У Москви на Црвеном тргу поново стоји храм посвећен овој икони. Казански саборни храм је срушен средином тридесетих година двадесетог века и обновљен у наше време по нацртима које је сачувао познати рестауратор Петар Димитријевич Барановски. Поново се, неколико корака од Воскресенске капије и недалеко од споменика спасиоцима Русије, грађанину Мињину и кнезу Пожарском, узносе молитве пред ликом Казанске иконе.
Враћен је Цркви и Казански саборни храм у Санкт Петербургу, где почивају земни остаци фелдмаршала М. И. Кутузова који је спасио Русију пре два века.
Казанска икона представља неуништиво сећање на милост Богородице према Руској земљи, на Њено заступништво за нашу земљу у најтежим годинама за Русију.
1552. године, дан након што је војска цара Ивана Васиљевича заузела Казан, царским указом је саборни храм посвећен Благовестима Пресвете Богородице, а после годину дана основана је Казанска епархија и стигао први владика казански, Свети Гурије. Међутим, само нешто више од четврт века касније, 1579. године, стравичан пожар је опустошио половину Казанског кремља и околни део града. Мухамеданци су проширили гласине да је руски Бог немилостив према људима и да је пожаром показао свој гнев усмерен на њих. ''Вера Христова''– бележи летописац, ''постала је предмет подсмеха и изругивања''. Управо тада пројавио је Господ своје милосрђе. Деветогодишњој девојчици, стрелецкој кћери Матрјони, јавила се у сну Богородица и упутила је да оде на згариште једног дома и тамо потражи Њену икону. Девојчици дуго нису веровали, али 8. јула (по старом календару), уморивши се од бескорисних разговора са градским властима, мајка Матрјоне се сама заузела и пронашла на месту, на које је указала Царица Божија, икону умотану у део старог мушког одела од тамноцрвеног платна. Лик Пречисте сијао је јасно као да је икона тек живописана.
Икону су свечано пренели у парохијску цркву Светог Николе Тулског, чији је тадашњи настојатељ био благочестиви јереј, будући патријарх Гермоген, који ће касније страдати од руку Пољака за своју оданост Православљу и бити прибројен светима. Будући светитељ је саставио подробан опис чуда Казанске иконе Мајке Божије.
Цар Иван Грозни је наредио да се на месту проналаска иконе подигне женски манастир за четрдесет инокиња; девојчица Матрјона и њена мати су прве примиле постриг у новој обитељи. 1594. године овде је подигнут велики Казански сабор. Обитељ је обилно даривана многим прилозима, иконама, ризама, сама чудотворна икона је била украшена царским даровима – златом, драгим камењем и бисерима. Два века касније, царица Катарина II даровала је Казанској икони нову ризу, чији је главни украс представљала брилијантска круна. Земна царица ју је скинула са своје главе ради Царице Небеске. 1798. године за Казанску Богородицу је саграђен, а 1808. године освећен велики саборни храм , који је срушен заједно са целим Богородичиним манастиром 1930-их година. Ипак, у то време се икона више није налазила овде.
Божијим промислом јављање Казанске иконе за време владавине цара Ивана Грозног означило је почетак вишевековног продора Русије на исток. Заузимањем Казана отворен је прозор ка Азији, кроз који је Православље просветило цео Сибир и дошло, заједно са руском државом, све до Тихог океана. Изгледа као да је на целом том путу био посебан благослов Пречисте кроз њену икону Казанску.
Ипак, у ноћи између 28. и 29. јуна 1904. године, неколико богохулника – лопова на челу са извесним Стојаном-Чајкиним упало је у храм, привучено драгоценим украсима ризе. Када су крадљивци ухваћени, код њих није пронађена ни риза ни сам чудотворни образ. Предводник пљачкаша је више пута уверавао иследнике да су украсе ризе поделили и продали јувелирима а икону бацили у пећ да би проверили да ли је заиста чудотворна. То се десило у дому трговца Шевљагина у Академској четврти у Казану. Дугогодишња истрага и супротстављање противречних исказа богохулника нису ни до чега конкретног довели.
Причало се да је икона била продата Шевљагину, који је после револуције отпутовао за Енглеску и претпоставља се да је тамо продао неком другом. Током 1960-их се на Западу појавила Казанска икона у драгоценој ризи, али се испоставило да је сама икона живописана у наше време, при чему је риза по свему судећи била оригинална, тј. управо она која се налазила на чудотворној икони несталој 1904. године. Православни Американци су сакупљали новац не би ли икону откупили, 8. децембра је икона била изложена у бостонском православном храму на молебну, виделе су је хиљаде људи, ипак средства нису сакупљена. Поменуту икону и припадајућу јој ризу су 1970. године купили католици, дуго времена је чувана у португалском граду Фатими, а од 1982. године се налази у Ватикану.
С обзиром да се испоставило да риза није била распарчана и да је сачувана до данашњих дана, постоји могућност и да је оригинална икона сачувана, у шта верују и вероваће и даље хиљаде православних људи. Ко зна какве су мисли мориле Чајкина док је служио казну у самици Шлиселбурга, шта је од онога што је испричао била лаж а шта истина? Тешко је замислити гори преступ од паљења светиње којој су се вековима поклањали бројни ходочасници, којој су упућиване најтоплије и најискреније молитве целе Русије.
Једно је сасвим извесно. Све време док је првообраз Казанске Богородице красио саборни храм Богородичиног манастира, Русију нико није угрожавао са истока. Оног тренутка када је нестала Заступница, земља је доживела пораз у Руско- јапанском рату 1905. године, то је био први од многих удара који су у наредних дванаест година разрушили велику империју. Ипак, немирна времена се сваки пут, по Божијој милости у једном тренутку и заврше. Свршена је та заблуда, завршиће се и садашња и, ко зна, чудотворна икона нам се још може вратити. Када је пресечена благочестива династија Рјуриковича наступило је међуцарство, праћено насиљем, отимачином, распадом државности и многим другим невољама. Када су, надајући се на Господа и молитве Његове Мајке, руски људи пошли да спасавају Русију, та народна војска је носила са собом икону Казанске Богородице. 22. октобра 1612. године православна војска је ушла у московски Кремљ и тај дан је такође посвећен Казанској икони.
Уплашени пуком који су предводили Мињин и Пожарски, Пољаци су бежали из Москве. У први наредни недељни дан, народна војска и сви становници престонице су кренули у свечану литију до Лобног места са Казанском иконом у чију су се чудотворну силу својим очима уверили.
Ради ње је и саграђен Казански саборни храм на Црвеном тргу. По својим размерама, московска Казанска Богородица је знатно мања од првобитне иконе која се налазила у Казану. Када је 1930. године затворен храм који је недуго пре тога рестаурирао П. Д. Барановски, средствима прикупљеним од парохијана (1936. године ће бити и срушен), ту Казанску икону су пренели у нови катедрални саборни храм града Москве (који је то постао након што су јеретици-обновљенци оскрнавили Храм Христа Спаса), Богојављенски храм у Дорогомилову близу Кијевске железничке станице. Но и он је крајем тридесетих година био затворен и срушен, после чега се трагови Казанске иконе губе у музејским складиштима. Када је после Великог отаџбинског рата Богојављенски храм у Јелохову постао патријаршијски саборни храм, благочестиви хришћани су ту донели још једну казанску икону која се и данас тамо налази. Предање каже да је и та икона пратила пукове 1612. године, ипак то није она из храма на Црвеном тргу. Због тога су, после обнове Казанског саборног храма, икону за њега живописали уметници-рестауратори Центра Грабарја (ВХНРЦ). И не престају пред њом да се узносе речи народне молитве.
Несумњиво, по промислу Божијем се одвијала и судбина трећег обретеног чудотворног образа Казанске – петербуршког. Он се појавио у северној престоници 1710-их и највероватније га је на обалу Неве донела благочестива царица Параскева Фјодоровна, удовица цара Јована Алексејевича. Већ током 1730-их петербуршка Казанска икона је много пута чинила разна чудеса и постала је заветна и омиљена светиња града Светог Петра. Од 1737. године пребивала је у храму Рођења Пресвете Богородице на Невском проспекту, а до 1811. године на његовом месту је био саграђен нови Казански саборни храм.
Годину дана касније почео је Отаџбински рат. Када је Александар I именовао Кутузова за главнокомандујућег, фелдмаршал је пред одлазак на фронт отишао специјално у Казански саборни храм да се помоли пред чудотворном иконом. Народ му је том приликом узвикивао:'' Отерај Французе!''. Богородица није изневерила наду коју је на њу полагао стари војник и фелдмаршал се вратио Њеном образу на вечни покој управо у том Казанском саборном храму.
Донски козаци, отевши од Француза сребро које су ови опљачкали из московских цркава, донели су га на дар Казанској – у храму је стајао изливени од сребра иконостас са натписом ''Усрдни поклон Донског пука''. Ту су, испод величанствене колонаде храма, подигнути споменици Кутузову и Барклају. 17. марта 1922. године овај иконостас је био растурен, бољшевици су однели 129 пудова сребра и више од 37 фунти злата; а крајем 1922. године однети су и продати у иностранству и украси са саме Казанске иконе.
Годину дана касније, 1923, обновљенци, који су успевали да од безбожних власти измоле највеће и најлепше храмове, су заузели и Казански саборни храм. Но, чудотворна икона је избављена, појавила се прво у цркви на Смоленском гробљу на Васиљевском острву, а од 1940. године се налазила за десном певницом Владимирског саборног храма на Петроградској страни, где пребива и данас.
Ова икона московског живописа са краја XVI века, блиска по временској епохи своме првообразу из Казана, јавила је у годинама последњег рата још једно чудо. Остарели митрополит Ливанских гора Илија Салиб имао је виђење, у коме му је Богородица наредила да пренесе кремљевским властима Њену вољу: пронети чудотворни образ Казанске иконе око градова које су фашисти окупирали. По предању, властодршци – богоборци, преплашени војним неуспесима, нису се усудили да не послушају. Са сигурношћу се зна да су Илију Салиба, када је 1947. године посетио град на Неви, по наређењу власти сусрели са правим царским почастима (многи грађани су, због обиља возила и стражара, мислили да је дошао Стаљин), а да је самој Казанској икони овај благочестиви источни архијереј даровао нови златни венчић. Одавно је Цркви враћен и Казански саборни храм на Невском проспекту, а да ли ће се тамо вратити и чудотворна икона, зависи само од воље Небеске Царице.
Опште црквено поштовање дели још неколико икона Казанске: Богородско – Уфимска, Височинска, Вишенска, Вјазниковска, Каплуновска, Нижњеломовска, Тамбовска, Тобољска, Јарославска; док се локално поштованим Казанским иконама по руским градовима и насељима, по парохијама и породицама православних хришћана не зна број.
Као што се у капи воде одражава цело сунце, тако се и у многобројним иконама Казанске Богородице одразио образ Те, чијим заступништвом се спашавала и спасава се наша отаџбина, ''Дом Пресвете Богородице''. Никада не престаје у овом дому тропар Казанској икони:
Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога!
За све моли Сина Твога, Христа Бога нашега, и свима, који прибегавају под Твој покров припреми спасење. За све нас се заступи, Госпођо, Царице и Владичице, јер се у напастима и тугама и у болестима, оптерећени многим гресима, са сузама молимо Теби, са умилном душом и скрушеним срцем пред пречистим Твојим образом, и неуништиву наду полажући на Тебе, даруј нам избављење од свих зала, и све корисно, и све спаси, Богородице Дјево: Ти заиста јеси Божанствени покров слугама Твојим.
Молитва
О Пресвета Госпођо Владичице Богородице! Са страхом, вером и љубовљу припадамо часној икони Твојој, молимо Те: не одврати лице Твоје од нас који Ти притичемо, умоли, милосрдна Мати, Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува мир у земљи нашој, Цркву Своју Свету да непоколебиву сачува од неверја,јереси и раскола. Немамо друге помоћи, немамо друге наде, сем Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свесилна Помоћница и Заступница хришћана. Избави све,који Ти се с вером моле, од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења,мука, невоља и од напрасне смрти: даруј нам дух скрушен, срце смирено, помисли чисте, живот исправан и опроштење грехова, дасе сви, захвално певајући величанству Твоме,удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Из књиге "О Тебе радуется!"
Надежда Дмитриева
Са руског превела: Соња Aшкрабић
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар