Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског г. Профирија за самостални српски недељник Новости
Долазите међу вјернике који су и у материјалном и у духовном
смислу претрпјели велике недаће и у Другом свјетском рату и у оном
деведесетих. Каква је ваша порука православним вјерницима у Хрватској,
који пуно очекују од вашега духовног водства?
Пре свега, желим да изразим захвалност вама лично, као и уредништву успешног недељника, на прилици да се обратим читаоцима "Новости", које нису самоникле: оне расту и развијају се на традицији српског издаваштва у Хрватској, које траје веома дуго. Ако се сетимо "Српског забавника", "Србобрана", па и "Привредника", за који сам и лично везан а који као подлистак издају "Новости", јасно је да ту велику традицију успешно настављате и у овим измењеним околностима.
У Хрватској, Богу хвала, поред мене су још четири архијереја. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Осим владике осечко-пољског и барањског, г. Лукијана, на чије се животно искуство у много чему угледамо, нас петорица смо, не само генерацијски него и по сагледавању места Цркве у друштву, веома слични. И епископи сремски, г. Василије, и херцеговачки, г. Григорије, имају овде делове својих епархија. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да дамо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, ex officio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање црквених питања на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. И напокон, ми православни хришћани који живимо овде треба да живот сагледавамо и поучавамо се библијским примерима. Поготову после недаћа које сте поменули. Књига о Јову каже да, кад ме Господ искуша, изаћи ћу чист као злато. То значи да сва патња и недаће прочишћују човека који се узда у Бога. Зато је моја порука: уздајте се у Бога, будите христолики и нека, као што се каже у молитви славске свечарске анафоре, Христос буде између нас! Нека Христос буде између нас православних хришћана, али нека буде увек и између православних и браће католика, са којима делимо ове балканске просторе, свакодневни живот, а до 1054. године и богослужбену традицију.
СПЦ има важну улогу у животу православних вјерника у Хрватској, али многи овдашњи Срби одгојени су као атеисти и агностици. Желите ли их окренути Цркви? Познато је да су ваша врата увијек била отворена и онима који нису вјерници...
Животно искуство ме учи да истинских атеиста има врло мало. Сви смо ми призвани да будемо Божја деца. С друге стране, знамо да је Бог дао људима слободну вољу и да сваки човек одговара за свој животни пут. Друштвени систем у коме је атеизам био готово обавезан, нарочито ако сте у државној служби, наследило је доба индивидуализма, конформизма, егоизма. Комуникација је отежана и у оквиру породице, уколико она и постоји. А породица треба да буде домаћа црква. Старији су опхрвани бригама, а млади беже у виртуални свет, виртуално дружење и општење. Због тога је наш задатак да укажемо да јеванђеље Христово упућује на живот у заједници, непрестано давање себе другима, несравњиво тежи. Потребно је, уз лични пример, аутентично сведочење, изградити и нови приступ, нову семантику која ће младима указати да је Христов пут једини који даје смисао животу и гаси метафизичку жеђ. Али све те препреке и искушења, који су код Срба у Хрватској и тежи због недаћа које сте поменули, савладаћемо само уколико ми свештеници будемо слушали тихи глас Христов.
Рат је многе грађане српског поријекла поколебао и уплашио у дефинирању њиховога националног идентитета. Мислите ли да се СПЦ треба активније укључити у заустављање процеса асимилације?
У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са тим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе литургију, да проповедају јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино шта Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.
Патријарх Иринеј и ви познати сте екуменисти. Недавни сусрет цариградског патријарха Бартоломеја и папе Фрање охрабрио је многе који се надају јачем повезивању православља и католичанства. Мислите ли да екуменизам има будућност у Хрватској?
За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: "Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао." Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову.
Гост на вашем устоличењу био је и сисачки бискуп Владо Кошић, којег сте представили као пријатеља из студентских дана, али који у својим иступима неријетко користи антисрпску реторику и дјелује супротно правилима екуменског дијалога. Како с браћом попут њега градити екуменизам?
Недавно сам провео неколико сати у отвореном и искреном разговору са братом, бискупом Кошићем. Дотакли смо се многих актуелних питања, па и ових која ми постављате. На неке појаве не гледамо исто. Слушао сам га и он је слушао мене. Покушао сам да га разумем, слушајући његове аргументе који су били логични и чврсти, али и ја сам се трудио да моје речи буду братске и благе, а аргументи јаки и јасни. Верујем да искреним дијалогом можемо разумети један другога и постати ближи и да само тако и ми, као црквени пастири, скромно можемо, благодаћу Божјом, допринети да сваки човек, не угрожавајући другог и другачијег, на овим просторима живи потпуно слободно. Ускоро ћемо се опет срести и наставити разговор.
Годинама сте у Србији били на челу Републичке радиодифузне агенције (РРА). Јесте ли задовољни количином програма религијског садржаја у Србији?
Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику.
На ХРТ-у православци немају своју емисију, а своју редакцију немају ни грађани српске националности. Мислите ли да би се то требало промијенити?
На РТС-у постоје емисије, седмична "Верски мозаик Србије" и свакодневна "Верски календар", у којима су, по принципу позитивне дискриминације, равномерно заступљене све цркве и верске заједнице које су историјски утемељене у Србији. Према томе, у њима је редовно заступљена и Католичка црква. Није тешко запазити да ХРТ не примењује овакав принцип. Свих ових месеци откада сам устоличен за митрополита загребачко-љубљанског, поред телевизијског преноса мог устоличења (који је, морам да кажем, био одлично реализован) и неколико емисија које се могу набројати на прсте једне руке, није било других програмских садржаја у којима би било речи о Православној цркви. Слично је и са заступљеношћу других цркава и верских заједница на ХРТ-у. Не знам, можда је то резултат и неких објективних околности. Било како било, ту слику треба поправити. Треба применити европске стандарде и свакоме дати исто право да равномерно буде заступљен на јавном сервису. Лично ћу се, по мери својих могућности, за то заузети, а верујем да ћу наићи на разумевање.
Предајете на Богословији и то пасторалну психологију. Можете ли нам рећи нешто о том дијелу вашег рада? Хоћете ли остати професор?
Да, остајем професор. Мислим да је важно бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: "Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?"
Пуно сте се бавили младима који болују од различитих овисности и посљедица других штетних активности: мислите ли, у неком облику, с тиме наставити и у Хрватској?
Мислим да је нужно наставити са друштвеним радом. Болести зависности су један од нових облика отуђења. Бити равнодушан значи бити лишен социјалне емпатије, то јест квијетистички и ускогрудо забијати главу у песак и бежати од наше будућности, а то су млади. Разбијене породице и друштво окренуто среброљубљу управо узрокују девијације као што су наркоманија, алкохолизам, зависност од компјутерских технологија. Црква није истинска црква ако не излази у сусрет палом човеку. Ако му не пружи обе руке, она је само реликт прошлости и естетика љубитеља обреда, било које конфесије или деноминације.
СПЦ је прије Другог свјетског рата имао бројна добра и зграде које су национализиране. Је ли вам познато у којој мјери је извршена денационализација?
Показало се да је денационализација веома сложен процес, зато што је у међувремену промењено више титулара имовине. Ради се о неотуђивим правима. Држава је већ доста одузетог вратила. Будући да је Хрватска чланица Европске уније, уверен сам да ће одузето бити враћено колико год је то могуће. Са друге стране, то јесте битно питање за СПЦ, али не и најбитније. Наша служба Христу је суштина нашег постојања. Речено је: "Иштите пре свега царство Божје и правду Његову, а све остало ће вам се придодати."
Не можемо побјећи од тешких питања. Какав је ваш став о беатификацији Алојзија Степинца, о чему су мишљења католика и православаца често дијаметрално супротна?
Откако живим у Хрватској, увидео сам да браћа римокатолици имају велико поштовање према личности кардинала Степинца. Тема канонизације није нова. Папа Јован Павле II још је 1998. кардинала Степинца прогласио блаженим. Католичка црква има своју процедуру проглашења светитеља, која је различита од праксе Православне Цркве. Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи патријарха Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана.
Какав је ваш став о актуалном проблему постављања ћириличних плоча у срединама у којима је трећина становника српске националности?
Нажалост, то је питање у великој мери негативно исполитизовано. Појединци злоупотребљавају бол оних који су у несретним и безумним крвопролићима деведесетих година прошлог века изгубили своје ближње. Тај бол разумем и свакодневно се коленопреклоним и молим Богу да им да утеху онако како само он уме. Исто тако, целим срцем се молим да свакој невиној жртви, без обзира ком народу и којој вери припада, подари царство небеско. Али политизацијом питања као што је ћирилица, ради постизања користољубивих, дневнополитичких циљева, појединци не само да не доприносе ублажавању бола, него га још више продубљују и отварају могућности за нове и теже ране. Да будем јасан: свако ко живи у Хрватској треба да поштује законе ове земље, да развијајући личне и колективне потенцијале доприноси општем добру и развоју државе. А држава и друштво су дужни да штите и афирмишу неговање духовне и националне посебности, лично-саборног идентитета сваког народа и појединца. То важи и за Србију, за Хрвате у Србији, као и за Србе у Хрватској. Изражавам наду да ће и Католичка црква допринети очувању верског и културног идентитета Срба, онако како то настоји да чини Православна црква у Србији. Ћирилица је део српске посебности и идентитета! Ипак, да би се трајно решио проблем ћирилице и други слични проблеми, најважније је да постоји политичка воља. Цркве су ту да, са своје стране, створе позитивну атмосферу. Ћирилицу такође користе Бугари, Руси, Украјинци... Замислите кад би трећину грађана неке хрватске жупаније или града чинио неко од њих. Да ли би локална управа због њих поставила ћириличне натписе или не би? Претпостављам да би. Реч је о људским правима и ништа више од тога. Оно што се данас назива западном цивилизацијом, а ја је без обзира на мане и искушења изједначавам са хришћанском цивилизацијом, створио је Милански едикт, давши пре тринаест векова слободу савести сваком народу и свакој личности. Ако смо хришћани, то врхунско начело слободе ћемо неговати, а не гушити.
http://www.snv.hr, Саша Косановић, фото: Јовица Дробњак
Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
Преузето са: Српска Православна Црква
Нема коментара:
Постави коментар