Крстовдан. Звоно на цркви Свих Светих на
Великом Пијеску јавља да нас Христос зове себи. Током Литургије, о.
Јован је освештао воду и замолио нас да је у миру захватимо и понесемо у
домове своје. Приђох да бих само испила један гутљај. Планирала сам да
кући понесем богојављенску водицу, наредног дана. Мислила сам да је,
ипак, богојављенска водица светија.
Каква просвећеност, ех!
Отац је то примјетио и убиједио ме да понесем и крстовданску водицу. Послушала сам га.
У повратку свратих у род, јер је за два
дана моја родска слава. Пред славом у кући је врло „узбуркано“, па
одлучих да дом и укућане покропим светом водом. Није било мирнијих
припрема и љепше славе у мом роду, не памтим од када!
Испричах и свом Оцу што се догодило. Отац ми одговори: «Чаша меда иште чашу жучи». У том тренутку не схватих што говори.
Након три дана, због јаких болова, остадох у болници. Панкреатитис!
***
Током дугих терапија, уз сонде и остале
апарате, имала сам на претек времена да размишљам о свему: о свом односу
према Богу, према вјери, својем фарисејству.
О болести сам одмах рекла свом Оцу, како би
се сажалио и молио Оца Небескога да склони са мене боли многе. Али,
Отац је кратко одговорио: «Стрпљењем спасавајте душе своје».
Какав камен од човјека, помислих! Па ни да пита како сам.
***
На источној страни болнице громко је плакало новорођенче. Нови живот!
***
Стрпљиво сам чекала да се моја болест
смири. Читала сам молитве и ујутро пила своју крстовданску водицу.
Налази су сваког дана били бољи и за веома кратко вријеме, за недјељу
дана, моја упала је излијечена. То сам доживјела као чудо крстовданске
водице! Осјећала сам у души да се враћам Богу, као блудни син у
јеванђељској причи.
Имала сам потребу да заплачем гласно, као оно новорођенче. Да објавим нови живот!
***
На моје велико изненађење, и одушевљење, у болници ме посјетио и мој Отац! У руци је носио књигу „Архијереј“, превлачко издање.
Запитала сам се да ли је књигу бирао због
њене садржине, или је тек тако узео баш њу. А Отац, као да ми је читао
мисли, рече послушници Нади: „Овој Зорици да дубиш на трепавицама не би
била задовољна“!
Нијесмо причали о болести. Отац је био радостан. Управо се враћао са славе код мати Текле. Саслуживао је Митрополиту.
Ех, требало је да и ја данас будем код моје добре Мати Текле…
Помолио се за моје здравље.
Примјетио је мој упитни поглед и рече:“Неће
гром у коприве!“ И неста страх у мени. Чак се са неком радошћу помирих
са својом болешћу. Бог ми је дао ради мога спасења! Бар мало жртве да
поднесем у свом животу. Бог ми је дао слободну вољу, а ја сам успјела
само да упрљам одежду своју и да се као лукава мачка привијам уз
свештенство и монаштво, одајући утисак добре хришћанке. Тек на страшном
суду ће открити каква сам уствари. Опростите ми часни оци, мати моје
миле и сестрице драге.
Отац ме запита да ли ме је ко причестио ових дана.
Када је отишао организовах да се тајно
причестим, рекавши главној сестри да морам да се исповиједим. И би ми
дозвољено. У трену бих срећна, а онда се пробуди црв сумње – како ће то
панкреас издржати. Доктори су ми рекли да ни капи вина у свој организам
не смијем да унесем!
Док ми сумња и невјера муте мисли, читам у
„Архијереју“: „Како могу своје очи да учиним другачијима, да их учиним
таквима да испред себе не виде хлеб и вино, него да виде Тијело и Крв
Господњу?…“
И опоменух се на гријех свој.
***
Причестих се!
СЛАВА ТИ, БОЖЕ. СЛАВА ТИ, БОЖЕ…
Зорица Дабановић
Извор: Митрополија црноорско-приморска
Нема коментара:
Постави коментар