На данашњи дан пре 121. годину рођен Иво Андрић

Нобеловац Иво Андрић рођен је на данашњи дан 1892. године, у Доцу код Травника.

Од оца Антуна, школског послужитеља и мајке Катарине детињство је провео у Вишеграду, где је завршио основну школу, а у Сарајеву Велику гимназију. Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу и докторирао историју у Грацу, 1924. године, темом "О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине". Две године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду, а њен редовни члан био је од 1939. године.

Први књижевни рад, песму "У сумрак" објавио је 1911. у "Босанској вили", српском листу за књижевност, који је излазио у Сарајеву. Одрастање у средини у којој су печат утиснула два царства оставило је снажан утицај на Андрића и његово дело. Историјски је промишљао и литерарно обликовао тај свет, а историја је и њега стављала на искушења. Као гимназијалац био је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник покрета "Млада Босна" и борац за ослободјење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.
 
Почетак Првог светског рата затекао га је у Кракову, тада Аустрија, данас Пољска. Аустријска полиција ухапсила га је када је рат почињао у Сплиту и одвела најпре у затвор у Шибенику а потом у Марибор, Овчарево и Зеницу, да би пред крај рата био смештен у Болници милосрдних сестара у Загребу.
 
Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, "понижен до скота", Андрић интензивно пише песме у прози. По изласку с робије, ондашње власти одредјују му кућни притвор у Овчареву, у којем остаје све до лета 1917. године.


После Првог светског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Службовао је у раној фази при нашим посланствима у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу. У извесној мери деловао је у групи уметника који су се окупљали у београдском хотелу "Москва", тада знаменитом стецишту литерата.
 
Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку песама у прози "Немири" и приповетке "Цхоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби", "Мост на Жепи", "Јелена, жена које нема"...

Уочи Другог светског рата - 1939. године, због неслагања са политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.

Током Другог светског рата, који је дочекао као посланик односно амбасадор Краљевине Југославије у Берлину, пензионисан је, што је он наводно одбио и повукао се из јавног живота. Живећи на политичкој и културној маргини написао је, управо у ратним годинама, три велика романа "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица".
 
Критичари ће рећи да у кругу његових дела лежи цео наш свет, све што је свесно и подсвесно доживео човек Босне и Балкана и да се сви путеви тих судбина срећу, у "Екс Понту", "Путу Алије Дјерзелеза", "На Дрини ћуприји", "Травничкој хроници", "Проклетој авлији", "Знаковима поред пута"...
 
Бирајући између његових дела и дела енглеских писаца Лоренса Дарела и Греема Грина, Италијана Алберта Моравије и Американца Џона Штајнбека, 26. октобра 1961. године Комитет за Нобелову награду је одлучио да то велико признање припадне Андрићу за дело "На Дрини ћуприја".
 
На дипломи Нобелове награде за књижевност уручене Андрићу 10. децембра 1961, забележено је да се она додељује за "епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље".
 
Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије и те године штампао роман "Проклета авлија".

Андрић је умро на Војномедицинској академији у Београду, 13. марта 1975, а сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

 "Чини ми се да кад би људи знали колико је за мене напор био живети, опростили би ми лакше све зло што сам починио и све добро што сам пропустио, и још би им остало мало осећања да ме пожале", Иво Андрић  

Извор: Блиц