СТАНИЈА ВАИСТИНУ

Сиротињо и Богу си тешка – јесте закључак народне мудрости. Сам Христос, са друге стране, Својим доласком објавио је слободу управо тој, и Богу тешкој, сиротињи. Не, Он није донео никакве теолошке формулације већ пре свега једно социјално учење које нас издиже из заблуде о једнакости откривајући нам радост равноправности. Такође је и установио Тајну Вечеру као спомен на ту Жртву али и на ту равноправност. Но, човеку то није било довољно. Заправо човек ни не жели да буде слободан. Много је лакше урадити или мислити или живети како други кажу или како се „ваља“ него ли одлуке доносити сам.
Самим тим и Истина испада из граница жељеног те уступа место чињеници а, ова опет, чешће пута – заблуди. Тако је и равноправност уступила место једнакости. Заиста је веома чудно како су сви тоталитарни режими започели свој ход управо тим флоскулама о једнакости. Не, нису само „пролетери свих земаља“ имали ту заблуду као основу већ буквално сваки диктатор који је желео успех те контролу над масом која је просто жељна свести о једнакости. Просто жели да буде једнака, да буде друг или другарица, макар на папиру, са свима онима чије табане мора љубити након што је ћушну по губици.

Али, времена се мењају... сада није политички коректно људе јавно спаљивати или маси колосеумима угађати тако да се прешло на нову стратегију. Тзв – риалити! На тај начин се сви могу подвргнути барометру једнакости те сама маса може да ужива у показању како јесте једнака. Како исто њени идоли, или идоли у настанку, раде као и она што би. Са друге стране, ретко ко је из масе прочитао Орвела, многи га посредно знају преко риалитија – Велики Брат, који је предвидео како ће се масом у будућности овладати управо порнографијом и јефтиним алкохолом. Свакако да је порнографија један шири контекст те можемо под њега подвести и воајеризам што управо и јесте сама суштина – риалитија. И, заиста, шта је то тако магично у риалитију? Шта је магично у томе што можемо пратити Станију како врши велику нужду на начин који јој по природи врста одговара. Односно, колико тачно је утешна или занимљива та чињеница да Станија сере као и ми. Ух... употребио сам тај тежи израз али као и да има везе. Овако је доста реалније, зар не? Да, јесте реалније али није фино... ипак, манири граде човека. Човека али не и масу! Маса жели да оголи, маса жели „једнакост“. Мислим, на идиоте је тобожњи идеализам, да не кажем – једнакост, увек деловао некако чудесно омамљујуће. Маса се једноставно препусти тој мантри о једнакости те од стабилне краљевине остане тек бедна република. Али, авај... барем смо били сви једнаки и барем смо могли да путујемо – узвраћа маса више ни сама не верујући у ту лаж својих мртвих идола. Но, о томе се ни не може мислити. Барем не сад! Јер, ево... Станија је кренула путем тоалета. Или, WC – а, како је коме драже, свакако.

Али вратимо се Христу и Његовом установљењу Тајне Вечере. Треба знати како тада ни сами Његови ученици нису разумевали у целости наук Његовог присуства. Многи су очекивали земаљско царство док је Он сам готово на сваком кораку био окружен зилотима. Људима који су били убеђени како ће Бог скршити Римску империју њима за љубав. Многи учени егзегети верују како је и Петар био зилот док су готово убеђени да га је Јуда издао управо зато што јесте био зилот. Односно, да Га је издао јер је управо на тој Тајној Вечери схватио како Христос неће и не жели да успостави то земаљско царство у којем би били сви једнаки већ јесте почетак Небеског Царства у којем сви јесмо равноправни. Да, Јуда се прво очарао, онда разочарао, издао те се на крају и обесио. Мада, ко зна... да је тада било риалитија можда би једноставно укључио ТВ и испратио Станију до места показања како сви ипак јесмо једнаки. Но, није га било и он се обесио.

Сада ћемо свакако оставити на страни дискусију о томе колики је значај риалитија у смањивању броја суицида, мисаоно се пребацивши на ту Тајну Вечеру. Ап. Павле нам сведочи како Евхаристија јесте на изградњу заједнице. Дакле, саме Цркве! Но, није прошло ни неколико векова а маса је заурлала – нисам достојна! Односно – нисам једнака том Христу или тој љубави. Узалуд су били многи сабори на којима је Црква покушавала да Евхаристију прикаже онаквом каква она јесте те да разреши неспоразум између једнакости и равноправности. Тако да се вековима и она све више спуштала ка „верном народу“ него ли што је тај „верни народ“ узносила ка себи. Ка Христу, заправо. Што и јесте, BTW, улога Евхаристије као догађаја за изградњу заједнице, што ће рећи – Цркве. Каролиншка обнова те каснији Тридентски концил јесу аминовали ту заблуду да је једнакост исто што и равноправност те и да, самим тим, можемо себе учинити „достојнима“. Код нас на Истоку десила се 1453. те „западно теолошко ропство“ док се на самом Западу десила Реформација, па опет векови несређености и крвавих ратова да би се све то финиширало данашњом равнодушношћу и тим, ипак истим, импулсом „једнакости“, сада израженим риалити палијативима Друштва које јесте увек желело да има контролу над нама самима. И, можда управо због те болесне жеље на којој је више или мање базирано целокупно устројство било којег „земаљског царства“ Христос и јесте донео могућност Небеског. Сада и још увек не. Сада – на сваком догађају Евхаристије којом бивамо узнешени за Христову трпезу те том љубављу, којом Бог заволе свет, равноправни свом Домаћину и – још увек не – враћајући се у ову заблуду „земаљског царства“ у којем смо сви једнаки. На папиру свакако. Али, ко и да је битно... Станија је поново кренула ка тоалету. Сви смо једнаки! Ураааааааа....

Мислите о томе!

Извор: Facebook - o. Угрин В. Поповић