О глупим грађанима - из Пролога

 У једном византиском граду, преједени лењи житељи, толико су изгубили сваки стид да су самозадовољно чинила свакојака безакоња и ни на крај памети им није било да слушају свог старог добродушног епископа, колико год их овај преклињао да се поправе.

Грађани су терали шегу са старцем и гуралчи га од себе као досадну муву. Напослетку стари епископ умре а на његово место дође млад архијереј и поче да живи тако да су се згрозили чак и искусни житељи тога града.Е, тад се сестише свог доброг и кротког старца- епископа. Најзад не издржавши непрестано убирање прилога, увреде, батине и најневероватнија непочинства новог архијереја, становници стадоше као један се молити: Господе, па зашто си баш к нама послао овакво чудовиште. Нису знали ни како ваља да се помоле, али се после њихових дугих јадиковки , Господ, ипак јави једном грађанину и одговори: Тражио сам за вас горега, али нисам га нашао.