Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и
патријарх српски господин Павле често је, поготово пред Божић и Васкрс,
обасипан захтевима домаћих и иностраних медија за интервју. Јер, реч
поглавара Српске православне цркве не само да је имала велики одјек,
него је и давала некако посебно свечан тон. Велики број писаних захтева
стигао је нарочито поводом две хиљаде година хришћанства и поводом
уласка у нови век и нови миленијум. Божјом милошћу, имао сам срећу да
Његова Светост одлучи да, за тако велики јубилеј, да интервју за НИН.Разговор је објављен у Божићном броју тог најугледнијег српског недељника.
- Две хиљаде година је од рођења Господа нашег Исуса Христа - где смо и какви смо као људи, колико смо далеко од хришћанског праизвора?
- Две хиљаде година је, дабоме, велики период. Али, по речи Христовој, што се више будемо приближавали крају свега, а томе идемо редовно, све теже и теже биће за хришћанство. Он каже: чућете ратове и гласове о ратовима, биће ратови по свету, земља ће се трести, биће глади и помора; и што ће се безакоње умножити, охладниће љубав код многих хришћана, и устаће један на другога и издаће један другога. Даље каже да ће љубав ослабити и да ће доћи до издаје међу самим хришћанима. Али, који издржи до краја, тај ће се спасти.
Постати хришћанин у оно прво доба није било једноставно. Замислите то време грчког и римског идолопоклонства. Њихови богови су на Олимпу. Они тамо пију малвазију и уживају, туку се између себе, отимају једни другима жене и тако редом. Е, сад, замислите такво схватање да Бог долази да страда. Нема места где да се роди, ни у двору каквом, ни у кући, него у пећини. А онда све то време бива гоњен и на крају разапет. И још са крста се моли:
"Оче, опрости им, не знају шта раде!" За Грке културне то је била лудост и безумље, а за Јевреје који су веровали у јединог Бога, то је била саблазан да Бог дође и страда. И данас није лако бити хришћанин. Један робеспјеровац у "Јадницима" Виктора Игоа каже бискупу Бјенвенију: "Ваше учење о љубави је лудост!" Бискуп му одговара: "Знате, бисер се налази у шкољки!" Тако и ми морамо дозволити да нам облога буде као да је на лудост, али да је бисер, да је истина ту.
Или она реч Христова о човеку који у пустом пољу наилази на благо сакривено. Одлази кући и продаје све што је имао да би купио то пусто поље. У очима својих укућана и других људи видео је да га гледају као да је луд. Али, он зна оно што они нису знали, да ће оно благо дати несравњиво више, него све ШТO је дотле имао. Људи који данас не верују, нису наишли на благо сакривено у пољу. Или је за њих проповед о крсту лудост. А нама је, дабоме, сила Божја која спасава. И данас је многима тешко да схвате да нас Бог овакве какви смо тако заволи, да нам шаље Сина Свога јединога, да страда и умре за наше спасење.
- У Христовим речима, које на почетку поменусте, Ваша Светости, као да распознајемо време у којем живимо. Колико је стање у коме се налазимо "зарађено" животом којим овај свет живи?
- На сваки начин, за нас, као хришћане, грех је узрок смрти и узрок свих несрећа. Ми смо створени да будемо бесмртни и, разуме се, створени смо из љубави, да љубави имамо и према непријатељу, а ми је немамо ни према најближим. Знате и сами какво је стање у породици, какво је стање у друштву...
Човек је, поред ума, обдарен и срцем, осећањем и вољом као снагом која може да оствари оно што ум и срце нађу да треба. А осим тога, обдарен је још и слободом. Човек може онако како Бог хоће, а може и супротно. Јер, што каже наш филозоф Божа Кнежевић, "човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се застиди". Видите колико је то огроман размак! Где ћемо се наћи, зависи од нас.
Свакако да је ових педесетак година и те какве атеизације, и те какве употребе свију средстава у материјалистичком излагању стварности имало великог удела и узрока што смо ми данас робови. Али, на крају крајева, човек може да буде и да остане човек и међу нељудима. Може да остане овца Христова међу вуцима, а може међу људима да буде нечовек. Што су прилике теже, а човек остане човек, он је све виши и пред Богом и пред прецима, и пред људима добре воље.
Ево пример: поред Христа Господа дванаест је Његових најближих ученика апостола, али Јуда остаје Јуда, издајник. А видео је својим очима Његов опстанак и сва Његова дела и чуда, чуо и речи из Његових уста, речи које ми сада можемо да читамо! Један број људи у то доба, Јевреја, очекивао је да ће доћи спаситељ, али да ће он бити цар овога света, да ће срушити Римско царство, па подићи ново царство у коме ће Јевреји бити владајући народ. А Он проповеда да ће на крсту умрети! Неприхватљиво! И апостоли су из јеврејског народа, и Пресвета Богородица. Христос, истина, није Јеврејин, у смислу очинства које даје припадност нацији. И Адам није ни Јеврејин ни Србин. Он је општи отац свију. Сви апостоли су из јеврејског народа, и први хришћани, али је већина остала ван Цркве, нису веровали да је Христос прави спаситељ.
Што будемо ишли даље, биће све теже и теже. Христос је знао како ће бити, Он нас унапред упозорава, да знамо и да се припремимо, да и ми не пођемо за том већином која иде у пропаст.
Наше је да се трудимо да будемо заиста људи, спремни да и међу вуцима будемо овце Христове. Бог нас шаље да својим животом и вером приволимо и вукове да и они, ако хоће, постану овце Христове. Али, у сваком случају, најважније је да ми не постанемо вуци. То ће нас одржати и биолошки и морално. А ако морамо да нестанемо, нека нестанемо, као људи. Као нељуди не пристајемо ни да живимо, ни да умиремо. То је порука и наших мученика и новомученика пред двехиљадити пут прослављања рођења Сина Божијега.
Нема коментара:
Постави коментар