Матица црква све Српске православне цркве је Пећка патријаршија.
Апсолутно сви покушаји обраћања православних Срба од обале Јадрана до
угарских предјела тежили су кидању веза православних епископија са
матицом црквом и главом цркве, од организованих настојања Трогиранина
Франческа де Леонардиса ка патријарху Пајсију, а путем Цетињске
митрополије, или касније надбискупа Андрије Змајевића путем манастира
Милешева.Пружам овдје, дакако, само неке примјере. Ја не видим да се било шта у стратегији тих агресивних наступа до данас промијенило. Није овдје у Црној Гори питање да ли би политичка власт подржала оснивање Црногорске православне цркве или не, већ је питање налажења и инсталирања одговарајуће особе на челу православља у Црној Гори која би носила реални утицај и ауторитет. Када је бечки двор кренуо у акцију систематичног привођења далматинских и бокешких Срба унији између 1816. и 1820. године, остварена је преписка са Президијумом намјесништва у Задру у којој се сугерише чак и одстрањивање са трона епископа Венедикта Краљевића, како би се инсталирала снажна личност која може „изнутра“, из структурног устроја цркве, остварити одлучујући корак.
Таква је ситуација видљива и данас у Црној Гори. Режим дјелује политички, упућујући позиве на учешће Срба у власти, сугеришући тако најширој публици спремност уградње етничких Срба у структуре власти, а заправо, позивајући на формирање или реинсталирање политичких савеза са политичким представницима парламентарних партија, а не никако са српским народом. Режим у Црној Гори је најприје дужан да каже о народном расколу који је произведен у периоду од 1997. до 2006. године, јер постоји једно темељно питање: да ли су протагонисти револуције 1997/2006. код својих планова рачунали са убједљивом већином приврженика дисконтинуитета државно-политичког, културног и црквеног, већином која би обезбиједила стабилност новој државној творевини, или су рачунали с другачијим односом снага?
Српски народ у Црној Гори може гледати ка консолидацији прилика у Црној Гори само кроз процесе демократизације овог простора, а такви процеси не зависе од сондажа контролних тијела Европске уније, већ искључиво од темељног процеса културно-образовног фундирања простора Црне Горе у традицијском, дакле свевременом, модерном обрасцу. Управо у том сегменту нови револуционарни шпиц је замахнуо најдубље?
Данас, истовремено са политичким порукама власти у Београду и лидера Демократске партије социјалиста, под видом консолидације, политичка елита позива на стварање једне православне цркве у Црној Гори. Црква у Црној Гори је, међутим, већ једна. Та је црква света јерусалимска и константинопољска православна црква од Истока, оличена у матици Пећкој патријаршији и њезиним светим епархијама, међу којима истакнуто мјесто припада Митрополији црногорско-приморској. Њезина жртва у 20. вијеку огледа се и у рушењу гроба њезиног Митрополита и одузимању живота њеном Митрополиту и у утамањивању виталних ефектива српског народа у Црној Гори.
Аутор ових редака сматра да једна од најкрупнијих тековина хришћанске цивилизације лежи у принципу одвојености Цркве од Државе. Што потпуније, то боље. Његово скромно мишљење је да пут раздвајања од Цетињске митрополије, а тај је пут заправо представљао и представља раздвајање од Пећке патријаршије, потврђује то недавна изјава у Будви, сасвим одржив и политички продуктиван за власт у Црној Гори. Вјерујем да је, супротно таквоме схватању статуса и положаја православља у Црној Гори (износио сам такво увјерење и прије петнаест година), најповољнија траса кретања васељенске Православне цркве у што потпунијем обједињавању помјесних православних цркава, укључујући и могуће видове административног јединства. Само на тај начин свеукупна Православна црква може одговорити изазовима и ризицима са којима се свијет сусреће.
Било би добро када би и у Црној Гори, поред протоколарних, видјели и квалитетније напоре на сусретању двају традиционалних цркава (као што виђамо у релацији Дубровачка бискупија – Епархија захумско-херцеговачка), а таква сусретања неминовно би водила и сусретањима народа који припадају овим црквама. Вјерујем да су римокатоличке бискупије у Црној Гори историјски дужне да учине први корак, јер тако казује историјеко насљеђе оличено у архивима вјечног града.
Др Горан Ж. Комар
Фото:www.pecat.co.rs
Извор: Дан
Нема коментара:
Постави коментар