плеше и затим прича о томе са великим усхићењем, не можете да видите на њеном лицу спокој и мир. Напротив: присутна је нека врста нездравог узбуђења, као када човека посматрају као ствар са ценом, што је крајње непримерено. Мени је искрено жао наших баки-пензионерки, које несмотрено троше своје, не тако дуго, преостало време за живот.

Бака Параскева се молила увек, у сваком делу дана. И Бог ју је слушао: њено лице није било само добро већ и просветљено и само је исијавало ту несвакидашњу доброту. Никада и никоме Параскева Димитровна није упутила ружну реч, никада никога није вређала. У крајњем случају, ја то никада нисам чуо. У јелу је била уздржана. Када је напунила шездесет година престала је да једе месо и то правило никада није нарушила. О посту и да не говорим – бака га се слепо придржавала. Једно од „најпрефињенијих“ јела које је себи спремала била је чорба која се правила од рибе из конзерве – више од тога себи није дозвољавала. Често је на свом старом руском шпорету кувала супицу од пшеничне каше и тикве – и повремено ме је са тим угошћавала, када сам долазио код ње на распуст. До последњих година свог живота она је ишла сама по воду на извор и вукла кофу до другог спрата. Са осамдесет година је такође сама ишла по дрва у шупу и спуштала се у подрум јер – фрижидер никада није имала.

"Умрећу - свеједно ме сахраните, не остављајте ме на површини земље!

Један од наших православних епископа је рекао да су веру током безбожних времена сачувале "старице са белим марамама." Када су на крају осамдесетих година почели са ремонтом храма преко пута бакиног дома, њене пријатељице и она понеле су у храм све црквене предмете које су спасиле од пљачкања бољшевика при затварању цркви и чувале код себе деценијама у највећој тајности: велики свећњаци, иконе, киоти итд. Бака није имала шта да понесе тамо – храм су затворили до њеног доласка у Городец а она је дала за обнову храма сав новац који је некаквим невероватним случајем успела да сачува за своју сопствену сахрану – читавих 500 рубаља. У то време то је било много новца. Својој ћерки Галини рекла је: „Умрећу – свеједно ме сахраните, не остављајте ме на површини земље“- ћерка је није осудила јер је и сама била верујућа.

Док је имала снаге, бака је ишла и помагала у обнави храма како и колико је могла. Од отварања храма она није пропустила ни једну службу: и јутарњу и вечерњу. Срећом није далеко морала да иде. Већ погрбњена, једва ходајући са штапом ишла је у цркву све док је могла да стоји на ногама.

Увек је изгледала дивно – чиста, уредна, са светлим штапом и драгим осмехом на лицу. Такву сам је ја запамтио.

Њена је вера била непоколебљива. Она је радила све да би живела по Божијим заповестима и због свега тога, њен начин живота је био за све нас, који се ваљамо у искушењима савременог живота - пример. Због тога је увек и називамо праведницом и често је спомињемо.
Бака Параскева је напустила овај свет 1991 године, прешавши тек нешто мало преко деведесет година свог живота Ја чврсто памтим то, да је мој пут ка Богу почео управо из наших разговора у мом раном детињству. И потпуно сам уверен у то да сам жив, ево већ тринаеста година од дијагностиковања смртне болести, захваљујући само вери у Бога. Супротно свим прогнозама лекара, упркос инвалидности, ја живим, радим и уживам у одосу са унуцима. Да ли се то десило захваљујући молитвама баке Параскеве?
Нека ти је вечно царство небеско, угоднице Божија, праведнице Параскево!

Александр Солнцев

Са руског Слађана Митровић

Извор: Праовславие.ру