Баjка о срећи

Била једном једна Срећица бескућница. Крену Срећа у бели свет, лутала је лутала, где све није навраћала, где све није била, но нигде није могла да се скраси. Нико није пристајао да у свој дом прими Срећицу бескућницу. Сви су говорили:

- Ма, шта ће нам ова бескућница?!

- Ех, јадна ли сам и несрећна! – плакала је Срећа. – Зашто ли сам овако несрећна? Јадна сам ти и сирота, нико у дом неће да ме прими.

Села Срећа на ливаду, туговала, туговала, па кренула даље.

Предвече се приближи једној кући. Кроз прозор се видела топла светлост која ју је мамила.

«Покушаћу и овде. Ова кућа баш доброћудно изгледа» – помисли Срећа и тихо на врата покуца.

Из куће неко упита:

- Ко је?

- Срећа – бојажљиво одговори Срећа.

- Ма, каква срећа?

- Обична, најобичнија!

- А, обична... Шта хоћеш од нас?

- Пустите ме унутра.

- Види, моли те! А зашто?

- Немам где да живим. Ја сам Срећа бескућница.

Врата се одшкринуше и кроз њих провири домаћица. Срећа је стајала на прагу и смешила се.

«Пошто су отворили врата, вероватно ће ме пустити унутра!» – помисли Срећа.

Одмах после домаћице провири и домаћин. Био је пуначак као и његова жена.

- Јеси ли чуо?! – обрати се жена свом мужу. – Каже да нема где да живи! У кући ни за нас нема довољно места, а шта ће тек бити ако још и срећу унутра пустимо? Нема шансе да је прихватимо!

- Каква дрскост! – примети муж зачуђено климајући главом. – Види, молим те, шта је смислила!

Да је бар нека друга срећа, него обична, најобичнија, па још и бескућница. И још треба да је у кућу пустимо, да је хранимо и појимо!

- Да, да! – понављала је жена. – Види само како је пуначка, за разлику од нас!

- Ма, како можете тако? – изненађено ће Срећа загледајући домаћине и њихову велику кућу.

- Види ти ње, већ мерка нашу кућу! – уплашише се муж и жена. – Ма, губи се! Торњај се док си још читава!

И тако Срећица бескућница крену даље. Ноћ се већ увелико спустила, а она конака нема.
Напокон стиже до једне старе трошне кућице. Није се имало куд, па покуца на врата.

- Ко је?

- Примите ме на конак.

Врата се широм отворише.

- Уђи! – срдачно је позваше.

- Могу ли стварно да уђем? – у неверици ће Срећа.

- А зашто не би могла? Хајде, улази!

Уђе Срећа у кућицу и око себе се осврну. Беше то једна тесна собица и у њој троје дечице, све једно од другог мање. Нису имали где честито ни да се окрену.

Породица је управо вечерала.

- Децо, померите се мало! – рече домаћин.

За столом се у трен ока направи место за гошћу.

- Драга наша гошћо, седи да с нама вечераш!

«Ма, где ту да се угурам?» – помисли Срећа.

- Нема потребе – одмахну Срећа. – Нема смисла да се још и за мене бринете. Живите као и до сада, а ја идем даље.

- А где ћеш сад у ноћ? – упита једно од дечице.

- Ни сама не знам – с уздахом ће Срећа. – Немам где да идем јер сам бескућница.

- Не може се без куће – рече домаћин. – Остани да с нама живиш!

Домаћин притом погледа у своју жену, а она срдачно климну главом у знак слагања са својим супругом.

Али и без мене вам је овде тесно.

- Ако чељад нису бесна, кућа није тесна – уверавали су Срећу. – Молимо те, остани код нас!
Драга наша пријатељице, хајде да сад вечерамо, иначе ће се јело охладити!

«Гле ти то! – размишљала је Срећа док је слатко јела кромпир. – Пре сам била баш несрећна, тужна бескућница, а сад сам Срећа домаћа и имам и дом и породицу. Ех, каква срећа!»

Наталиjа Романова

Са руског Божана Стоjановић

Извор: Православие.ру