- «Дечко мој, ето, када велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље».
Кад човек порасте, живот му постаде потпуно неподношљив. Сети се тада савета своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе: - «Немој руке тако да држиш!»
Друга дотрча: - «Немој ту да стојиш!»
Трећа га помери: - «Не можеш тако да се облачиш!»
Иза њега га опомињу: - «Не крстиш се како треба!»
Тада му приђе једна жена и рече:
- «Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овде треба да се понашаш, а онда дођи».
Изађе човек из храма, седе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас: - «Дете моје, зашто плачеш?»
Подиже човек своје уплакано лице и угледа Христа.
- «Господе! Не пуштају ме у храм!», - рече.
Исус га загрли: - «Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају».
Превод: Танкосава Дамјановић
Извор: Фацебоок - Архимандрит Гаврило (Вучковић)
Нема коментара:
Постави коментар