У два Балканска рата 1912. и 1913. године мала Србија имала је под
оружјем око 400.000 војника. Велике победе у овим ратовима, ослобођење
српских крајева од вишевековног турског ропства и повратак Косова и
Метохије у састав Србије драматично су исцрпли и државу и народ.
Десетине хиљада погинулих, осакаћених или умрлих од колере, дизентерије
или тифуса показивале су више него јасно српске куће окићене црним
барјацима. Ретко која кућа је била без њих. Држави и народу био је
неопходан предах.Тешка ситуација у Србији након Балканских ратова изузетно је одговарала Аустроугарској. Суочена са све већим бунтом словенских народа у својим границама који су захтевали слободу Аустроугарска је на сваки начин морала да уништи Србију коју су ови народи сматрали светиоником.
У таквој ситуацији атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године дошао је као изванредан, жељно очекиван повод како су говорили представници Монархије „да се, једном и заувек, раскрсти са тим српским револуционарним и бунтовничким језгром, том Србијом!“ Атентат на аустроугарског престолонаследника извела је група младића, Срба, окупљених око удружења „Млада Босна“. Какво је било мишљење о аустроугарском престолонаследнику Фердинанду у Паризу сведочи депеша српског посланика Веснића председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу: „У Паризу преовлађује уверење да је ишчезнуће Франца Фердинанда са европске позорнице догађај који се има сматрати за повољан по европски мир.“ Иначе, милитантни Франц Фердинанд био је члан Војничке странке која је у парламенту Аустроугарске за две године 26 пута тражила рат против Србије!
После атентата почеле су репресалије против Срба у Босни и Херцеговини које су се на неким местима претвориле у погроме српског народа у којима су се „нарочито истакли“ српски словенски сународници Хрвати и Муслимани (данашњи Бошњаци). Самој Србији од стране Аустроугарске упућен је ултиматум који ни једна слободна земља на свету није могла да прихвати. Када је прочитао тај документ британски министар спољних послова сер Едвард Греј рекао је да је „то најстрашнији документ који је икада сачинила дипломатија“. Србија је учинила све да избегне рат, али је Беч 28. јула 1914. објавио званично рат Србији и то отвореним телеграмом који је упућен преко поште. Ратне операције започеле су 28. јула 1914. године.
Русија, односно њен цар Николај II Романов, објавио је рат Аустроугарској одлучан да помогне Србији. Потом је то учинила Немачка Русији и коло несреће се завртело... У рат су ушле 33 земље! Укупно, на свим странама, мобилисано је око 74 милиона људи! Започео је до тада најкрвавији рат у историји - Први светски рат.
ПОЧЕТНЕ РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ
Краљевина Србија укупно је мобилисала 11 пешадијских дивизија првог и другог позива, једну коњичку дивизију и помоћне трупе трећег позива; укупно око 450.000 људи и 500 топова. Мобилисано је све што је могло да брани отаџбину. Према одлуци Врховне команде Аустроугарске војске, на Србију је нападала аустроугарска Балканска војска, мобилисана и припремљена за „брзи и победнички рат против Србије, војничку шетњу до Ниша“. Ратни план за рат против Србије израђен је још 1906. године! Укупна снага Балканске војске износила је 250.000 људи (само елитне јединице првог позива!) и 600 топова.
У зору 12. августа 1914. године јединице Пете армије аустроугарске Балканске војске прешле су Дрину код Лознице, а јединице њене Друге армије Саву код Сремске Митровице и Шапца. Непријатељ је у заузетим крајевима сејао пустош и смрт баш у складу са наређењем команданта Деветог аустроугарског корпуса: „према том народу (српском) свака хуманост је излишна и штетна! Ко у овом тренутку буде и најмање милостив биће најстрожије кажњен!“ Непријатељске јединице су се у Мачви понашале по обрасцима ратног злочина равног геноциду. Пљачкали су, силовали, убијали старце, жене и децу...
Први удар на себе примиле су јединице српске Треће армије развучене на фронту од Шапца до Гучева. Покрет Друге армије (Марш на Дрину) трајао је пуна два дана и две ноћи. Увече, 14. августа 1914. генерал Степа је добио наредбу Путника и Мишића да поврати Шабац по сваку цену, свим расположивим средствима. Прва армија је постављена на леву обалу Колубаре, на простор Уб-Ваљево. Непријатељ је те ноћи упорно и непрекидно нападао и полако потискивао јединице српске Треће армије ка Ваљеву. И поред храбре одбране, повлачење је било неминовно. Суочена с тим, ујутро 15. августа, српска Врховна команда је издала наредбе:
– да Трећа армија мора и по сваку цену да затвори правац ка Ваљеву у долини Јадра,
– да Друга армија изврши марш-маневар од Коцељеве ка селу Текериш на Церу; те да свом снагом удари на леви бок непријатеља који напада Трећу армију у долини Јадра.
Тиме је почела битка на Церу.
Ове одлуке биле су историјске одлуке Врховне команде. Она је омогућила да се слабије снаге, али вођене супериорним командовањем и обузете праведним гневом због напада непријатеља и грозних злочина које је починио, на најбољи начин супротставе много јачим завојевачима. То је омогућило да се јединице употребе на најбољи могући начин и да се доведу до победе. За доношење ових одлука најзаслужнији су Радомир Путник и Живојин Мишић. ЦЕРСКА БИТКА
Поступајући по наведеним наређењима, генерал Степа Степановић сместа је образовао Церску ударну групу, састављену од Моравске и Комбиноване дивизије првог позива. Коњичка и Шумадијска дивизија упућене су да угрожавају непријатеља у Шапцу и да чувају позадину Церске ударне групе.
Под командом генерала Михаила Рашића, делови Комбиноване дивизије Друге армије су, преко села Велики Бошњак, наступали развођем Саве и Тамнаве. Већи део њених снага кретао се гребеном Цера ка селу Текериш. Генерал Степа је самостално одлучио да овлада Цером, односно врхом Цера званим Косанин град. То је била изузетно важна, кључна команда генерала Степе. Око поноћи, имеђу 15. и 16. августа 1914. године, по страшном пљуску дошло је до изненадног сусрета у покрету код села Текериш између 2. Прекобројног пука Комбиноване дивизије и једне колоне 21. аустроугарске дивизије. Та аустроугарска дивизија је такође наступала гребеном Цера ка Текеришу са циљем да овлада правцем Шабац-Текериш-Завлака-Крупањ. Као што се види, ратни планови обе стране су укључивали Цер.
Српски војници били су много одлучнији, борили су се много боље, мада је и непријатељ показао велики борбени морал. Неки делови 21. дивизије исте ноћи побегли су чак у Босну, сејући успут страх и панику... Та дивизија је тек сутра, 16. августа, уведена у борбу која се поново распламсала на самом Церу. Генерал Степа командовао је из прве линије и јутарњи напад непријатеља решеног да освети уништење своје 21. дивизије био је заустављен, а Друга армија сачувала је свој положај на Церу. Преостале делове 21. дивизије, најважније јединице непријатељског Петог корпуса, уништила је српска Коњичка дивизија.
Командант аустроугарске Пете армије, генерал Либеријус фон Франк, покушавао је грчевито да, прегрупишући сопствене снаге и убацујући резерве, поврати борбену иницијативу и однесе победу. Ујутро, 17. августа, послао је своју Девету дивизију на Церску ударну групу. Поново су се развиле тешке борбе са обостраним губицима. Ситуација се мењала из часа у час, док крајем дана није почела да преваже на српску страну.
И сам схватајући стање својих трупа, командант целокупне Балканске војске Оскар фон Поћорек пребацио је још једну јединицу, Четврти корпус, из Срема у Шабац са задатком да сместа нападне Шумадијску дивизију, лоцирану на Мишару код Шапца. Она је нападнута ујутро 18. августа и била је присиљена на повлачење чиме се ситуација по Србе на том фронту нагло погоршала. Истог дана изморене трупе Треће српске армије дошле су у доста критичну фазу на свом делу фронта у долини Јадра. Само се крајњим пожртвовањем јединица и сваког појединог припадника Треће армије и Шумадијске дивизије могла сачувати иницијатива Срба на Церу и сачувати отаџбина. Врховна команда реаговала је и хитно упутила у помоћ Тимочку дивизију првог позива из састава Прве армије да би ојачала Церску ударну групу.
Дошао је 19. август, четврти дан битке на Церу. Дан одлучујуће битке.
Тадашњи аустроугарски војник Девете дивизије Егон Ервин Киш то је овако описао: „Армија је потучена и налази се у безглавом, дивљем и хаотичном бекству. Ноћ смо провели на хрпи ствари санитетске установе, цвокоћући... када је на хоризонту зарудила зора, прво што смо видели биле су гомиле војника наше 14. чете и нашег четвртог митраљеског одељења који су сумануто трчали још од Тодоровог рта... Почело је опште бежање које је и нас повукло. Једна потучена армија, не – једна разуларена руља јурила је у безумном страху према граници. Непрекидно се општа депресија испољава у облику погрда и сумњичења упућених на рачун вођа. Наши генерали су сви до једнога неспособни стари магарци – ко има протекције поверава им се судбина стотина хиљада људи – сјајни су момци ти Срби, знају како треба да се боре и бране своју земљу...”
Тако је у потпуности пробијен фронт аустроугарске Пете армије која се комплетно морално сломила и почела бекство преко Дрине у Босну. Да би пораз непријатеља, који је управо сазнао за слом своје Девете дивизије, био потпун догодило се још нешто. Шумадијска дивизија, осокољена успехом на Церу, изненада је напала непријатеља пред Шапцем. Аустроугарски војници су се и ту у паници повукли и ушли у град тражећи начин да побегну преко Саве. Наше јединице пратиле су непријатеља у стопу и биле сведоци страшне панике у његовим редовима. Радило се о општем бежању, са остављањем болесних и рањених, опреме, оружја. Велике количине ратног материјала биле су разбацане свугде иза аустроугарских трупа у бекству. Према Дрини су се виделе огромне колоне бегунаца без оружја, потпуно дезорганизоване.
ДОШАО ЈЕ ТРЕНУТАК ПОБЕДЕ...
Све аустроугарске трупе са Цера су се 20. августа вратиле преко Дрине у Босну, а од 21. до 24. августа вођене су завршне борбе на мостобрану код Шапца. Тада је коначно ослобођен Шабац, непријатељ протеран, а победоносно завршена битка на Церу.
Аустроугарска Балканска војска изгубила је у бици на Церу 600 официра и 23.000 војника. Тако се потпуним неуспехом завршила аустроугарска „казнена експедеција“ модерно наоружане војске против „српске милиције“. Команданти су окривљавали једни друге за неуспехе, а на крају су се одлучили да за све окриве команданта и целу команду 21. дивизије која је стављена пред преки суд.
Срби су изгубили 259 официра, а 16.045 војника је избачено из строја, од чега 2.107 погинулих. Најтеже губитке имала је Комбинована дивизија – 3.145 погинулих и рањених. Страдало је много српских цивила. У самом Шапцу убијено је преко 1.500 цивила, стараца, жена и деце...
У свим местима у којима су боравили аустроугарски војници нађени су ужасавајући трагови злочина. Први извештај о злочинима аустроугарских трупа у северозападној Србији током трајања Церске битке сачинио је холандски лекар др Аријус ван Тинховен, начелник хирушког одељења Војне болнице у Ваљеву. Др Рудолф Арчибалд Рајс, професор криминалистике на Универзитету у Лозани и каснији велики српски пријатељ, утврдио је у три округа у Поцерини 1.399 цивилних жртава.
Ова велика победа, прва победа савезника у Првом светском рату, огромно је подигла морал Српске војске и народа и подигла углед Србије. Пораз у бици на Церу је био почетак краја Хабсбуршке монархије и почетак нове историје Балкана и Европе
У селу Текериш, на обронцима Цера, подигнут је прелеп споменик војницима Друге армије. Споменик је подигнут у славу церским јунацима, а у костурницу испод споменика сахрањено је много српских официра и војника изгинулих у Церској бици. На споменику у Текеришу стоје речи: ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА. Кажу да је аутор био тадашњи Врховни командант и каснији краљ Југославије, Александар Први. И не треба рећи ништа више.
Аутор: Сања Лубардић
Извор: Православље новине Српске патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар