При постригу у мантију био је назван Тихон. Поучен старцима, искусио је сладост тиховања и благотворне молитве. И толико је заволео Господа свога, тако му се срце усладило молитвом, да се ни за тренутак није хтео одвајати од Господа, него је пожелео да се увек Њим наслађава. Приметивши да нас од Бога одваја језик и разни разговори, особито бескорисни, затворио је своја уста, задржао свој језик, и четрнаест година није проговорио ни речи, што му је донело много невоља и напасти. Очима својим није давао сна, нити дремања својим веђама: дању се налазио на послушању, умом је беседио с Богом, а ноћу је стајао на молитви. Природи је ипак давао одмора - мало би дремнуо и то стојећи, или мало седећи. Због свега тога је у цркви често падао за време службе. Дешавало се да се удаљи у пустињу и да у шуми стоји на једном месту по два и три дана без хране, имајући ум свој усмерен ка Богу. Често би када је ђаво нападао својим ужасима, излазио ноћу на гробље и стајао до јутра међу гробовима, тиме побеђујући страх. Много је напаствовања и искушења претрпео од ђавола.
Проживео је у Валааму више од двадесет година и прочуло се о њему на све стране, па и у Петербургу. Иако он ништа ни са ким није говорио, многи су желели да бар виде његово лице. Валаамски игуман Дамаскин га је, не зна се тачно каквим поводом, послао у Петербург у манастирску црквицу. Иако је он дуго са сузама молио игумана да га остави у манастиру или у пустињи, да тамо оплакује своје грехе, игуман га није оставио. Када је прешао у црквицу у бучном граду, учинило му се веома тешко, и чак неподношљиво. Толико време је проживео у манастиру и у пустињи, а сада је дошао да гледа на саблазни. А највише му је сметало то што га сви славе и уважавају, и што је у црквици свакодневно гомила народа. Живео је тамо годину дана, и много пута молио игумана да му дозволи повратак у манастир, али није успео да га умоли. Зато је решио да се удаљи на Свету Гору, па је замолио митрополита да га благослови на пут у Јерусалим на поклоњење светим местима. Добивши пасош, отпремио се у Јерусалим. Провео је тамо пола године и после Ускрса кренуо на Свету Гору. Стигао је у Русик и ступио у братство. Ту је пострижен у схиму, са именом Тимотеј. Затим су га, по његовој жељи, отпустили у усамљену пустињу, у келију светог великомученика Георгија, сат хода од манастира. Био је тамо сам с Богом, и сваке недеље је долазио у манастир на свеноћно бдење. На литургији се причешћивао светим Тајнама, узимао себи храну и одмах се враћао у своју пустињу. Тако је проживео три године. Затим је занемоћао. Оболеле су му ноге, које су се надуле као ступа од многог свеноћног стајања.
(Из белешки монаха Партенија): После мог повратка из Русије, одредили су ме да служим оцу Тимотеју. Тако сам се удостојио да будем очевидац његовог живота и подвига. Живео сам са њим пола године, и никада га нисам видео да лежи, а и седео је сасвим мало, једино за време трпезе. Све остало време био је на ногама. Иако су му ноге биле отекле и болеле га, он се на то није обазирао. Свако вече би усред цркве стао на молитву, и стајао до јутра непокретан, читавих дванаест сати. Такав је био његов типик. Своју келију није имао него му је црква била уместо келије. У току дана читао би део из Апоетола и Јеванђеља и акатист Богородици. Такође и део из Добротољубља и Исаака Сирина. Затим је радио. Храну је узимао искључиво посну. После трпезе је улазио у цркву, седао на место и дремао око сата. То је био сав одмор који је давао свом немоћном телу. Затим би устао и обављао своје монашко правило: триста великих метанија, хиљаду двеста појасних. При том молитву није читао устима него срцем и умом. Такав је био његов живот и такви његови подвизи, да на њих нисам могао да гледам без
суза.
Када је старац Тимотеј дошао на Свету Гору, духовник Јероним га је благословио да говори са свима и да поучава оне који то буду тражили. Разговори и поуке његове су биле увек на исту тему: да се свако труди да стекне умну молитву, да се свако труди да у себи очисти унутрашњег човека, да очисти своје срце од помисли и од ђаволских наговора. Он је увек говорио да се монах зато зове војник Цара небеског, што води борбу не против тела и крви и не против људи, него против поглаварстава таме овог света и против духова злобе који непрестано ратују против нашег ума, и непрестано гађају својим стрелама наше срце рањавајући нас. То што нас гађају, није у нашој власти и не можемо им забранити, али од наше воље зависи да ли ћемо чувати, непрестано им се супротстављати, и бранити се од стрела, то јест да ли ћемо непрестано творити Исусову молитву. Ако се и деси да нас врло болно повреде, ту рану треба што пре показати лекару, то јест духовном оцу, и лечити је покајањем и сузама.
Често је говорио и ово: - "Срамотно је звање војника за оног ко не испуњава тачно царску службу. Такав се кажњава. Такође ће пред Царем небесним бити срамота и нас монаха који се не бринемо и не трудимо о очишћењу човека, не старамо се да стално обављамо умну молитву која чисти наше срце и одгони све ђаволске помисли, и сједињује нас са Самим Богом. Како ћемо се оправдати ми, монаси, који смо оставили свет, ослободили се светских брига, удаљили се у пустињу, одрекли се самих себе, и прошли већ половину пута, а нисмо се потрудили да стигнемо до краја, и не бринемо се о достигнућу коначног циља? А наш коначан циљ је да очистимо у нама нашег унутрашњег човека, да заволимо Господа Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, да се са њим сјединимо молитвом, то јест непрестаним нашим разговором с Њим кроз умну молитву. Када достигнемо такво истинско монашко стање, и када име слатког Исуса Христа буде сладосно нашем уму и срцу, тада ћемо моћи Њиме победити и страсти, и не само победити, него и умртвити. А без умне молитве немогуће је победити страсти и очистити срце и сјединити се с Богом. Умна молитва је почетак и извор свих врлина. И апостол говори да је боље рећи пет речи умом, него хиљаду речи језиком (1 Кор. 14, 19). Сам наш Господ, Спаситељ света је рекао: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 21), и још: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). Какву ћемо радост осетити када у себи увидимо Царство небеско? Како ћемо бити весели када очистимо своје срцем од страсти и нечистих помисли? Како ћемо се утешити кад душевним нашим очима угледамо Самог Бога, Творца неба и земље, на Кога ни чинови ангелски не смеју да гледају? Ето какве неизрециве тајне нам Господ открива, и какву неизрециву милост излива на нас, а ми не желимо да се потрудимо да очистимо своје срце, нећемо да радимо на благотворној молитви. Јер, подвижници задобијају Царство небеско (уп. Мт. 11, 12). То треба да је наш труд, нас монаха, који смо оставили свет и светске бриге и сву таштину. Свет, то јест љубитељи света, то не могу достићи, па и не труде се, а достићи не могу зато што су увек заузети животним бригама, и тиме везују свој ум за свет и његове варке".
"Био је код нас у Валааму монах, мој духовни брат, који ми је открио да је једном тако стајао на молитви и био пажљив умом, док је његово срце горело пламеном Божанске љубави. Био је ван себе, сав се изменио у усхићењу, и обрео се одједном у рају: видео је мноштво анђела и светих угодника Божјих, видео је прекрасне воћњаке са многим плодовима и на крају његов поглед је привукло усамљено дрво, лепше од свих, и плодови његови су били слични јабуци. Он је много заволео то место и није хтео одатле да оде. Тада му је пришао један прелепи младић, обучен да се описати не може, и опојасан златним појасом, и питао га: - "Зашто, човече, стојиш и чудиш се? Можда желиш да окусиш од ових плодова?" Монах је одговорио: - "Ако би било могуће, желео бих макар да пробам!" Младић је узбрао једну јабуку и дао му, рекавши да је поједе. Када је појео, обрео се поново у својој келији, како стоји на молитви. А јабука је била тако слатка и укусна да се језиком људским не може ни описати: и ништа на земљи јој нема сличног. Оно што на земљи слатко и укусно једеш, то је слатко само док га једеш и док је још под непцима. Но ускоро затим заборављаш његов укус. А рајски плод није такав: прошло је десет година, а на непцима се још осећа сласт!" Старац Тимотеј је говорио о свом другу, а ја претпостављам да се он лично тога удостојио за свој ангелски живот.
Пред крај живота, старац Тимотеј се вратио у манастир, где је живео као затворник. Умро је 1848. године.
Vecna mu slava!
ОдговориИзбриши