Манастир Мала Ремета самује на западним обронцима Фрушке горе, ушушкан у долини између два брда, окружен шумом и манастирским шљивиком. А, у манастирском дворишту самују и игуманија Рафаила, која је напунила 45 година боравка у овој светињи и једина монахиња – Ефросинија, која ту борави пету годину. Мала Ремета је женски манастир са најмањим бројем сестринства на Фрушкој гори.
Када је пре скоро пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине. Каже да је то било тешко време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према цркви и манастирима.
- Био је запаљен конак, спавала сам готово под ведрим небом, а да би се прехраниле ја и још једна монахиња, која је тада била овде, ишле смо у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да зарадимо за храну и да нешто пара уложимо у оправку конака – прича Рафаила која је ушла у осму деценију живота. – Брале смо липов цвет, сушиле га и продавале. Од шљивика манастирског је била боља зарада, пекле смо ракију и продавале, а онда тај новац улагале у оправку и сређивање ове светиње.
Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова, замонашила се са 19 година. После смрти оца и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила и касније умрла.
- Дуго година сам била сама, а онда је пре пет година дошла сестра Ефросинија, и нас две одржавамо манастирски комплекс који се простире на четири јутра земљишта. Мене године газе, немам више снаге као пре, а цео терет пао је на њу – са сетом говори игуманија.
Кише удариле, па трава покушава да заузме манастир, монахиња све коси тримером. Немају ко да им помогне.
- Мати је стара, не може да ради напорне послове – говори Ефросинија, која на рукама има жуљеве од рада.
Око манастирске цркве и конака увек има засађеног цвећа, све је уређено и под конац дотерано. Они који дођу не могу да поверују да то све одржавају само две жене. Недељом овде нема богослужења, па оне одлазе на литургије у манастир Јазак.
- Ретко ко свраћа у Малу Ремету, нашег манастира дуго није било ни на карти. Када би нам асфалтирали пут иза манастира у дужини од километар и по, нас би спојили са осталим манастирима и онда нас туристиче екскурзије не би обилазиле. Овако смо скрајнути с пута – прича Рафаила док полако корача манастирским двориштем уз помоћ штапа.
Каже да им је саветовано да пређу у други манастир, да не буду саме, да се не муче толико. Али, обе веле да су хтеле да буду монахиње и да се нису покајале. Да остају у Малој Ремети, с вером у Бога и у боље сутра.
Ктитор
Изградња манастирске цркве Покрова пресвете Богородице почела је 1739. године, а ктитор је био Станко Милинковић, из села Шуљам, који је склопио уговор о градњи са мајсторима и манастиром Беочин, јер је Мала Ремета била метох манастира Беочин. Уговором је ктитор платио 145 дуката мајсторима и обезбедио им веће количине хране, брашна, меса, соли, вина и ракије. У манастиру се чувају рукописне књиге које су писали монаси из манастира Раше, који су овде и у манастиру Беочин боравили почетком 18. века.
Нема коментара:
Постави коментар