Парастос погинулим ваздухопловцима током НАТО агресије

На аеродрому Батајница 24. марта 2015. године служен је парастос погинулим ваздухопловцима током Нато агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године

Наслов који би прошао бледо у бројним данашњим српским медијима, да није повод за помен тако важан за Србију и за све ваздухопловце са аеродрома Батајница. Свако по својој савести памти добра дела и жртве које су дате, да би ми данас живели у миру.

Сунчан дан на Батајници, нема грмљавине авиона, ветар на тренутак утихнуо, птице са неба су нестале, а ваздухопловци са Батајнице полако, достојанствено корачају према централном месту аеродрома Батајница. Као плава река, прилазе темељима бивше Команде 204. ловачког пука, која је прва подигнута далеке 1951. године и која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома.

Команда ловачког пука представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних Отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели као поносни орлови који чувају свој део неба - небо Отаџбине. Годинама је Команда пука красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали.

Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код многобројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичар и војника. Пробудио је безимене Синђелиће.

Тог дана, 24. марта 1999. године, строј бранилаца слободног неба искорачио је као један према тамном мору зла, мору које је претило да удари Отаџбину и потопи цели наш народ. Све вредности којима се вековима поносимо биле су на испиту опстанка или смрти. Ваздухопловци су били први у зиду одбране Отаџбине! ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Девиза којом се сви ваздухопловци са Батајнице поносе и носе је достојанствено. Полетели су тог 24. марта најбољи међу њима, нико од њих није рекао нећу, не могу, не смем. Те речи су заборављене кад су народ и Отаџбина у невољи. Полетели су као њихови славни претходници, пилоти 6. ловачког пука Краљевског ваздухопловства Југославије 6. априла 1941. године. Тог априлског јутра 1941. године, полетели су према стотинама агресорских авиона храбри браниоци неба. Из те неравноправне борбе нису се вратили Милош Жуњић, Живица Митровић, Добрица Новаковић, Јован Капешић, Карло Штрбенк, Бранислав Тодоровић, Владимир Горуп, Миливоје Бошковић, Душан Борчић, Михо Клавора. Остали су на небу као заклетва будућим пилотима како се брани Отаџбина.

Те ноћи 24. марта 1999. године Давид је морао против Голијата. Давид је бранио велику светињу. Голијат је рушио због ситне користи. Колико пута је овај наш народ морао да се брани од силника, обесних освајача, рушилаца свега светог овом нашем народу? Отаџбина је била у опасности само у прошлом веку три пута. За много веће народе и једном би било много, а за нас је било превише. Увек смо губили најбоље, то нам је некако судбина од Косовског боја. У тој неравноправној борби 1999. године обарани су пилоти један по један, али у строју бранилаца није било пукотине која би толико значила агресору. Стајали су браниоци усправно, поносно, 76 тешких дана. Стајали би и дуже да је Отаџбина тражила. Ваздухопловци 204. ловачког пука изгубили су у тој борби Команданта потпуковника Миленка Павловића и пилота мајора Зорана Радосављевића. Остали су на небу Србије. Придружили су се небеској ескадили бранилаца Србије. Својом жртвом, стадоше уз великане Михаила Петровића, Божидара Костића, Милоша Жуњића, Милету Протића, Ратка Јовановића и бројне друге. Претворише се у легенде, хероје 204. ваздухопловне бригаде, хероје ваздухопловства, хероје Србије. У данашње време када су највеће вредности у друштву новац, лагодан живот, скуп ауто, када више нису на цени поштење, скромност и хуманост, младима је тешко да пронађу узоре, људе на које ће се угледати и који ће им показати какве особине треба да поседује човек. Ваздухопловци са Батајнице тај проблем немају зато што су имали част да живе и лете са истинским херојима - Миленком и Зораном. Овог 24. марта, 16 година после НАТО агресије, ваздухопловци не прихватају заборав својих хероја. Не желе да их оставе у књигама из историје. Не желе да нестане истина.

Богослужењем на темељима старе Команде симболично су подигли храм сећања на Миленка и Зорана. Богослужењу су присуствовали целокупан састав 204. ваздухопловне бригаде, припадници Техничког опитног центра који базирају на аеродрому Батајница и породице погинулих пилота – хероја српског народа. Помен су служили протојереј Миле Јокић и бригадни свештеник, презвитер Предраг Докић. Након помена присутнима се обратио Командант 101. лае мајор Дејан Беда и у свом говору подсетио присутне на рат 1999. године и улогу 204.  ловачког пука.

Беседом о Отаџбини и народу присутнима се обратио командант 204. ваздухопловне бригаде, бригадни генерал Предраг Бандић. Тих неколико минута слушали су ваздухопловци речи свога Команданта. Тих неколико минута били су сви заједно саборци, колеге, пријатељи, без разлика, без титула. Били су ваздухопловци. Говорио је тихо из поштовања према херојима. Говорио је о Милутину, Михаилу, Миленку, Зорану, Мехи и бројним другима. Подсетио је све зашто је Милутин кренуо у рат, у одбрану Отаџбине, кућног прага, породице. Подсетио је зашто су полетели Миленко и Зоран. Подсетио је зашто се постаје херој. Подсетио је шта сваком српском војнику значе Отаџбина и народ. Две најважније светиње за српског војника. Зашто нас красе част и човечност. Говорио је о борби против заборава на жртве, хероје, пале саборце. Рекао је пуно за тих неколико минута. На крају је и тишина говорила. Кренуше ваздухопловци у своје јединице, свако са својим мислима. Испратише их Милутин, Михаило, Миленко, Зоран, Меха, Ђука, Драја и Миладинче. Остадоше на темељима срушене Команде.

заставник Саша Јовановић

Извор: СПЦ