Прича о опстајању и трајању

Разговор са протосинђелом Андрејем Сајцом, проректором Богословије Св. Кирила и Методија у Призрену

Колико трагедија броји свака година српске историје, питали смо се и те 2011, када је журно причао за новине Српске Патријаршије, и опет, сада.

Време прошло: „Будући да Богословија тек почиње са радом, још нам недостаје много тога. Још увек чистимо и сређујемо саму зграду, обезбеђујемо услове за интернатски живот, али бринемо и настојимо да набавимо и књиге за ученике које нам недостају, лектиру, реквизите за спортске активности... Ипак, надамо се да ће временом услови за живот и рад и ученика и професора бити све бољи као и да ће се Богословија у потпуности вратити у Призрен“ – рекао је отац Андреј пре три године, неколико месеци након што је ова црквено-школска установа обновила свој рад.

Сви ми, који смо га недавно са пажњом слушали док је, накратко, боравио у просторијама редакције Православља, враћали смо уназад филм и сећали се... Ничега лепог, на жалост. Свака слика асоцирала је најпре на невероватна страдања. Колико трагедија броји свака година српске историје, питали смо се и те 2011, када је журно причао за новине Српске Патријаршије, и опет, сада.

Да ли тих девет младића, још дечака, заиста мирно хода улицама Призрена, да ли су им снови у ноћима те прве, повратничке године били дечји, помућени евентуално само уобичајеном бригом око оцена и учења.

Стефан, тада је имао 16 година, је дошао из Сремчице у Призрен да се спреми за богослова, пун поноса што припада првој генерацији која је поново удахнула живот а и наду царском граду. Дубоко је био уверен да нема разлога за било какав страх, јер је дошао да учи, а то право и право на своју веру нико не би требало да му одузме. И Јован из Новог Пазара се ни тренутка није премишљао око доласка у „престоницу цара Душана“. Једино што им је тада недостајало је био – телефон. Није га било, а они су се по први пут не само одвојили од родитеља, другова, него су и физички били изоловани од обичног пубертетског, нормалног живота.

Међувреме: Изникле и буквално из пепела, изграђене су и опремљене нове учионице у којима има и компјутера. Скајп је умногоме променио свакодневицу ђака. У овој богословији, савремени технолошки искораци, који младима у обичном животу нажалост неретко доносе проблем, овде значе корак ближе животу.

Време садашње: На питање у каквом је стању здање задужбине Симе Игуманова данас, о. Андреј каже да је много труда и рада утрошено на сређивање просторија за учење и боравак ђака, али да је унутрашњост зграде и даље добрим делом спаљена и као један од највећих проблема наводи недостатак трпезарије, тако да свих 35 ученика и 8 професора обедују у једном маленом стану, који је преуређен за те потребе а налази се у оквиру саме богословије.

АМБАСАДОРИ СВОГА НАРОДА И СВОЈЕ ЦРКВЕ

Огромна вера, пажљиво и брижно старање професора – и опстало се. И кренуло даље. „Богословију смо обновили 2011, а ове године у септембру месецу, са Божијом помоћи уписујемо 4. генерацију ђака. Сада их већ има 35, узраста од 14 до 19 година“, прича о. Андреј.

На наше питање каква је будућност прве уписане генерације каже да што се тиче учења и њиховог даљег студијског напредовања, сваки професор се труди да им обезбеди наставак школовања и усавршавање. Што се тиче парохија у Епархији рашко-призренској, и ту места има, али... Ту на сцену ступа та, другачија, реалност. „Свака богословија јесте установа интернатског типа, али код нас је то још више подвучено. Није то сада као што је било на почетку у тој мери напето, али и даље не постоји тренутак у дану да ми не знамо где се деца налазе.“ Сваки одлазак ван зидова богословије тражи од дечака понашање и расуђивање савршено зрелог и одраслог човека. Било где у свету да се покошкају два шеснаестогодишњака то би прошло као обична ствар. „У Призрену би то значило затварање наше богословије“, констатује о. Андреј, и каже да су призренски богослови амбасадори и свога народа и своје Цркве у средини где им људи нису наклоњени, те им такве околности не дозвољавају да дуго буду деца. „Понекада је то изузетно напорно, с обзиром на околности – не заборавимо, у Призрену живи само десетак Срба, а око седамдесетак их има у околним селима.“

Питање останка и опстанка свршених богослова и служења у парохијама ове епархије, сада проректор Призренске богословије, о. Андреј, једноставним речима и чињеницама дефинише, разбијајући при томе сваку илузију – стварност је та која намеће одговор. „Тај свештеник, који остане, треба да има знање живљења на Косову и Метохији као што би требало да зна уз српски и албански језик. Просто смо у суживоту са тим народом, а мисија наше Цркве јесте ширење речи Божије. То на овом простору не може да се врши другачије. То је жртвено служење за Цркву“, каже он.

Стога је и ангажован хонорарни професор за наставу албанског језика у Призренској богословији. Истовремено, „ангажовали смо и професорку српског језика јер је добро познавање оба језика кључ за будућност наше Цркве на КиМ, и ми ћемо на томе инсистирати. Свештеници који знају и албански језик много ће лакше помоћи српском народу на Косову и Метохији.“

Како онда у таквој ситуацији функционишу професори, шта је прво што у свом раду са овим младим људима чине? „Професори богословије у Призрену на првом месту предају мистагогију, па тек онда педагогију – дакле децу најпре уче да живе евхаристијским, црквеним начином живота, па тек онда свему осталом.“

Не постоје речи којима би се описао значај не само школовања младих богослова, него и значај Призрена и живе Цркве на КиМ. „То је услов, стуб и ослонац – жива Црква. За све српско овде.“ И мада већ дуже времена нема инцидената, „тешко ће се одвијати повратак расељених, и питање је како и у коликој мери. Од добре воље за повратком до реализације је дугачак пут, јер су превелике ране и трауме и то треба разумети. Но, остаје чињеница да је сам Призрен посебан, мистичан град – мене изузетно подсећа на Јерусалим. Недавно сам боравио у Јерусалиму и осетио сам ту светост, мистичност тога града. Том сличном атмосфером, сличном важношћу одише и Призрен“, рекао је за крај овог разговора протосинђел Андреј Сајц, професор и проректор Богословије у Призрену.

Аутор: Снежана Крупниковић

Извор: Православље