На терену

Када сам пре више година упознала једну сестру у Христу на чудесан начин, која је била духовно чедо оца Тадеја, она ми је рекла да им је отац рекао да не купују кућу близу Саве или Дунава, и да ће они близу река много страдати. Искрено, у то време ми ни на ум није пало да би то могло бити од поплава; мислила сам из неког другог разлога. Сем тога, будући да нису имали посла, хтели су да продају стан у Бг, али им старац није дозволио, рекавши да новац не треба држати у банци, већ улагати у некретнине, земљу, куће. Све то, дакле, због онога што нам предстоји.

Али док смо још код поплава, и не заборављајући на страдални народ, да споменем нека дешавања, будући да смо, дао Бог, у тим неким круговима са људима који имају добре намере и организују се ближњем на корист. Ипак, морам да кажем да је жалосно видети колико нас је лоповлук и себичлук унесрећио, те имате и овакве случајеве: стиже помоћ и долази на адресу човека којег питају да ли има место да робу преузме. Човек каже да има, рачунајући да је и сам у друштву друштвено корисних, међутим, роба остаје да „лежи“ данима – нико је не преузима. И он, схвативши о чему је реч, каже: „Ово ће да иде у продавнице!“. Неко је себи направио залиху на туђој несрећи.

Зато нека вас не чуди што власт и овде пада, јер то није да се не зна ко је довезао шлепер и од кога, али народ и даље показује да још има светао образ. Већ навикнути на ове и овакве лудости, народ се самоокупља и одлази директно на адресе или угрожених, или оних поштених појединаца ради заједничке испомоћи угроженима – власт се избегава у пуном луку. А кад хоће народ, помоћи ће и Господ.