Бог не кажњава већ исправља и подучава

Разговор са архимандритом Методијем, игуманом царске лавре Хиландара

Игуман манастира Хиландара на Светој Гори, архимандрит Методије (Марковић), рођен је у Чачку 7. јануара 1970. године. Пре монашења студирао је на Електротехничком факултету у Београду. У манастиру Хиландару је од 1994. године. Устоличење у трон – са византијском торжественошћу и благољепијем, а у складу са типиком Свете Горе – јеромонаха Методија за игумана свештене Царске лавре ставропигијалног манастира Хиландара, обављено је 16/3. маја 2010. године. Отац Методије је допутовао на Цетиње ради учешћа на Светосимеоновском сабору, који се у суботу, 1. марта 2014. одржао у Подгорици у склопу прославе великог јубилеја 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање. Ту смо прилику искористили да са њим разговарамо…

Реците, оче, нашим читаоцима нешто о себи – да вас упознају мало боље.

Прво што ми пада на памет, то је да се пре два дана испунило двадесет година од како сам дошао први пут на Св. Гору. То је било 1994. г, и баш се тако десило да дођем на сам празник Преподобног Симеона Мироточивог. И ево, пре два дана смо славили његов споменик – тог се дана напунило двадесет година од мог доласка. То су најважнијих двадесет година у мом животу. Наравно да су и оне претходне биле важне, да је било потребно да човек кроз васпитање у својој кући дође до неке мере побожности, да би на крају донео одлуку да крене монашким путем. Јер, и тај први пут када сам ступио на тло Св. Горе, ја сам дошао са том намером. То је било са благословом блаженопочившег старца Тадеја. Мени су неки од пријатеља са којима сам се дружио, са којим сам заједно ишао у Цркву, када сам им саопштио моју жељу да идем у манастир, - препоручили да обавезно разговарам са старцем Тадејем и да њега питам за благослов; да ми он препоручи где да одем. Ја сам отишао код старца, тада је живео у манастиру Витовници, и разговарао с њим, и он ми је дао благослов, изричито – за Св. Гору. Тако сам са његовим благословом, његовом препоруком дошао те ’94, и ево – пре два дана се напунило двадесет година.

Можете ли да нам кажете нешто о призиву за манастирски живот? Шта бива са људима који у манастир оду без призива?

 Врло је важно у животу сваког хришћанина да сазна каква је воља Божија о његовој личности. Знамо сви да је крајњи циљ свих путева Господњих, за свакога човека – његово спасење. Али ти путеви су различити. Неко ће се спасти живећи у свету, у оквиру породице, живећи породичним брачним животом, а опет некога Господ призива да крене монашким путем. Због тога је врло важно за сваког хришћанина, сваку хришћанку, када дође време да донесе своју одлуку, да се усрдно моли Богу и да са вером очекује тај одговор од Господа. Ту је врло тешко тачно одредити неку границу, конкретно за монаштво – где је та граница где се сусреће призив Божији и сама наша воља, да ми то хоћемо. У сваком случају, то садејство, или како бисмо рекли грчким изразом – синергија наших воља, дакле воље Божије и воље наше, врло је битна. Најбоље се сазнаје воља Божија кроз молитву, али исто тако и када са вером питамо неког од духовних отаца; са вером да ће Бог, због наше усрдне молитве, њему отворити ум да нам каже оно право.

Што се тиче људи који без правог призива одлазе на монашки пут – то се обично дешава онима који су, како их називамо, новообраћени, било да су крштени у младости, у детињству, било касније. Они, ако нису пре тога живели црквеним духовним животом, у једном тренутку осете интензивно тај призив да се покају, да измене свој живот. Дакле, осете јачину тог призива, међутим може да се деси да не разумеју и да помисле да је то и призив за монаштво. А у ствари Бог их само призива да се покају и да крену да живе духовним животом, али не још увек за монаштво, или их можда никад Бог и није наменио за монашки живот.

 

То се често дешава; ја сам имао много прилике ових година у нашем манастиру да разговарам са људима који су, ето, имали помисао да их Бог призива, осетили су неки снажан призив. Међутим, после неког времена су схватили да то није призив за монаштво. Чини ми се да сам кроз то искуство дугогодишње успео некако да схватим – надам се да не грешим – да они у ствари помешају тај призив из греховног живота на прави хришћански духовни живот са призивом за монаштво. Због тога је врло битно, да поновим, да се свако од нас моли и да осети у срцу одговор Божији. Можда некоме то изгледа чудно, да се говори на тај начин, као да свако од нас треба да има пророчког духа. Међутим, и старац Силуан Светогорац исто каже. Да сваки хришћанин то може. Да не треба да се плаши и да треба да се моли Богу – да ће се тако научити томе да му Бог открива своју вољу у срцу. Али за најважније одлуке је ипак сигурније да са смирењем питамо неког од духовних људи, да нам и они то протумаче.

Ко је вама духовник?

 Када сам дошао у манастир, духовник ми је био сада већ блаженопочивши игуман Мојсије и он ме је и замонашио. У исто време, ту је био и старац јеромонах Кирило, који је исто исповедао братију. После упокојења о. Мојсија, ја се исповедам код о. Кирила. Међутим, пошто је игуманска дужност ипак нешто посебно, за неке конкретне савете у вези руковођења братијом, ја често питам неке од најискуснијих игумана на Светој Гори. Да ми објасне шта да радим у тим ситуацијама, које се не односе само на мој лични живот, већ на руковођење манастиром, у смислу игуманског послушања.

Да ли се братија исповеда код вас?

Да, ја исповедам братију. И не само сада, већ још у време док је о. Мојсије био жив, али због болести често одсутан из манастира. Тада ми је дао благослов да се млађа братија која је тада долазила у манастир, већ од 2001. г, код мене исповеда. Тако то поколење монаха, па и сви нови који долазе, код мене долазе на исповест.

Дошли сте поводом освећења крстионице у пиргу Св. Симеона Мироточивог у Храму Христовог Васкрсења. Знамо да је Стефан Немања крштен прво у латинској Цркви, па да чујемо нешто о томе од вас.

У то време, када је Западна црква због јереси и неких неправилности, на крају отпала од стабла Апостолског хришћанства, које је и даље живо у источним земљама, још увек те разлике нису биле велике. Тако је и наша држава, која се налазила некако на граници између Истока и Запада била под утицајем и једне и друге стране. Отуда није било уопште необично да се дешавају такви догађаји. Из историје Цркве знамо да су и касније, када су те разлике постале много веће и када се јасно разграничило западно и источно хришћанство, источни хришћани – свесни тога да они чувају истину православља хришћанског, истинског, апостолског, а да је Запад отпао од благодати апостолског прејемства – ипак признавали крштење које је вршено у име Свете Тројице и само су вршили Миропомазање, сматрајући да Западна црква више није у пуној истини и да више нема благодатне дарове. Због тога су то крштење допуњавали миропомазањем, додајући тај печат Духа Светог. Више пута је на саборима црквеним расправљано о томе, па је некад доношена одлука да се у таквим случајевима крштење мора обавити од почетка, а опет је после неколико десетина или стотина година, мењано мишљење и закључак, и говорено да је довољно само Миропомазање. Тако да су и једна и друга пракса биле заступљене, и то није ништа необично. Тако је и сада – када дође неко из неке од западних цркава које нису православне, негде ће га само миропомазати, а негде ће га крстити од почетка.

У сваком случају Господ је прославио Преподобног Симеона Мироточивог, мироточењем из његовог гроба и многим чудесима, и св. лозом која је никла из његовог гроба, тако да ми не морамо много да размишљамо о томе. Он је велики Светитељ, један од највећих у нашем роду, и то је у ствари најважније.

Споменусте и лозу Св. Симеона. Наш Митрополит ју је посадио поред десне стране Храма Христовог Васкрсења, и примила се. То је велики благослов за нас!

Да. Било је и раније покушаја да се пресади лоза Св. Симеона, која је по предању изникла онда када је Св. Сава пренео мошти свога оца у Србију, да би помирио своја два брата. Предање каже да су тадашњи хиландарски монаси били тужни што се растају од Св. Симеона, од његових моштију. Јер, они су њега сматрали за живог, за живљег од њих самих, и чињеница да су ту биле његове чудотворне мошти уверавала их је да је њихов преподобни отац и ктитор увек са њима и да их штити својим молитвама. Природно је да су монаси били тужни, али је Св. Сава имао одређене циљеве када је то урадио. Да би се братство утешило, каже предање, Св. Симеон се јавио једном духоносном старцу и рекао му да је његова воља да се његове мошти пренесу у Србију, али да ће за утеху братству нешто друго бити њима даровано. И заиста, чим су мошти извађене из гроба, убрзо је кренула да расте са тог истог места лоза, која ево већ 800 година и више рађа, и то не рађа обично грожђе, већ чудотворно. А његово чудотворство се огледа у томе да супружници који немају деце, уз претходни 40-дневни пост и молитве, узимајући жена два зрна а муж једно зрно, често бивају благословени молитвама Св. Симеона да добију жељени пород. На тај начин је Св Симеон, иако су његове мошти пренете у Србију, остао и даље, ево до данашњег дана, са братством манастира Хиландара. Ми се радујемо томе и осећамо присуство нашег Светог ктитора.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је једном приликом од те лозе узео неколико лоза, које су остале после орезивања, и посадио их уз сам олтар Храма Васкрсења у Подгорици. И ето, показало се да је Свети Симеон благословио и своје родно место тиме што се његовим молитвама лоза примила и рађа. Тако видимо да Св. Симеон није заборавио ни место ни народ тамо где је рођен.

Када сте упознали митрополита Амфилохија?

Ја сам га наравно много пута виђао док сам још у Београду био као студент, али тада нисам имао прилике да га упознам лично. А први пут сам га упознао у манастиру Хиландару, он је један од архијереја Српске Цркве који је најчешће био гост манастира Хиландара и Свете Горе. То је било 1997. г, када је, заједно са још четворицом наших архијереја, дошао на позив манастира Ватопеда, на прославу осамсто година од сусрета Св. Саве и Симеона.

Да кажемо нешто о самом манастиру, огњишту наше културе, вере и просвећености. У руци носите патерицу Алексија III Комнена, као знака независности…

 Да. Овај штап, патерица, налази се увек код иконе Тројеручице, и ми га наравно не користимо сваки дан. По древном типику нашег ктитора Св. Саве, приликом избора новог игумана, двојица најстаријих у манастиру новом игуману дају два предмета од велике важности. Један од та два предмета је овај штап, византијског самодршца Алексија III, а друго је Типик Св. Саве. То је симболично и значи да је хиландарски игуман дужан, примајући овај штап, да чува независност манастира, и да је дужан, примајући Типик Св. Саве, да га и он сам испуњава, и да наравно помаже и монасима, да их подстиче да и они живе по Типику Св. Саве. По заповести нашег ктитора, ми овај типик читамо на трпези сваког првог дана у месецу. И трудимо се колико је у нашим моћима, да га испуњавамо.

Што се тиче независности манастира, она је врло важна. О њој говори Св. Сава на почетку Типика и чак баца проклетство на онога ко ту независност наруши. Али, у то време није било лако путовати као што је сада. Тада је било тешко да се сваки пут када се изабере нови игуман одлази у Цариград по потврду тог игуманства. Па да би се направила уштеда, Св. Сава је замолио цара, и он му је дао тај његов штап, говорећи да од сада више не морају игумани када се изаберу да долазе код њега, него да ће тај штап бити знак његове потврде. И ето, до данашњега дана се тај штап чува поред иконе Тројеручице као доказ независности манастира. Када ме је 2010. године братија изабрала за игумана, старци су ми у олтару пред Светим престолом уручили тај штап и Типик Св. Саве.

Обновили сте 2008. г. виноград на чувеном Савином пољу. Да подсетимо наше читаоце, манастир Хиландар има око 8,500 h земље. Ниједан манастир на Светој Гори нема толико обрадиве плодне површине.

Само манастир Велика лавра по површини има већи посед на Светој Гори. Међутим, они имају посед на другом крају Св. Горе, тамо где је врх Атоса, и ту нема много баш плодне површине. Гледајући из тог угла, заиста је наш манастир најбогатији. Постоји једна шала међу светогорским монасима, онима који живе тамо на страни према Великој лаври где је планина Атос, па нам кажу: „Изгледа да је Бог, када је стварао свет и кад је стварао Свету Гору, имао неке грабуљице, сво камење је заграбио и привукао на нашу страну, а вама је тамо оставио плодну земљу“.

Што се тиче обнове нашег винограда, и не само винограда, могу да кажем да смо после пожара решили да заједно са грађевинском обновом обновимо и наше домаћинство. Тако обнављамо и маслињаке. Манастир Хиландар има неколико хиљада стабала маслина на Св. Гори; међутим, у време када је било мање монаха, ови су маслињаци зарасли. Али маслина је тако благородно дрво, да чак и после сто или двеста или триста година, када се очисти оно што је поред ње израсло и када се она на прави начин ореже, врло брзо поново даје плод. Тако да манастир сада не само да узгаја маслине, него већ и сами цедимо маслиново уље на начин како је оно најздравије касније за употребу – хладно цеђено. Такође производимо и вино. Имамо и воћњаке и велику башту… Трудимо се да ту земљу што смо наследили од наших ктитора обрађујемо. На тај начин хранимо колико можемо не само нас, него и многобројне поклонике који долазе у манастир Хиландар, као и раднике. Јер, ако су нам већ наши ктитори све то ставили, наша је дужност и наша нам савест налаже да то и употребљавамо на прави начин, да чувамо.

О томе су се старали и стари наши оци, који нису имали снаге да земљу обрађују, јер је братство по броју било много, много мање, али се знало да је потребно сачувати сва та имања, и не само на Св. Гори него и ван Св. Горе. Они су се трудили да знају које су границе, и ево и ми сада, користећи нове технологије правимо те карте нашег имања и утврђујемо границе. Не зато што смо везани за материјално, јер ми бисмо као монаси први требали да покажемо да нисмо везани за материјално, али ипак као неко наслеђе које су нам наши свети оци, претходници, оставили. И сам Св. Сава у Типику каже – „Чувајте ову имовину јер је са многим знојем стечена“, као да на неки начин и ту баца проклетство на онога који би се немарно опходио према тој имовини.

Како да прескочимо нашу и вашу заштитницу, Игуманију Св. Горе, Игуманију нашег и вашег манастира – Мајку Божију? Пре неки дан сам прочитала и да се велики део Часног крста налази код вас, као и чувена икона Млекопитатељница, коју је Св. Сава донео као дар Св. Саве Освећеног. Можете ли нам нешто укратко рећи о овим светињама?

То су велике светиње, највеће светиње које се чувају у нашем манастиру. Часни крст је велика светиња. Један старац, сада већ покојни, отац Агатон је говорио: ,,Знаш, сваки пут кад целивамо Часни крст, ми се на неки начин причешћујемо, јер ово свето Дрво је заливено Крвљу Господњом, и целивајући Часни крст ми се сваки пут у ствари причешћујемо Крвљу Господњом“. Тако је у нама, младим монасима, будио ту побожност – да знамо каква је светиња међу нама. Због тога је велики празник, иако није званична слава манастира – 14. септембар по старом календару – дакле Воздвижење Часног Крста. Тада је манастир пун скоро исто као и за славе – празник Ваведења и иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Јер многи тада долазе, знајући да је у нашем манастиру овај велики део Часног крста, који је у току историје манастира подељен на неколико делова, али се још увек чува тај кивот, или како га Грци називају – ставротека, у коме је Св. Сава из Никеје донео Часни крст. По кивоту се види да је то био веома велики део, највећи од свих делова на Светој Гори. Манастир Ксиропотам такође има један велики део и он је познатији од нашег зато што баш на том делу се налази рупа од једног од четири клина на којима је Господ био разапет. Али по величини, када се сви делови саберу, овај део који је био у Хиландару је већи и од тог Ксиропотамског.

Пресвета Богородица се на целој Светој Гори поштује као Игуманија, али због чуда када се њена икона сама поставила на игуманско место, сами грчки монаси на Св. Гори кажу да је Пресвета Богородица Игуманија целе Св. Горе, али да је њен игумански трон у Хиландару.

Још једну чудотворну и веома важну икону, велику светињу – икону Млекопитатељницу, Св. Сава је донео као дар Преподобног Саве Освећеног, по коме он и носи име, и који је предвидео унапред много векова и оставио завештање монасима свог манастира, да ће доћи после много векова један монах, који ће носити исто његово име Сава и да ће бити царског порекла и да му дају ту икону. Они су му је дали и он ју је донео у Кареју. Тамо је подигао црквицу посвећену Преподобном Сави Освећеном и поставио је икону Млекопитатељницу, по предању, са десне стране на иконостасу, где увек стоји Христова икона. И данас, када уђете у испосницу Св. Саве, у црквицу Св. Саве Освећеног видећете нешто необично: да је икона Пресвете Богородице са десне стране а Христова икона са леве.

Женском полу је недоступан приступ Св. Гори. Објасните нам зашто је то тако, јер у вези са тим углавном постоје предрасуде.

То правило у ствари није ништа необично. Једино је необично што овде говоримо о једној целој територији, дакле целом полуострву. Иначе, то правило, „аватон“, заступљено је у већој или мањој мери у сваком манастиру. Било у мушком, било у женском. Рецимо у манастир Светог Саве Освећеног такође жене не могу да уђу, али исто тако је било у историји много случајева да у женске манастире нису смели да улазе мушкарци, осим неких старијих свештеника који су им служили Литургију и остале службе. Чак и тамо где је дозвољен улазак у сам манастир, увек постоје барем делови, где нпр. живе монаси – ту особе женског пола не долазе. Исто тако, у женским манастирима – мушкарци долазе у Цркву, долазе у гостопримницу, у трпезарију, али у сам конак не улазе.

Дакле, тај принцип је у монаштву увек заступљен, и ту уопште није реч о некој, како би сад рекли, дискриминацији. Основа оваквог правила је подвижничка, због тога што је један од завета који и монаси и монахиње дају када се монаше, завет девствености. Знајући слабост и непостојаност људске природе, они који су стројили поредак монашког живота, још од првих векова, одредили су да они који живе монашким животом буду на неки начин изоловани од особа супротног пола, да не би долазило до искушења. Тако је тај принцип, „аватон“, у ствари заступљен у монаштву од самог почетка. Св. Гора се само разликује по томе што је у питању цела једна област, на којој се налази двадесет манастира, доста скитова и келија на једној малој територији, па се тај принцип некако стопио и проширио на цело полуострво. Због тога је у ствари забрањено особама женског пола да долазе на Св. Гору, а не због било какве дискриминације.

Велики део манастира је изгорео 2004. године: од трпезарије до пирга Св. Саве. То је мало више од половине манастирског комплекса. Хиландар је у својој историји доживео неколико пожара, али је овај био најтежи, зар не?

Ово је највећи од великих пожара који су били, и ево баш ових дана се навршава десет година како се тај пожар десио. Сама обнова није одмах почела, јер је било прво потребно да се само градилиште припреми. Требало је учврстити оно што је остало од зидина, да се не би обрушило на извођаче радова. Обнова је почела тек 2006. године, тако да смо сада ушли у осму годину обнове, и до сада је обновљено нешто више од половине изгорелог дела манастира. То много значи за братство, јер смо првих година после пожара били веома скучени што се простора тиче, а сада већ користимо нове конаке. Важно је рећи да је нама главни циљ био да оно што се обнови буде у највећој мери слично са оним како је било пре пожара, и многи поклоници који су годинама пре пожара долазили у манастир, потврдили су да је оно што смо до сад урадили заиста потпуно исто као што је било пре пожара.

Како се братија држала тих дана?

Тада је било очигледно да када Господ допусти неко страдање, Он истовремено даје и духовну снагу да се са тим искушењем носимо. Тако су сви заиста били некако закриљени том благодаћу Божијом, и нико није попустио духом, ни вољом. Заиста је све било на нивоу духовном, како је и требало да буде. То је просто немогуће разумети другачије већ да је то у ствари Божија благодат учинила.

Да ли може нешто да се каже о симболичком, духовном значају овог догађаја? Некако се човек у тој ситуацији запита – да ли је то казна за грехе наше?

Знате како, кад неко каже – Бог кажњава, ја обично волим да мало то преформулишем и кажем – Бог у ствари исправља и подучава. Тако да све што се дешава овде на земљи, а што нам је непријатно, то у ствари Бог користи да би нас исправио. Па ето, и сам народ каже – без невоље нема богомоље. Некако када се дешавају искушења, ми се у тим искушењима духовно челичимо, и прочишћавамо се као што се злато прочишћава у огњу, да бисмо чистији и светлији дочекали Други долазак Христов. Мислим да је са свим страдањима која се дешавају у нашем народу, кроз целу историју, па ето и овим страдањем кроз пожар у Хиландару, у ствари Бог имао тај циљ.

Елза Бибић

Митрополије Црногорско-приморскa/ Православи.ру

Бог не кажњава већ исправља и подучава

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70230.htm
© Pravoslavie.Ru