(како сам се оперисала, постала сам
инвалид, ја сам у колицима. Али су мени ова колица донела радост,
срећу, живот, љубав, које раније нисам никад доживела, каже м. Рафаила)
"Ја јесам увек ишла у цркве и манастире, јурила, желела да урадим по нешто у цркви, да очистим, спремим, донесем, нигде нисам ишла празних руку, увек сам носила да пружим неком нешто, да дам, било воће,било залогај хлеба, најсрећнија сам била да неком дам", говори за Радио Светигору, радосно и с пуно љубави м. Рафаила која ће ускоро напунити 77 година а замонашио је прошле године митрополит црногорско приморски Амфилохије.
Мати припада манастиру Ваведење у Београду, али није желела
да ремети њихов мир па живи у својој кућици, брине о себи, а има и две
ћерке, два зета и двоје унучића за које каже да "од њих шесторо не зна
ко је бољи и да јој поред њих ништа не фали."
Љубав, непосредност с којом нас мати дочекује, једноставност њених речи и дубока вера која истиче из сваке њене речи подстичу на љубав према ближњем и Богу.
ПУТ ГОСПОДЊИ
"Најважније је да веру добијеш од својих родитеља, од своје породице, од својих корена. Ако ви упознајете пут Господњи од својих корена и кренете том стазом, да верујете у Бога, да верујете у Мајку Божију, да желите само сусрет, пријатељство, разговор са верним и побожним људима онда никад нећете настрадати. Увек ће вам бити добро, увек ћете бити на путу среће, спасења, радости, љубави и желећете да свакоме живоме помогнете, покажете, упутите, дате само најбоље што иде ка путу Господњем.
Ако немаш у себи Духа Светога немаш у себи пута Господњег, немаш у себи побожности, мртав си. Боље ти је бити без главе него без вере. Наша православна вера, није да се хвалим, најсветлија је, најчеститија вера под небеском капом. Колко има вера и вероисповести, боје коже нико нема славу него Срби. Онај ко има веру никад неће настрадати, никад неће пропасти. Ако пропадне тело, неће клонити Духом, ако Духом пропадне од непријатеља Господ га чека и спасава, Он неће свога слугу пустити да пропадне. Господ нас спасава ми и не знамо, ми не видимо, ми не чујемо али је Он с нама и у нама увек. Колко смо год ми с Њим, толко је Он с нама још више. Како је Господ казао кад је изгубио једну овцу, 99 оставио и отишао да тражи ону једну изгубљену и кад је нашао био је сав срећан. Нису то овце, то су људи, то је народ јадан који је посрнуо и кренуо странпутицом, без своје вере, без крста. Наш је дом Црква, наш је дом светиња, то је наш спас. Ми не можемо да живимо без вере јер видите како јадни људи пролазе који вере немају, тешко, тежак им је пут. А ми који имамо веру и ако упаднемо у невољу никад нећемо настрадати, никад нећемо пропасти.
Ја имам седамдесет и шест година а како сам доживела да будем инвалид ја сам доживела срећу, ја нисам доживела инвалидност, ја нисам доживела болест, ја нисам болесна, ја сам потпуно здрава, ја сам тек дошла сада после свега тога здравом уму и разуму и то је најважније што може бити и здравој вери и чврстој. Ја сам најсрећнија на свету, мислим да нигде нема такве среће као што је моја. Најсрећнија сам на свету како сам се оперисала. Ја сам постала инвалид, ја сам у колицима. Али су мени ова колица донела радост, срећу, живот, љубав коју раније нисам никад доживела", каже м. Рафаила, која је радила као куварица у основној школи Марија Бурсаћ у Београду.
БИЛА ЈЕ ЈЕДНА АЗАЛЕЈА
Кад је питамо да ли је тешко васпитавати децу, одговара овако:
"У фала вам на овом питању. Радила сам у школи четрдесет година. Деца су ме толико волела да сам ја била пресрећна с њима. Где сам год ја они су око мене били, рецимо, деца са хора иду на такмичење општинско, градско, републичко и сви се поређају код капије, ја на тераси са зборнице и вичем...само да будете срећни и да будете победници. Зато што их волим, ништа друго. Волела ме деца не питајте.
Једном, у цркви Покров Пресвете Богородице, сви дечаци осмих разреда дошли и кажу, ми смо постили а маме и тате не знају, нисмо ником рекли, ми смо им казали да смо се најели а нисмо ништа јели. Хоћемо да се причестимо а ништа не знамо. Ја одмах одем свештенику, он их уведе у исповедаоницу, припреми их, онда сви за њим и прво је њих причестио. Било је то у оно време кад се није смело ићи у цркву. И тада су мени деца доносила јаја за Васкрс, трче к мени, или кад идемо на излет били су уза ме где год идемо. Кад је осми март, добијем толикко цвећа да не могу да носим кући, остане пуна зборница, однесем директору, по канцеларијама, седнем на двадесет деветку, накитим шофера, кондуктера, онда прелазим у трамвај и тако исто, накитим трамвај, носим кући. Била је једна азалеја коју су ми дали, девет година је живела у саксији, није угинула."
НИЈЕ ВАЖНА ШКОЛА, ВАЖНА ЈЕ ДУША
Родитељи кажу да су деца агресивна, да неће да слушају,....
"То је све кривица родитеља, верујте ми. Директор наше школе је увек говорио, дођите да видите како деца слушају Јелену, увек стану у ред, слушају шта им кажем. Кад би се родитељи молили Богу за своју децу, кад би они поштовали пут Господњи, Његову доброту, чинили сваком добро, не мораш бити у некој вери не знам каквој али чини сваком добро и то добро ће те извући сваке беде и тешког пута, Бог ће вас чувати. Имам добру душу, волим сваком да чиним, али сам мислила да би требало и више али да не могу јер нисам имала школу.
Ја сам тек сад сазнала у себи, нико ми није рекао, није важна школа, важна је душа. Важан је прави рад, важан је прави пут, пут Господњи."
А Ваша деца у кући?
"Моја су деца била предивна, добра, имам две ћерке, завршиле су факултете. Једном ме је директор питао како сам одшколовала тако образовану децу. Нисам ја њима могла да плаћам приватне професоре, нити сам ја њих могла да учим, кажем им, децо, сине, имате професоре у школи, учитеље, слушајте, гледајте, пазите, пишите што не памтите, поновте, учите. Није им фалило ништа поред мене, по последњој моди су се облачиле, биле су чисте, шила сам, штрикала, ручне радове радила, хеклала, све су оне прво имале, ја сам им само ципеле куповала и увек су носиле Мадрасове. Имале су строге учитеље, професоре али су ме сви волели и поштовали, говорили су, то је Веричина мама, Бебина мама а ја сам била према њима лаик. Моја појава у народу, међу народом, где год дођем свет ме заволи. Ја верујем да је то због Духа Светог у мени, волим свакога, не желим никоме зло, желим свакоме да учиним добро.
Данас имам два зета, двоје унучади, од њих шесторо не знам ко је бољи и дан данас, као инвалид, ништа ми не фали поред њих, ништа, ништа, све имам и храну, и хигијену, и негу, и да ме воде где треба, брину о мени. Ја мислим да мајке нису задовољне са синовима као ја са зетовима."
Јесте се пуно молили за своју децу, или је тако Господ одредио?
"То је моја душа, зато што ја волим свакоме да учиним добро и чиним добро свакоме и то се мени враћа на тај начин, кроз моју породицу. Ја желим да сви буду побожни, али не могу. Не знам како. Кад дођу људи код мене не могу ништа друго чути него о Богу, Мајци Божијој, доброти, ни моја деца, ни комшије, нико. Али неки кад дођу кажу, кад она толко верује у Бога зашто није здрава него је у колицима, инвалид. Мени је Бог то дао да будем мирна, од кад сам инвалид ја сам се више начитала духовних књига, поука стараца него од кад сам се родила."
КУПИЛА САМ 1500 КРСТИЋА
"Кад сам отишла први пут у Јерусалим, у Свету земљу, било ми је прво да купим крстиће за сву децу у школи. Купила сам 1500 крстића. Кад сам се вратила, кажем директору да би желела да идем од првог разреда до осмог, од учиоице до учионице да дам сваком детету крстић. Он мени каже, немој молим те, ти кога волиш дај, па ће они долазилити и питати а ти дај. Тако је и било. Имала сам Дарка љубимца и кажем му да дође да му дам нешто. Дошао је и води два друга, дам им крстиће и кажем: "Била сам у Светој земљи и донела вам крстиће, и нека вас Бог чува и видећете ви како ћете научити и бићете велики људи, ја ћу тада бити бака а ви ћете се сећати." Сутра, води тај мали Дарко шесторо и тако су дошла сва деца и свима сам поклонила по крстић.
Ја волим децу, она воле мене. Мој посао је био моја срећа, где ће веће среће него кад је почетак и крај школске године. Сваки почетак школске године је био радост, примамо први разред, малу децу, ко папагајчићи, ништа не знају. И ја сам с њима, храним их осам година, и излазе из школе као момци и девојке. И тако сваке године сам ту срећу доживљавала, ту радост, ја нисам осећала да старим,"говори м. Рафила додајући да данас где год крене среће "своју" децу.
ЗАМОНАШЕНА САМ У КОЛИЦИМА
"Нисам мислила толко на монашење, колко сам мислила само да ми је радити при светињи, није важно где. Муж се разболео, деца кажу немој мама да нас оставиш. Упокојио се муж, шта да радим, деца око мене, жељна ме. Онда сам се ја касније разболела. Напишем молбу Патријаршији да не би желела ником да досађујем, јер ће ми свак рећи, моје године и моје стање да сам спала да ме неко уздржава. Ником не желим да будем терет, имам од чега да живим, имам и смештај и материјално. Да ли могу да будем при светињи а да живим у мојој кућици? Зову ме једног дана из Патријаршије да дођем у цркву Свете Тројице у Кумодражу. Имам ја горе народа који ме познаје, кад су ме видели унели ме са колицима, стајем са десне стране где ће митрополит Амфилохије да прође ако дође. Ево њега, иде, целива икону, познао ме је, ставио ми руку на главу, благослов ми дао, пољубим му руку. Останем ту, кад је завршена Света Литургија митрополит ми приђе каже, добро је, она је ту, сад ћу да је замонашим. Ја сам обукла тамну кошуљу, расплетоше ми косу, преко свега обучем монашку хаљину, извадим бројанице. Обрезаше ми косу, замонашише ме, митрополит је рекао да сам ја то заслужила одавно, данас је каже, Свети архангел Рафаило и по њему ми даје име Рафаила. Ви који сте ту, приђите, честитајте јој и узмите од ње благослов, рекао је митрополит. Ја сам само плакала, монаху Јовану који је уз митрополита сам казала, молим Вас, напишите ми име како се зовем, ја не знам ни како се зовем, толико сам узбуђена да не знам ништа."
Да ли је м. Рафаила у протеклих годину дана, у односу на Јелену проживела другачији живот....
Љубав, непосредност с којом нас мати дочекује, једноставност њених речи и дубока вера која истиче из сваке њене речи подстичу на љубав према ближњем и Богу.
ПУТ ГОСПОДЊИ
"Најважније је да веру добијеш од својих родитеља, од своје породице, од својих корена. Ако ви упознајете пут Господњи од својих корена и кренете том стазом, да верујете у Бога, да верујете у Мајку Божију, да желите само сусрет, пријатељство, разговор са верним и побожним људима онда никад нећете настрадати. Увек ће вам бити добро, увек ћете бити на путу среће, спасења, радости, љубави и желећете да свакоме живоме помогнете, покажете, упутите, дате само најбоље што иде ка путу Господњем.
Ако немаш у себи Духа Светога немаш у себи пута Господњег, немаш у себи побожности, мртав си. Боље ти је бити без главе него без вере. Наша православна вера, није да се хвалим, најсветлија је, најчеститија вера под небеском капом. Колко има вера и вероисповести, боје коже нико нема славу него Срби. Онај ко има веру никад неће настрадати, никад неће пропасти. Ако пропадне тело, неће клонити Духом, ако Духом пропадне од непријатеља Господ га чека и спасава, Он неће свога слугу пустити да пропадне. Господ нас спасава ми и не знамо, ми не видимо, ми не чујемо али је Он с нама и у нама увек. Колко смо год ми с Њим, толко је Он с нама још више. Како је Господ казао кад је изгубио једну овцу, 99 оставио и отишао да тражи ону једну изгубљену и кад је нашао био је сав срећан. Нису то овце, то су људи, то је народ јадан који је посрнуо и кренуо странпутицом, без своје вере, без крста. Наш је дом Црква, наш је дом светиња, то је наш спас. Ми не можемо да живимо без вере јер видите како јадни људи пролазе који вере немају, тешко, тежак им је пут. А ми који имамо веру и ако упаднемо у невољу никад нећемо настрадати, никад нећемо пропасти.
Ја имам седамдесет и шест година а како сам доживела да будем инвалид ја сам доживела срећу, ја нисам доживела инвалидност, ја нисам доживела болест, ја нисам болесна, ја сам потпуно здрава, ја сам тек дошла сада после свега тога здравом уму и разуму и то је најважније што може бити и здравој вери и чврстој. Ја сам најсрећнија на свету, мислим да нигде нема такве среће као што је моја. Најсрећнија сам на свету како сам се оперисала. Ја сам постала инвалид, ја сам у колицима. Али су мени ова колица донела радост, срећу, живот, љубав коју раније нисам никад доживела", каже м. Рафаила, која је радила као куварица у основној школи Марија Бурсаћ у Београду.
БИЛА ЈЕ ЈЕДНА АЗАЛЕЈА
Кад је питамо да ли је тешко васпитавати децу, одговара овако:
"У фала вам на овом питању. Радила сам у школи четрдесет година. Деца су ме толико волела да сам ја била пресрећна с њима. Где сам год ја они су око мене били, рецимо, деца са хора иду на такмичење општинско, градско, републичко и сви се поређају код капије, ја на тераси са зборнице и вичем...само да будете срећни и да будете победници. Зато што их волим, ништа друго. Волела ме деца не питајте.
Једном, у цркви Покров Пресвете Богородице, сви дечаци осмих разреда дошли и кажу, ми смо постили а маме и тате не знају, нисмо ником рекли, ми смо им казали да смо се најели а нисмо ништа јели. Хоћемо да се причестимо а ништа не знамо. Ја одмах одем свештенику, он их уведе у исповедаоницу, припреми их, онда сви за њим и прво је њих причестио. Било је то у оно време кад се није смело ићи у цркву. И тада су мени деца доносила јаја за Васкрс, трче к мени, или кад идемо на излет били су уза ме где год идемо. Кад је осми март, добијем толикко цвећа да не могу да носим кући, остане пуна зборница, однесем директору, по канцеларијама, седнем на двадесет деветку, накитим шофера, кондуктера, онда прелазим у трамвај и тако исто, накитим трамвај, носим кући. Била је једна азалеја коју су ми дали, девет година је живела у саксији, није угинула."
НИЈЕ ВАЖНА ШКОЛА, ВАЖНА ЈЕ ДУША
Родитељи кажу да су деца агресивна, да неће да слушају,....
"То је све кривица родитеља, верујте ми. Директор наше школе је увек говорио, дођите да видите како деца слушају Јелену, увек стану у ред, слушају шта им кажем. Кад би се родитељи молили Богу за своју децу, кад би они поштовали пут Господњи, Његову доброту, чинили сваком добро, не мораш бити у некој вери не знам каквој али чини сваком добро и то добро ће те извући сваке беде и тешког пута, Бог ће вас чувати. Имам добру душу, волим сваком да чиним, али сам мислила да би требало и више али да не могу јер нисам имала школу.
Ја сам тек сад сазнала у себи, нико ми није рекао, није важна школа, важна је душа. Важан је прави рад, важан је прави пут, пут Господњи."
А Ваша деца у кући?
"Моја су деца била предивна, добра, имам две ћерке, завршиле су факултете. Једном ме је директор питао како сам одшколовала тако образовану децу. Нисам ја њима могла да плаћам приватне професоре, нити сам ја њих могла да учим, кажем им, децо, сине, имате професоре у школи, учитеље, слушајте, гледајте, пазите, пишите што не памтите, поновте, учите. Није им фалило ништа поред мене, по последњој моди су се облачиле, биле су чисте, шила сам, штрикала, ручне радове радила, хеклала, све су оне прво имале, ја сам им само ципеле куповала и увек су носиле Мадрасове. Имале су строге учитеље, професоре али су ме сви волели и поштовали, говорили су, то је Веричина мама, Бебина мама а ја сам била према њима лаик. Моја појава у народу, међу народом, где год дођем свет ме заволи. Ја верујем да је то због Духа Светог у мени, волим свакога, не желим никоме зло, желим свакоме да учиним добро.
Данас имам два зета, двоје унучади, од њих шесторо не знам ко је бољи и дан данас, као инвалид, ништа ми не фали поред њих, ништа, ништа, све имам и храну, и хигијену, и негу, и да ме воде где треба, брину о мени. Ја мислим да мајке нису задовољне са синовима као ја са зетовима."
Јесте се пуно молили за своју децу, или је тако Господ одредио?
"То је моја душа, зато што ја волим свакоме да учиним добро и чиним добро свакоме и то се мени враћа на тај начин, кроз моју породицу. Ја желим да сви буду побожни, али не могу. Не знам како. Кад дођу људи код мене не могу ништа друго чути него о Богу, Мајци Божијој, доброти, ни моја деца, ни комшије, нико. Али неки кад дођу кажу, кад она толко верује у Бога зашто није здрава него је у колицима, инвалид. Мени је Бог то дао да будем мирна, од кад сам инвалид ја сам се више начитала духовних књига, поука стараца него од кад сам се родила."
КУПИЛА САМ 1500 КРСТИЋА
"Кад сам отишла први пут у Јерусалим, у Свету земљу, било ми је прво да купим крстиће за сву децу у школи. Купила сам 1500 крстића. Кад сам се вратила, кажем директору да би желела да идем од првог разреда до осмог, од учиоице до учионице да дам сваком детету крстић. Он мени каже, немој молим те, ти кога волиш дај, па ће они долазилити и питати а ти дај. Тако је и било. Имала сам Дарка љубимца и кажем му да дође да му дам нешто. Дошао је и води два друга, дам им крстиће и кажем: "Била сам у Светој земљи и донела вам крстиће, и нека вас Бог чува и видећете ви како ћете научити и бићете велики људи, ја ћу тада бити бака а ви ћете се сећати." Сутра, води тај мали Дарко шесторо и тако су дошла сва деца и свима сам поклонила по крстић.
Ја волим децу, она воле мене. Мој посао је био моја срећа, где ће веће среће него кад је почетак и крај школске године. Сваки почетак школске године је био радост, примамо први разред, малу децу, ко папагајчићи, ништа не знају. И ја сам с њима, храним их осам година, и излазе из школе као момци и девојке. И тако сваке године сам ту срећу доживљавала, ту радост, ја нисам осећала да старим,"говори м. Рафила додајући да данас где год крене среће "своју" децу.
ЗАМОНАШЕНА САМ У КОЛИЦИМА
"Нисам мислила толко на монашење, колко сам мислила само да ми је радити при светињи, није важно где. Муж се разболео, деца кажу немој мама да нас оставиш. Упокојио се муж, шта да радим, деца око мене, жељна ме. Онда сам се ја касније разболела. Напишем молбу Патријаршији да не би желела ником да досађујем, јер ће ми свак рећи, моје године и моје стање да сам спала да ме неко уздржава. Ником не желим да будем терет, имам од чега да живим, имам и смештај и материјално. Да ли могу да будем при светињи а да живим у мојој кућици? Зову ме једног дана из Патријаршије да дођем у цркву Свете Тројице у Кумодражу. Имам ја горе народа који ме познаје, кад су ме видели унели ме са колицима, стајем са десне стране где ће митрополит Амфилохије да прође ако дође. Ево њега, иде, целива икону, познао ме је, ставио ми руку на главу, благослов ми дао, пољубим му руку. Останем ту, кад је завршена Света Литургија митрополит ми приђе каже, добро је, она је ту, сад ћу да је замонашим. Ја сам обукла тамну кошуљу, расплетоше ми косу, преко свега обучем монашку хаљину, извадим бројанице. Обрезаше ми косу, замонашише ме, митрополит је рекао да сам ја то заслужила одавно, данас је каже, Свети архангел Рафаило и по њему ми даје име Рафаила. Ви који сте ту, приђите, честитајте јој и узмите од ње благослов, рекао је митрополит. Ја сам само плакала, монаху Јовану који је уз митрополита сам казала, молим Вас, напишите ми име како се зовем, ја не знам ни како се зовем, толико сам узбуђена да не знам ништа."
Да ли је м. Рафаила у протеклих годину дана, у односу на Јелену проживела другачији живот....
"Јестам, имам велику радост, стабилност, сигурност. Стабилна сам и
сигурна у себе, не плашим се ништа, не плашим се ничега и никога, не
плашим се ни болести. Кажем, Господ је са мном, Мајка Божија и ко је год
од ње затражио помоћ никога није оставила без помоћи. А шта ми
тражимо, а шта ми хоћемо, кад нас заболи зуб, кад добијемо температуру
хулимо и кукамо, не видимо нашег Господа и какве је Он муке претрпео.
Кад би се сви сложили, кад би били у вери и молили се Господу за помоћ,
кад би сви Срби под небеском капом по један Оче наш прочитали нико нам
ништа не би могао, јер је Господ над целим светом. Каже Господ, молите
се и за непријатеље."
МОЛИТВЕ
"Лако се мени молити за вас и вама за мене.
МОЛИТВЕ
"Лако се мени молити за вас и вама за мене.
А за непријетеље се може овако молити: Господе ти знаш наше
непријатеље и кућне и наше породице и наше државе, Господе прими их ти у
своје наручје и упути их правим путем којим треба, ми нисмо тога
достојни и не знамо како ћемо.
Изјутра, док отворите очи па таман и не спустили ноге са лежаја, а потрудите се макар да седите на лежају, док отворите очи нек вам прве речи буду - Христос Воскресе, Ваистину Воскресе!
И онда затим: Са Крстом устајем, са Крстом лежем, Крст ме чува до поноћи, анђели од поноћи, сам Бог до века. У име Оца и Сина и Светога Духа.
Онда кажете: Одричем се тебе сатано, твога частвовања и твога служења, сједињујем се са тобом Господе, сједињујем се са тобом Господе и сједињујем се са тобом Господе.
И без бриге си. Нема преко дана ни да ћеш се наљутити, ни да ће те нешто поколебати.
Увече, кад треба да легнете, да спавате, опет кажете исте речи: У име Оца и Сина и Светога Духа. Са Крстом лежем, са Крстом устајем, Крст ме чува до поноћи а анђели од поноћи, сам Бог до века. У име Оца и Сина и СВетога Духа.
Онда: Света Ана, Божија Нана, у сну ме усни, ујутру ме пробуди... ја кажем у шест сати, а ти како хоћеш, у седам, осам...Без обзира кад легнеш, у два, у три теби ће се очи отворити кад си рекла, не треба ти ни будилник, ни сат, ни ништа, пробудићеш се у то време."
СКИТ
"Највише би желела и добила сам обећање а даће Бог да буде и извршно, да ми дође владика Амфилохије у дом у коме ја живим и да отвори овде скит и да ми тај скит води о. Бенедикт и м. Анастасија, да ја будем њихово чедо а они моји духовници. И највише би желела ко се год обрати и дође у овај дом да добије велику милост, велику веру у Господа и Мајку Божију и да буду у дубокој вери да се моле, да им Господ и Мајка Божија не одбију њихове жеље, њихове молбе.
Мајко Божија, Господе наш, молим ти се, радости наша спаси нашу омладину, спаси нашу војску, спаси нашу земљу, спаси Мајко Божија, ти си она која може да нас спасе и да нас изведе на осветљење сунца, да нас сунце греје, да нас не покрије тама ни духовна, ни телесна, ни земаљска, да нас покрије Небеско Царство у вијеки вјекова Амин!"
Изјутра, док отворите очи па таман и не спустили ноге са лежаја, а потрудите се макар да седите на лежају, док отворите очи нек вам прве речи буду - Христос Воскресе, Ваистину Воскресе!
И онда затим: Са Крстом устајем, са Крстом лежем, Крст ме чува до поноћи, анђели од поноћи, сам Бог до века. У име Оца и Сина и Светога Духа.
Онда кажете: Одричем се тебе сатано, твога частвовања и твога служења, сједињујем се са тобом Господе, сједињујем се са тобом Господе и сједињујем се са тобом Господе.
И без бриге си. Нема преко дана ни да ћеш се наљутити, ни да ће те нешто поколебати.
Увече, кад треба да легнете, да спавате, опет кажете исте речи: У име Оца и Сина и Светога Духа. Са Крстом лежем, са Крстом устајем, Крст ме чува до поноћи а анђели од поноћи, сам Бог до века. У име Оца и Сина и СВетога Духа.
Онда: Света Ана, Божија Нана, у сну ме усни, ујутру ме пробуди... ја кажем у шест сати, а ти како хоћеш, у седам, осам...Без обзира кад легнеш, у два, у три теби ће се очи отворити кад си рекла, не треба ти ни будилник, ни сат, ни ништа, пробудићеш се у то време."
СКИТ
"Највише би желела и добила сам обећање а даће Бог да буде и извршно, да ми дође владика Амфилохије у дом у коме ја живим и да отвори овде скит и да ми тај скит води о. Бенедикт и м. Анастасија, да ја будем њихово чедо а они моји духовници. И највише би желела ко се год обрати и дође у овај дом да добије велику милост, велику веру у Господа и Мајку Божију и да буду у дубокој вери да се моле, да им Господ и Мајка Божија не одбију њихове жеље, њихове молбе.
Мајко Божија, Господе наш, молим ти се, радости наша спаси нашу омладину, спаси нашу војску, спаси нашу земљу, спаси Мајко Божија, ти си она која може да нас спасе и да нас изведе на осветљење сунца, да нас сунце греје, да нас не покрије тама ни духовна, ни телесна, ни земаљска, да нас покрије Небеско Царство у вијеки вјекова Амин!"
Љиљана Синђелић Николић
25.октобар 2009.
Извор: Манастир Лепавина
Нема коментара:
Постави коментар