БРАК - ВЕНЧАЊЕ
(гр. γαμος -
συναφεια, лат. matrimonium један
од битних закона људске природе, који је
Господ установио од почетка човекове
егзистенције: "И рече Господ Бог: Није
добро да буде човек сам: да му створимо
помоћника подобног њему"... "А од ребра
узетог од Адама створи Господ Бог жену и
приведеје Адаму"... "Зато ће човек
оставити оца свога и матер своју и
прилепиће се жени својој и биће двоје једно
тело." (Пост. 2,18-24; уп. Мт. 19,5-6).
У Новом Завету, сједињење мужа
и жене у тајни брака има друге димензије.
За Светог Апостола Павла, "тајнаје ово
велика" (Еф. 5,32), због тога што за начело и
узор има заједницу љубави између Христа и
Цркве:
"Мужеви, волите своје жене
као што Христос завоље Цркву и себе предаде
за њу". (Еф. 5,25).
Стварање породице кроз брак
јесте догађај који за свагда утиче не само
на судбину двеју личности, него и на
институције Цркве, то јест Христовога тела.
Младенци се крунишу венцима (крунама),
знаком мученика; и сусрећу их песмом
мученицима, што значи да су они позвани да
превазиђу људски егоизам и индивидуализам,
преко живота у заједници и сагласности.
Благодаћу тајне брака младенци се
укључују као породица (благодаћу крштења и
миропомазања били су укључени као засебне
личности) у тело Цркве. У старини се тајна брака
вршила као саставни део Литургије, на крају
које младенци беху позивани да приме
заједнички Свето Причешће (символисано у
данашњем обреду "чашом спасења").
Хришћански брак разликује се у
следећим делимичним елементима од других
поимања брака:
а) Његова моногамијска
природа подразумева неодвојиво телесно и
душевно јединство двеју личности.
Побијајући тумачење брака као временског
споразума, Исус Христос брани његов
јединствени карактер. Стога му ученици
говоре: "Ако је тако човјеку са женом,
није се добро женити" (Мт. 19,10).
б) Свтост тела - јер тело је
"храм Духа Светога" (1. Кор. 6,19) и уд
Христова тела. Тело нама више не припада,
јер га је Христос искупио (1. Кор. 6,20); зато
тело није за задовољење, него за Господа:
"Бјежите од блуда. Сваки гријех који
човјек учини ван тијела је, а који блудничи
своме тијелу гријеши" (1. Кор. 6,18).
в) Узајамно прихватање и
посвећење ради заједничког живота у
љубави и чистоти: "Јер се невјерујући муж
посвети женом, и невјерујућа посвети се
мужем" (1. Кор. 7,14). Смисао брака садржан је
у том свеопштењу, где ништа није усамљено,
егоистичко или безлично. Разлика муж-жена
јесте функционалне и одговорне природе, али
она не оправдава ни супериорност једнога
над другим, нити одвајање, нити њихову
супротстављеност.
г) Множење и преношење живота
кроз рађање деце. Жена ће се спасти
рађањем синова (1. Тим. 2,15), мада рађање деце
није једини циљ брака: "Жена није
господар од својега тијела, него муж; тако и
муж није господар од својега тијела, него
жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по
договору привремено, да бисте се предали
посту и молитви, па опет да се састанете, да
вас сатана не искушава вашим неуздржањем"
(1. Кор. 7,4-5).
Православна Црква одобрила је
по "икономији", тј. по снисходљивости
божанској према људским слабостима, развод брака
(в. РАЗВОД) због прељубе (Мт. 19,19), те, према
томе, и нови брак разведенога, као и
онога удовог, тј. због смрти супружника (1.Кор.
7,39). Ипак, обред другог и трећег брака,
који је Црква допустила, има очигледно
покајнички карактер. Иако Црква храбри
јединство кроз брак као божанску
заповест, она препоручује монашки живот и
уздржање од брака као посебни пут(1.Кор.
7,6-7).
Брак
свештеника јесте специфичан. Он се не може
оженити удовом или разведеном, нити се може
оженити поново. Епископ треба да се
уздржава од брака и поред тога што су
епископи у почетку (тј. првих седам векова
хришћанства) могли бити ожењени (1. Тим. 3,2).
Нема коментара:
Постави коментар