ПРИКАЗИВАЊЕ ФИЛМА ЧУДО РАЂАЊА КОД ХРАМА НА ПАШИНЦУ

У сриједу, 21. августа 2013. године у порти храма Рођења Пресвете Богородице на Пашинцу са почетком у 18.часова,у оквиру предавања из Вјеронауке за одрасле , биће приказан филм „ ЧУДО РАЂАЊА“. Позивамо сваку вјерујућу душу, сваки брачни пар који живи у нашем граду и све оне који се спремају да постану родитељи да погледају овај филм који говори о човјеку као ВРХУНСКОМ ДЈЕЛУ БОЖИЈЕМ, који је настао као низ чуда које је Господ учинио и чини приликом стварања сваког новог живота.

an antidepressant including amitriptyline Elavil, Vanatrip, Limbitrol, clomipramine Anafranil, imipramine Tofranil, among others cialis surrey bc Tadalafil is within the drug class cialis price. feeling as you might distribute or 40mg cialis.

О ФИЛМУ

Филм који ћете видјети објашњава како се ствара људско биће и кроз које фазе пролази да би дошло на свијет. То је филм о вама.

Пропутоват ћемо кроз вријеме и вратити се у прошлост. Проучићемо невјероватну причу о стварању човјека, причу пуну чудесних догађаја.

Погледајмо што је људско биће било у прошлости...

... организам од једне ћелије у мајчиној утроби, беспомоћно биће којему је потребна заштита, биће мање од зрнца соли. И ви сте се некад састојали од само једне ћелије, као и сваки други мушкарац и жена на нашему планету.

Онда се та ћелија подијелила на двије ћелије.

А оне су се раздијелиле на четири ћелије, ... па на осам, ... па на 16 ћелија.

Ћелија се и даље дијелила, а онда се појавио комад меса, уобличио се и развио руке, ноге, очи... Постао је 100 милијарди пута већи од почетне ћелије и 6 милијарди пута тежи.

Господ је извео низ чуда и створио људско биће које посматрате у овоме филму, биће које је некад било као кап воде.

ЧУДО СТВАРАЊА ЧОВЈЕКА

Заокупљени свакодневицом, углавном не примјећујемо једно од најважнијих чуда које се одиграва пред нашим очима.

То је стварање људског бића. Прво чудо стварања људског бића догађа се у женском тијелу, у органу који се назива јајник. Чудо настаје тако што јајна ћелија почне сазријевати.

Она мора превалити дугачак пут. Прво ће ући у орган познат као Фалопијев канал, а онда ће пријећи велику удаљеност у том каналу док не стигне до мајчине утробе.

Недуго прије него што сазријевајућа јајна ћелија напусти јајник, Фалопијев канал се припрема да је ухвати. Прецизним покретима покушава лоцирати ту јајну целију на врху јајника, налази је и привлачи к себи. Тако је јајна целија започела свој пут.

Она мора пријећи читав Фалопијев канал. Али нема мале унутрашње органе да јој помогну то учинити, нема пераје ни ноге. Због тога је створен посебан систем који помаже јајној целији да се креће.

У покрету су милиони целија на унутрашњој површини Фалопијевог канала како би осигурали да јајна целија стигне у мајчину утробу.

Те ћелије постављају длачице, зване "цилије", на своју површину. Длачице леже у смјеру материце и тако шаљу јајну ћелију у правом смјеру, као кад се нека драгоцјеност преноси из руке у руку.

Размислите о томе! Те длачице су дио прилично интелигентног плана. Постављене су тамо гдје им је и мјесто, с обликом који им омогућује да обаве своју функцију. Све оне заједно изводе покрете преношења у истом смјеру.

Ако дио тих ћелија не би обављао своју функцију, или ако би ту функцију обављале у другом смјеру, јајна целија не би стигла до својега циља и човјек се не би могао родити.

Али Божја творевина је савршена и свака целија беспријекорно обавља посао који јој је одређен.

Тако јајна целија напредује према своме посебно припремљеном мјесту, а то је мајчина утроба.

Јајна целија, која се тако пазљиво  преноси, може живјети само 24 сата. Ако у томе раздобљу није оплођена, умријет ће. Да би била оплођена, потребан јој је виталан материјал, а то је сперматозоид, који ће доћи из мушкарчевог тијела.

ДИЗАЈН СПЕРМАТОЗОИДА

Сперматозоид је целија која има функцију преношења мушкарчевих генетских података у јајну целију  жене. Кад се поближе погледа његов облик, сперматозоид изгледа попут строја који је израђен за ношење тога терета.

Предњи дио сперматозоида покривен је оклопом. Испод прве површине налази се и друга површина оклопа, а испод те друге површине лежи терет који носи сперматозоид. У томе терету су 23. хромозома која припадају мушкарцу.

Све информације о људском тијелу, до најситнијих појединости, садржане су у хромозомима. Да би настало ново људско биће, 23. хромозома у сперматозоиду морају се спојити с 23. хромозома у мајчиној јајној целијии. Тако ће бити постављени први темељи човјека с 46 хромозома.

Оклоп у предњем дијелу сперматозоида штити вриједан терет од свих опасности на путу који треба превалити.

Али дизајн сперматозоида није ограничен само на то. Усред самог сперматозоида налази се моћан мотор, чији је крај повезан с репом сперматозоида. Сила коју производи мотор окреће реп попут елисе и омогућује сперматозоиду брзо кретање. Будући да мотор стоји усред сперматозоида, потребно му је гориво за покретање. И то је било предвиђено, па је фруктоза, најпродуктивније гориво за мотор, стављена у текућину која окружује сперматозоид.

Мотор има сасвим довољно горива за цијели пут који ће сперматозоид пријећи.

Захваљујући савршеном дизајну, сперматозоиди иду равно према јајној целији.

Кад се узме у обзир дужина сперматозоида и удаљеност коју пријеђе, брзина његовог кретања једнака је брзини спортског чамца.

Производња тих чудесних мотора обавља се на најстручнији начин. Унутар сваког тестиса, центра за производњу сперматозоида, налазе се микроскопске цијеви које су заједно дуге 500 метара.

Производња у тим сићушним цијевима збива се попут покретне врпце унутар савремене фабрике.

Оклоп сперматозоида, мотор и реп производе се и склапају наизмјенично у једну цјелину, ... а коначан резултат тога процеса право је чудо инжењерске струке. Морамо се замислити кад се суочимо с том стварности.

Како те несвјесне целије знају припремити сперматозоиде у одговарајуцем облику упркос  чињеници да ништа не знају о мајчином тијелу?

Како су научиле направити оклоп, мотор и реп који је сперматозоиду потребан у мајчином тијелу? Којом интелигенцијом састављају све саставнице у правилном поретку?

Како знају да ће бити потребна фруктоза?

Како су научиле изградити мотор који покреће фруктоза?

Постоји само један одговор на сва та питања! Господ је намјерно створио сперматозоиде и сјемену текућину у њима, и то ради продужетка људске врсте.

Професор др. Бабуна каже:

"Ћелије  сперматозоида стварају се у очеву тијелу, али њихове функције збивају се у мајчину тијелу."

Откад свијет постоји, односно у историји човјечанства, ниједан сперматозоид не може се вратити у очево у тијело након што је обавио свој задатак у мајчину тијелу и рећи целијама што требају чинити, с каквим се потешкоћама сусрео или какав је његов задатак био.

Дакле, како то да целија сперматозоида има друкчију структуру од свих осталих, од више хиљада целија  које постоје у тијелу?

Како целија сперматозоида зна да треба носити генетске податке узете из очева из тијела, који ће послије дати живот, и да његова глава, на предњој страни, треба носити оклоп?

Како сперматозоид зна да ће послије морати пробити станичну мембрану и тако носити мноштво хемијског оружја које је инсталирано испод тога оклопа?

Дакле, немогуће је да су све структуре те целије, функције које она обавља и све оно с чиме се суочава, настали случајно, нити би те целије могле стећи знање о томе након више неуспјелих покушаја.

То је јасан доказ да је Бог, Творац човјека, дао сперматозоиду његов задатак да га обавља на најбољи могући начин.

Тај чудесни план у дизајну сперматозоида сâм по себи је чудо Божјега стварања!

ТЕЖАК ПУТ ЈЕДНОГ СПЕРМАТОЗОИДА

Око 250 милиона  сперматозоида доспијева у мајчину утробу у једном налету. Тај број је намјерно велик зато што се сперматозоиди, чим уђу у мајчино тијело, суочавају са смртним опасностима.

Ту их чека густа мјешавина киселинâ у мајчиним репродуктивним органима, која је начињена да би се борила против бактерија.

Та кисела мјешавина смртоносна је и за сперматозоиде. За неколико минута стјенке матернице бит ће опкољене милионима мртвих сперматозоида.

Неколико сати након тога већина од тих 250 милиона сперматозоида је мртва.

Кисели спој, који је најважнији за мајчино здравље, толико је моћан да може без потешкоћа уништити све сперматозоиде који доспију у матерницу. У томе случају не би могло доћи до оплодње и људска раса би изумрла.

Али Бог је створио и одбрамбене механизме против опасности с којима ће се сперматозоиди суочити у мајчиној утроби. Током производње сперматозоида у мушкарчевом тијелу додаје се један базни спој у текућину која садржи сперматозоиде. Тај спој дјелимицно уклања учинак киселине у мајчином тијелу. Захваљујући томе, одређени број сперматозоида проћи ће до мајчине утробе и стићи на улаз Фалопијевог канала.

Сви сперматозоиди путују заједно у истом смјеру. Али како знају који је смјер кретања прави? Како знају гдје је јајна ћелија, која није већа од честице прашине?

Сперматозоиди прокрче себи пут до јајне станице зато што се активира још један савршено створен биолошки систем.

Јајна целија излучује хемијски сигнал да би привукла сперматозоиде који су од њега удаљени око 15 центиметара. Сперматозоиди крећу равно према јајној целији захваљујући томе сигналу.

Укратко, јајна целија, која ништа не зна о саставу и функцији сперматозоида, нити је икад прије дошла с њима у контакт, позива их к себи. Двије станице, потпуни странци, успостављају међусобну комуникацију. Та реалност још је један знак да су јајна целија и сперматозоиди створени у најидеалнијем облику да би били једно за друго.

ВЕЛИКО СПАЈАЊЕ

Коначно, стотињак сперматозоида успијева стићи до јајне целије. Али трка још није завршена, зато што ће само један сперматозоид бити пуштен у јајну целију. И тако започиње нова трка.

На томе путу сперматозоидима се испречава важна и посебна препрека, а то је јак заштитни слој који окружује јајну станицу и убија сваки нежељени микроорганизам који му се може приближити. Али врло је тешко пробити тај слој. Да би прошли ту препреку, сперматозоиди имају посебан систем који је створен у њима.

Испод оклопа, у глави сперматозоида, налази се тајно оружје које је дотад било скривено. То су сићушни, топљиви ензими. Они праве рупу у заштитном слоју тако што га отопе и онда сперматозоиди могу ући кроз њега. Док се сперматозоид креће напријед, унутар заштитног слоја, оклоп се истањи и најзад се распадне.

Распад оклопа дио је плана који савршено функционисе. Јер, захваљујући томе, друга скупина ензима унутар сперматозоида моћи ће се појавити

... и омогућити сперматозоиду да прође посљедњу препреку на његовом путу. Другим ријечима, омогући ће му да пробије љуску јајне целије.

Сад видимо слику која је направљена електронским микроскопом. Сперматозоид има црвенкаст оклоп... Тај оклоп се топи и сперматозоид улази у јајну целију кроз љуску...

Непогрешиво зачеће, које настаје спајањем сперматозоида и јајашца, не завршава у овоме тренутку. Чим је сперматозоид стигао до љуске јајне станице, догађа се још једно чудо. Сперматозоид изненада напушта реп који га је провео кроз сав његов пут. То је кључна ствар. Ако сперматозоид то не учини, реп, који се непрестано покреће, ушао би у јајну станицу и уништио је.

Одбацивање репа подсјећа на ракету која одбацује одређене дијелове кад напушта атмосферу, јер од њих више нема никакве користи.

Али како сићушан сперматозоид може направити тако фин прорачун? Да би то учинио, мора знати да је дошао на крај свога путовања и да му реп више није потребан.

Али сперматозоид је несвјестан биолошки строј који не посједује интелигентан ум и не може спознати своју спољасност.

Бог је створио сперматозоид и систем који омогућава да реп сперматозоида отпадне у правом тренутку.

Сперматозоид оставља реп, пробија јајну станицу и полаже свој терет, односно хромозоме, кроз рупу коју је отворио. Процес преноса генетских података тако завршава.

Као посљедица складног функционисања стотина различитих и независних система, генетски подаци о тијелу мушкарца стижу до јајне целије.

Видјели смо да је и код спајања сперматозоида и јајне целије све то могуће само захваљујући савршеном плану и дизајну који не оставља простора случајности.

Ако људи и нису тога свјесни, интелигенција и план који се виде у сваком дијелу тих збивања јасан су доказ да је Бог створио људска бића.

ЕМБРИОН

Видимо јајну ћелију  која се још није спојила са сперматозоидом. Генетски подаци у сперматозоидима и јајној ћелији једни су покрај других. Али, само што се није одиграло једно од највећих чуда на свијету.

Двије скупине генетских информација само што се нису спојиле да би обликовале потпуно ново људско биће... и ево спајања...

Прва целија назива се "зигот". Можда је тешко повјеровати, али унутар те целије су све информације везане уз нерођену особу.

Очи, боја коже и косе нерођене бебе, облик њезинога лица и све друге тјелесне особине записане су у овој целији.

Не само њезин изглед, него и кости, унутрашњи органи, кожа, вене, па чак и облик и број крвних станица које теку тим венама и све друге појединости њезиног тијела ту се одређују.

Све је одређено и записано у тим целијама, од особина које човјек има као седмогодишње дијете, до оних које има кад напуни 70 година.

Убрзо након оплодње целија ће извести још један прилично изненађујући поступак. Она се дијели и тако настају двије нове целије, које се затим саме дијеле и постају четири целије. Започета је конструкција људског бића.

Али зашто се целија одлучује на деобу? Зашто има задатак изградити ново људско биће? Ко јој је дао знање да изграђује новог човјека?

Та питања нас доводе до постојања Бога, који има бесконачну интелигенцију и моћ, који нас је створио, који је створио свијет и људска бића у томе свијету, целије у том људском бићу и читав космос око њега.

Видимо пут унутар Фалопијевог канала, у којему се та целија непрестано дијели и умножава. Скуп тих целија назива се "морула".

Како се скупина целија дијели и умножава, збива се још један запањујући процес.

Неке ћелије почињу расти и разликовати се од других. Старе целије се окупљају у средишту и бивају окружене новим целијама које израстају у друкчију врсту целије.

Скупина целија у средишту убрзо ће обликовати ембрион. Другим ријечима, обликоваће прве целије бебе која се треба родити, а скупина целија око тих ембрионалних целија обликоваће постељицу (плаценту) која ће прехрањивати ембрион.

То што целије израстају, међусобно се разликују и одлучују обликовати ембрион или постељицу, науцници  прихватају као велико чудо! Постоји тајни поредак који омогућава целијама да то чине.

Четири дана након оплодњецелија која се дијели стиже у подручје посебно припремљено за њу, а то је мајчина утроба. Да их тијело не би избацило из себе, те ћелије се морају приљубити уз матерницу.

Међутим, новообликовани ембрион је округла скупина сличних целија. Он нема посебну кукицу или наставак који му омогућава  пријањање. Како се онда успијева приљубити уз стијенку матернице?

И за то се Неко побринуо. Кад целије стигну до стијенке мајчине утробе, активира се посебан систем. Сад видимо скупину целија које су управо стигле до мајчине утробе. Гледамо их под електронским микроскопом. Целије на самом крају.......... излучују посебан ензим који отапа стијенку матернице.

Тако се целије чврсто приљубе уз материцу и избјегну избацивање из мајчинога тијела.

Присутност тих целија, које су на правом мјесту и излучују потребне ензиме, још једном откривају савршенство Божјега стварања.

Захваљујући тој беспријекорној креативности, скупина ћелија се причвршћује уз стијенку матернице.

Ново живо створење, које прионе уз утробу и почне расти, познато је као "ембрион".

Свијет у којему живимо препун је чуда стварања као што је ембрион.

РАЗВОЈ У МАЈЧИНОЈ УТРОБИ

Безброј једноћелијских  организама живи у нашему свијету. Наша планета је пуна живота.

Сви ти једноцелијски организми размножавају се деобом и у томе процесу обликују тачне преслике самих себе. Ембрион који се развија у мајчиној утроби такође започиње живот као биће од једне целије и онда се та целија умножава пресликавајући саму себе.

Да није било дизајна, све целије нерођеног дјетета претвориле би се једна у другу и биле би исте, а оно што би настало од њих, не би било људско биће, него безоблична маса органске твари. Али није тако, зато што је деоба целија процес над којим постоји посебни надзор.

Неколико недјеља након спајања јајне целије и сперматозоида, целије се почињу разликовати слиједећи тајну заповијест  коју им је, очигледно, Неко усадио.

Сад смо свједоци промјене коју науцници и описују као чудо.

Несвјесне целије  су кренуле изграђивати унутрашње органе, костур и мозак.

Мождане целије су се почеле обликовати у овим двјема малим пукотинама.

Кроз електронски микроскоп видимо почетак развоја мозга. Мождане целије се брзо умножавају. Посљедица њиховога раста јест бебин мозак, који ће имати око 10 милијарди целија.

Посматрамо обликовање можданих целија. Тој скупини целија сваке минуте се додаје 100.000 нових целија. Свака ново обликована целија понаша се као да зна куда припада и с којим целијама се треба повезати. Свака целија налази своје мјесто у том систему. Од бесконачног броја могућности, свака целија се придружује оној целији  којој се треба придружити.

У људском мозгу постоји 100 трилиона веза. Да би можданецелије исправно могле успоставити те трилионе спојева, морају показати интелигенцију која је кудикамо супериорнија од људске. Међутим, те целије немају никакву интелигенцију! И не само мождане целије! Свака целија која се дијели и умножава у ембриону, креће с мјеста гдје је настала, равно у тачку гдје треба бити смјештена. И свака налази мјесто које јој је одређено.

Кад стигне на своје мјесто, повезаће се управо са целијом с којом се треба повезати.

А ко ствара те целије које немају свијест, али слиједе интелигентан план?

Проф. др Цеват Бабуна каже:

"Како се све те истовјетне целије помичу на потпуно друкчија мјеста, као да су изненада добиле одређени план, и онда покушавају осигурати обликовање потпуно различитих органа?

То јасно доказује да те истовјетне целије, које не знају куда иду, а имају исту генетику и исти ДНК, изненада добијају план однекуд, па неке од њих обликују мозак, неке срце, а неке друге органе."

Изградња човјека у мајчиној утроби и даље се наставља. Неке целије које се мијењају, изненада се почињу ширити и грчити. Након тога процеса стотине хиљада тих станица спајају се у цјелину и настаје људско срце!

Ово срце наставиће куцати током цијелог људског живота. Убрзо ћемо видјети право чудо. Ове целије, међусобно независне, заправо су венске целије. Изненада се почињу спајати једна с другом те стварају спојеве међу собом. Тако настају вене. Погледајмо још једном тај величанствен призор...

Како су те целије научиле обликовати једну људску вену и како то уопсте остварују?

То је једно од питања на која наука још није нашла одговор. Венске целије на крају направе савршен тунелски систем без пукотина и рупа. Унутрашњост вена је глатка, као да су је начиниле стручне руке.

Ускоро ће тај савршени систем вена почети преносити крв у сваки дио бебиног тијела. Венска мрежа дуза је од 40.000 километара. Та дужина је готово иста као обим наше планете.

Развој у мајчиној утроби и даље траје. У петој недјељи  виде се руке и ноге ембриона. Ова избочина претворит ће се у руку, а онда ће неке целије почети обликовати шаке.

Али убрзо ће неке целије учинити нешто неочекивано. Хиљаде њих почеће изумирати.

Зашто те целије изумиру?

Умируће целије имају кључну функцију. Тијела тих целија, које умиру по утврђеној линији, потребна су за обликовање прстију. Остале целије почињу јести оне које су умрле и појављују се празнине у овим подручјима. Те празнине су размаци између прстију.

Али зашто те целије чине такву жртву? Како једна целија може уништити себе да би беба могла имати прсте? Како целија зна да ће њена смрт послужити у ту сврху?

Све то још једном показује да Бог усмјерава све целије које чине људско биће.

У овој фази неке целије су почеле стварати ноге. Целије не могу знати да ће ембрион ходати у вањском свијету, а ипак му обликују ноге и стопала.

Сад посматрамо лице људског бића старог четири недјеље. У тој фази развијају се двије рупе на објема странама ембрионове главе. Тешко је повјеровати, али у тим удубљењима обликоваће се очи. Почеће настајати у шестој недјељи.

Целије мјесецима функционису по невјероватном плану и једна за другом обликују различите аспекте људских очију. Неке изграђују рожњацу, друге зјеницу, треће социва.

Свака целија се зауставља кад достигне границу у подручју које мора изградити. А око, које се састоји од 40 различитих саставница, израња као савршена конструкција.

Око, које је прихваћено као најсавршенија камера на свијету, настаје готово ни из чега у мајчиној утроби. Неко је имао на уму чињеницу да особа која ће доћи на овај свијет мора отворити очи у свијету пуном боја, па је око обликовано с идеалним могућностима опажања у вањском свијету.

Неко је мислио и о звуцима које ова нерођена особа треба чути, и о музици коју ће слушати. Уши које ће слушати ту музику такође се изграђују у мајчиној утроби. Ове целије чине најфиније пријамнике звука на свијету.

Ти призори нас још једном подсјећају на чињеницу да су вид и слух заправо велики благослови које нам је Бог подарио. Та и друга чуда у нашему свијету показују Божју велику силу.

Све што смо досад видјели о развоју ембриона  у мајчиној утроби резултат је науцног истраживања у посљедњих 30-40 година. Донедавно се сматрало да се кости обликују истовремено кад и мишићи. Али најновија испитивања су открила истину које људска бића нису била свјесна. Прво коштано ткиво се развија у ембрију, а затим се мишићно ткиво обликује око костију.

Чуда Божјега стварања свуда су око нас.

Науцна истраживања о рађању дјетета показала су да беба пролази кроз три фазе у мајчиној утроби. Те чињенице су приказане у уџбенику о ембриологији под насловом "Основе људске ембриологије": "Живот у утроби пролази кроз три фазе: прву, која траје двије ипо недјеље, другу или ембрионалну фазу која траје до краја осме недјеље, и феталну фазу која траје од осме недјеље  до рођења."

Ти подаци, до којих смо дошли уз помоћ савремене технологије, резултат су дугогодишњих испитивања.

Прије неколико хиљада година чудо Божјега стварања описано је у Светом Писму Старог Завјета, у Псалмима Давидовими: „Јер си Ти створио сто је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.Хвалим те сто сам дивно саздан. Дивна су дјела Твоја И дуса моја то зна добро.Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако И јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој видјесе оци  Твоје , у књизи је твојој све то записано И дани забиљезени, кад их јос није било ниједнога(Пс. 139, 13-16).

ПОСТЕЉИЦА (ПЛАЦЕНТА)

Инструмент који видимо медицински је предмет који има обиљежја најмодерније технологије. То је сyстем  који служи за одржавање живота. Пацијенти на интензивној њези прикључени су на такве апарате. Али цијела ова соба, пуна технолошких чуда, није ништа у поредјењу с једним много развијенијим биотехнолошким системом.

Тај супериорнији апарат је постељица која окружује ембрион у мајчиној утроби и брине се за његове потребе.

Постељица је попут дијализатора бубрега, или попут умјетних јетара. Све те функције обавља истовремено. То је чудесан дизајн који омогућава  мајци и беби да живе. Целије од којих се састоји постељица препознају честице хране међу милионима молекула у мајчиној крви и омогућују им да доспију до бебе.

Друга функција постељице је заштита ембриона.

Заштитне целије у мајчином тијелу теку према утроби да би напале растући ембрион. Али целије на првом слоју постељице својеврстан су филтер између мајчиних вена и ембриона. Омогућавају пролаз храњивим молекулама, али не и имуним целијама.

Кад би старање  за потребе ембриона  била дана човјеку, а не постељици, ембрион не би живио дуже од неколико минута, зато што човјек нема технологију која је потребна да се израчунају ембрионове  промјењиве потребе и њихово задовољавање.

Постељица је једина технологија која је довољно напредна за обављање те функције. Ова врпца омогућује обликовање везе између бебе и мајчинога тијела.

Та врпца се одреже и одбаци након рођења, али је право правцато чудо инжењеринга и обавља виталне функције током  деветомјесечног развоја дјетета.

Састоји се од вене и двију артерија. Вена преноси храну и кисеоник до ембриона. Захваљујући томе, ембрион се неће утопити иако живи у окружењу пуном текућине и плућа су му пуна воде. Премда његов пробавни систем још није развијен и премда још не може јести, ембрион неће умријети.

Постељица задовољава те двије основне потребе ембриона.

Артерије уклањају из бебиног тијела угљен диоксид и отпадну храну. Ни мајка ни ембрион који расте у њезиној утроби нису свјесни постојања тога система и тих процеса.

РОЂЕЊЕ

Како мјесеци пролазе, беба у мајчиној утроби расте и обликује се, а онда је спремна изићи у вањски свијет. Вријеме је за коначну фазу - за рођење.

Али постоји смртна опасност за бебу која чека у мајчиној утроби. Беба ће се родити тако што ће проћи кроз мајчину утробу и између њезиних карлицних костију, а то је велика пријетња нерођеном дјетету. Током процеса изласка из мајчине утробе бебина глава биће притијешњена у овим уским пролазима, а лобања ће бити притиснута.

Али и ту постоји особит опрез који је стављен у функцију заштите бебиног живота. Кости новорођенчетове лобање су мекане. За разлику од одраслог човјека, кости које чине бебину лобању нису спојене у цјелину. Захваљујући томе, кости су способне клизити једна преко друге током процеса изласка дјетета из мајчине утробе. Размаци између костију спречавају да лобања буде смрвљена у томе процесу.

Беба се рађа здрава. Ни лобања ни мозак нису оштећени. Сљедећих мјесеци лобања ће ојачати.

Развојне фазе које су анализиране у овом филму догодиле су се сваком људском бићу на свијету.

Свако од нас је био убачен у мајчину утробу кад се сперматозоид спојио с јајном целијом захваљујући посебно створеним условима у мајчиној утроби, и свачији живот је започео као једна целија! Чак и прије него што имају најмање свијести о своме постојању, Бог даје тијелима њихов облик и ствара нормално људско биће из једне једине целије. Свако на свијету је дужан обратити пазњу на ту чињеницу...

Паланчиште, август 2013. Године

јереј Владислав Вучановић


Извор: Епархија бањалучка - ЦО Паланчиште