Ефраим Зуроф: Не схватам како је ЕУ могла да прими Хрватску

Источноевропске земље попут Литваније, Летоније, Румуније не деле европске демократске вредности, о чему сведочи и пораст антисемитизма и неофашизма у овим земљама, каже последњи ловац на нацисте.

Европска унија никада није требало да прими земље источне Европе. Када су Литванија, Летонија, Хрватска и друге улазиле у ЕУ, претпостављало се да су прихватиле европске вредности, али неофашизам и носталгија за усташтвом нису вредности ЕУ, каже Ефраим Зуроф (65), директор центра „Симон Визентал” из Јерусалима.

Зуроф, последњи ловац на нацисте, јуче је Београду одао почаст жртвама на Старом сајмишту и одржао предавање о хватању злочинаца широм света. У разговору за „Политику” открива да ће, ако све буде ишло по плану, и у Србији за три месеца почети лов на преостале злочинце из Другог светског рата у оквиру операције „Последња шанса”.
„Можда нећемо никог пронаћи у Србији, али ће можда неко из Србије препознати лице са ’потернице’ и одвести нас до трага у Хрватској или БиХ. Градове ћемо облепити постерима са подацима о операцији. Понудићемо и награду до 25.000 евра за информацију која би довела до учесника у нацистичким злочинима”, објашњава наш саговорник.

Зуроф је рођен у САД, али се са 22 године преселио у Израел где је докторирао на историји холокауста и посветио се проналажењу преосталих нациста и саучесника у њиховим неделима.
 Захваљујући њему пронађен је и одведен пред суд у Хрватској и Динко Шакић, командант логора Јасеновац. Најмлађи преживели злочинци у касним су осамдесетим, а често су и многи старији и изузетно болесни, па је Зурофу остало још мало времена да им уђе у траг. Зато се акције које покреће у Европи и називају „последња шансом”. Не зна се о коликом броју људи се тачно говори, али се обично помиње стотинак.

„Немци су пре три месеца установили да је 38 чувара Аушвица још живо. То су мушкарци и жене старости од 86 до 97 година, и верује се да њих 31 живи у Немачкој, док су остали у Хрватској, Аустрији, чак и у Израелу, али не знам да ли је то тачно.”

Нацистички злочинац Ласло Чатари преминуо је у 99. години у Будимпешти а да није дочекао суђење. Оптужени за учествовање у Новосадској рацији Шандор Кепиро умро је у 97. години 2011. непосредно после ослобађајуће пресуде у Мађарској. Ипак, Зуроф је сигуран да свакоме треба судити без обзира на године и здравствено стање.

„Мислите о њима када су били у напону снаге, када су имали 20 година и своју енергију искористили да убијају невине жене, децу и старце. Веома је важно да им се суди да би се послала јасна порука да ће свако ко учини овакав злочин одговарати, па макар и 60 година касније.”

Излазак злочинаца на суд, макар и на носилима, битан је и због тога што, додаје Зуроф, помаже у борби против оних који негирају холокауст. А таквих је све више у источној Европи у којој је неофашизам одавно пробуђен: у Мађарској је недавно подигнута биста нацистичком лидеру Миклошу Хортију. У Хрватској – усташки симболи вијоре се на Томпсоновим концертима и фудбалским утакмицама. Недавно је фудбалер Јосип Шимунић после меча на Максимиру узвикивао „За дом спремни”, на шта му је маса одушевљено отпоздрављала.

„Нема сумње да у Хрватској влада носталгија за усташтвом. Шимунић је у суштини позивао на убиство, али то је ипак дело само једног човека. Много ме више брине што је десетине хиљада људи клицало са њим. Не могу да схватим како је ЕУ могла да прихвати Хрватску, земљу у којој цвета неофашизам, при чему лидери те земље о овоме готово да не говоре.”

На сахрани Шакића свештеник је казао да покојник можда „није поштовао свих десет божјих заповести, али да је узор за Хрватску”. Зуроф нема ни најмање разумевање за овакве испаде и назива их „болесним”.

„Па зар треба да им дође неки тип из Јерусалима и врисне: ’Краљ је го’!”

Слично мисли и за земље источне Европе за које верује да су биле фашистичке, да после тога нису изградиле демократију, и да им зато није место у ЕУ. На Балтику се интензивно ради на изједначавању злочина нацизма и комунизма, што су режими између којих никако не може да стоји знак једнакости.

„У Литванији или Летонији тврде да су Немци дошли и вршили злочине на њиховој територији и  уопште не помињу злочине локалног становништва. Говоре да је комунизам однео више живота него нацизам. Ја им одговарам да је нацизам трајао само 12 година, а комунизам 50 година. Да је нацизам трајао пола века, страдало би далеко више од шест милиона Јевреја и милиона других људи.”

Циљ његовог центра је да спречи овакву ревизију историје. Када и последњи осумњичени буде мртав или у затвору, „Симон Визентал” ће се сасвим посветити борби против антисемитизма.

Наш саговорник примећује пораст антисемитизма у Европи, али инсистира на томе да су његови корени различити на истоку и западу Старог континента. Узроци мржње према Јеврејима на западу су значајна муслиманска имиграција, антиционистичка левица и неофашисти. На истоку – мржњу сеје искључиво крајња десница која у време економске кризе тражи жртвено јагње, при чему, наравно, страда нека мањина.

„У Мађарској и Румунији и данас ћете као и тридесетих година чути да Јевреји контролишу медије, привреду, банке, политику, да су за све криви.”

Заруфов животни позив је професија на издисају, због чега га и зову последњим ловцем на нацисте. Међутим, и даље ће бити тражен због познавања историје и експертизе у области геноцида. Пробао је да помогне у Руанди, али ипак није успео да са тамошњом владом постигне договор о истраживању геноцида. Тај термин се често користио да опише сукобе из 20. и почетка 21. века и када је било и када није било места за такве квалификације. Питамо зато Зурофа шта јесте а шта није био геноцид.

„Геноцид је покушај тоталног брисања једне нације, дакле холокауст и Руанда јесу били геноцид. Дарфур није јасан. У Босни није било геноцида, већ етничког чишћења, то је био регионални сукоб у којем су различите групе пробале да униште једна другу.”

Али, и антисемитизам је рабљена реч. Зар израелска влада не посеже за њом сваки пут када неко из света критикује Израел због односа према Палестинцима?

„Легитимно је критиковати Израел. То је земља као и свака друга, ниједна земља није савршена, а посебно не она чије је постојање угрожено од дана оснивања до данас. Али, ако само критикујете кршење људских права у Израелу а није вас брига за прогон муслимана у Кини, или недостатак права жена или хомосексуалаца у Саудијској Арабији, онда је то антисемитизам. Ми у Израелу се често шалимо да је  антисемитизам данас мржња према Јеврејима више него што они то заслужују.”

Јелена Стевановић
Извор: Политика
Преузето са: Радио Светигора