Интернет нас (ни)је отуђио

Могу ли да вас замолим да се нађемо за три дана на Теразијама у 17 сати? Имам само један услов. Да не понесете мобилни телефон, таблет или било шта слично. Делује прилично тешко. А замислите да кажем да се нађемо на Шпанском тргу у Риму, а да не носите телефон? Делује апсолутно немогуће.

Нове технологије, Интернет и комуникацијски уређаји постали су део нас више него што то мислимо. Док се не нађемо у ситуацији с празном батеријом насред неког ауто-пута и не умемо да живимо без њих. Можемо, али је све много теже. Баба ми је стално причала причу кад је њен отац (мој прадеда) отишао у рат, све што је прабаба добила од њега била је његова фотографија с поруком на полеђини да је добро и да му сви недостају. Остале дане седеле су и нагађале да ли је жив, да ли је гладан и да ли да му плету нове чарапе.

Ако данас седнете у било који кафић, сигурно ће бар две особе од њих 10 држати телефон у рукама. Не знам колико је минута пристојно држати мобилни у руци док седите с неким, али уме да буде неподношљиво ако се претера. Некад ми дође да питам:

„Како сте ти и твој телефон?

Како вас слушају апликације?

Колико заједно проводите времена у WЦ-у?

Служи ли вас пуњач?

Кад ће вам годишњица?”

Можда је тај телефон паметан, али ја стварно више волим да причам са човеком. Упркос томе, ипак нас све то, на неки начин зближава, ствара нова познанства и помаже да одржимо комуникацију с неким људима које можда никада не бисмо срели или нисмо у могућности да сретнемо.

Волим да гледам филмове из доба „пре телефона”, у којима сам запазила како је тешко растати се од неког за кога не знате да ли ћете га и када поново видети. Данас су растанци исто тешки, али не тако неизвесни, што значи да се (срећом) међуљудски односи нису покварили приступачнијом комуникацијом, већ су се само унапредили. Приче теоретичара завере, како нико ни са ким не комуницира, да све иде преко Фацебоок-а, не могу да сматрам тачним јер на тај начин људи само унапређују комуникацију, не урушавају је, нити се отуђују. Истина, можда би се људи чешће виђали да немају Фацебоок, WхатсАпп, Вибер, Гмаил, Yахоо, Тwиттер, СМС, па и телефон. Сада су сви на клик од нас. Не физички, али на неки начин јесу.

Ипак, осећање даљине је нестало. Одете на други континент и живите далеко од породице и пријатеља, али ипак преко Скyпе-а можете на неки начин да учествујете у свим слављима, причама, посетама… Увек сте ту иако сте километрима далеко. Писма и разгледнице полако изумиру, кажу неки. Замолим другарицу да ми пошаље разгледницу са Сицилије, а она каже: „Могу да ти купим и донесем, мрзи ме да тражим пошту тамо”. Ма може, а могу ли ја да ти покажем фотку мора, па да буде као да си ишла на море? Наравно да не може и наравно да је послала разгледницу. Лично ми је разгледница која је прешла пут од 15 дана и стигла после оног који ју је послао, лепша, тежа и сјајнија од било које фотографије послате преко мејла или WхатсАпп-а.

Не мислим да писма и разгледнице изумиру, већ су сад постале само једна од опција за које треба уложити мало више труда. Сви ови нотификациони уређаји могу да нас отуђе уколико желимо да будемо отуђени. А могу и да нам улепшају живот уколико желимо да буде лепши.

Путујте по свету, шаљите разгледнице и узмите све што вам Интернет пружа.

Аутор: Јована Вукић

Објављено у часопису ПЦ Пресс #209