Скопљанци и данас памте помоћ читаве тадашње Југославије и 87 нација
света који су „граду солидарности” омогућили да се дигне из рушевина
Специјално за „Политику”
Скопље – Сказаљке сата на старој железничкој станици већ пола века стоје заустављене на 5 сати и 17 минута, времену када је на данашњи дан 1963. разорни земљотрес уништио Скопље и заувек променио живот главног града Македоније.
Железничка станица, у то време сматрана најсавременијом на Балкану, претворена је у градски музеј да би се вечно памтила трагедија која је уз тутњаву стигла тог топлог јулског јутра:
Земљотрес снаге 9 степени по Меркалијевој, 6,1 по Рихтеровој скали, однео је животе најмање 1.070 становника, повредио 4.000, уништио 15.800, оштетио 28.000 станова, а више од 200.000 оставио без крова над главом.
Скопљанка Еленка Ангеловска, медицинска сестра на Клиници за дечје болести у Скопљу, те кобне ноћи била је дежурна.
„Нешто после 05.15 сати дала сам терапију једном детету. Убрзо је тле почело веома снажно да се тресе. Лекови су ми испали из руку. Пала сам, веома уплашена“, сведочи за „Нову Македонију” Еленка, која је тада имала 19 година.
„Деца су дотрчала до мене и престрављена почела чврсто да ме грле. Знали смо да морамо брзо да делујемо. Спустили смо све пацијенте, мада је у сваком моменту постојала опасност од нових потреса и да због тога будемо затрпани“
Рушилачка стихија је у том тренутку истерала на улице хиљаде успаничених људи у пиџамама. Повици, јауци и плач. Оштећено је и тридесетак значајних грађевина, међу којима и тврђава Кале, Сули хан, Безистан, Археолошки музеј, Народна банка, Официрски дом, Национално позориште...
Еланка, као већина лекара и медицинског особља, спасилачких служби, ватрогасаца, војника ЈНА, новинара, наредна два дана није спавала.
Лазар Дракул, писац, такође је био сведок катастрофалног земљотреса чији је епицентар био управо испод центра града.
„Први знак ми се јавио око 4 сати ујутру. Везани пас у оближњем суседству непрестано је лајао. То ми је било мало неуобичајено, јер до тада пас никад није био тако гласан. Онда сам након неког времена зачуо некакво ударање са пода које је било пропраћено снажном буком. Будући да сам живео на приземљу, брзо сам отрчао напоље, али нисам могао да се крећем јер се земља таласала“, каже Дракул.
Али, сем трагичне статистике, Скопљанци и данас памте помоћ читаве тадашње Југославије и 87 нација света који су „граду солидарности“ омогућили да се дигне из рушевина и постане модеран европски град.
„Захваљујући хуманости целог света град је поново изграђен и постао је град хуманости, модерна европска метропола“, каже градоначелник Коце Трајановски.
Након земљотреса Скопље је почело да обнављасвој идентитет и дух према пројектима славног јапанског архитекте Кензо Тангеа и његовог колеге из ПољскеАдолфа Циборовског.
О помоћи многих држава сведоче имена улица као што су Римска и Анкарска у насељу Тафталиџе, где су куће изграђене уз помоћ Италије и Турске.
Уобичајено је да људи кажу да у насељима Карпош 3 и 4 иду у Букурештанску поликлинику, подигнуту уз помоћ Румуније, у руске зграде, изграђене донацијама тадашњег СССР-а, или у посету рођацима у Мексичкој улици.
Скопље се и данас гради, а тежиште је на пројектима који треба да у потпуности промене слику града, оптерећеног свакодневним саобраћајним метежом.
Скопље – Сказаљке сата на старој железничкој станици већ пола века стоје заустављене на 5 сати и 17 минута, времену када је на данашњи дан 1963. разорни земљотрес уништио Скопље и заувек променио живот главног града Македоније.
Железничка станица, у то време сматрана најсавременијом на Балкану, претворена је у градски музеј да би се вечно памтила трагедија која је уз тутњаву стигла тог топлог јулског јутра:
Земљотрес снаге 9 степени по Меркалијевој, 6,1 по Рихтеровој скали, однео је животе најмање 1.070 становника, повредио 4.000, уништио 15.800, оштетио 28.000 станова, а више од 200.000 оставио без крова над главом.
Скопљанка Еленка Ангеловска, медицинска сестра на Клиници за дечје болести у Скопљу, те кобне ноћи била је дежурна.
„Нешто после 05.15 сати дала сам терапију једном детету. Убрзо је тле почело веома снажно да се тресе. Лекови су ми испали из руку. Пала сам, веома уплашена“, сведочи за „Нову Македонију” Еленка, која је тада имала 19 година.
„Деца су дотрчала до мене и престрављена почела чврсто да ме грле. Знали смо да морамо брзо да делујемо. Спустили смо све пацијенте, мада је у сваком моменту постојала опасност од нових потреса и да због тога будемо затрпани“
Рушилачка стихија је у том тренутку истерала на улице хиљаде успаничених људи у пиџамама. Повици, јауци и плач. Оштећено је и тридесетак значајних грађевина, међу којима и тврђава Кале, Сули хан, Безистан, Археолошки музеј, Народна банка, Официрски дом, Национално позориште...
Еланка, као већина лекара и медицинског особља, спасилачких служби, ватрогасаца, војника ЈНА, новинара, наредна два дана није спавала.
Лазар Дракул, писац, такође је био сведок катастрофалног земљотреса чији је епицентар био управо испод центра града.
„Први знак ми се јавио око 4 сати ујутру. Везани пас у оближњем суседству непрестано је лајао. То ми је било мало неуобичајено, јер до тада пас никад није био тако гласан. Онда сам након неког времена зачуо некакво ударање са пода које је било пропраћено снажном буком. Будући да сам живео на приземљу, брзо сам отрчао напоље, али нисам могао да се крећем јер се земља таласала“, каже Дракул.
Али, сем трагичне статистике, Скопљанци и данас памте помоћ читаве тадашње Југославије и 87 нација света који су „граду солидарности“ омогућили да се дигне из рушевина и постане модеран европски град.
„Захваљујући хуманости целог света град је поново изграђен и постао је град хуманости, модерна европска метропола“, каже градоначелник Коце Трајановски.
Након земљотреса Скопље је почело да обнављасвој идентитет и дух према пројектима славног јапанског архитекте Кензо Тангеа и његовог колеге из ПољскеАдолфа Циборовског.
О помоћи многих држава сведоче имена улица као што су Римска и Анкарска у насељу Тафталиџе, где су куће изграђене уз помоћ Италије и Турске.
Уобичајено је да људи кажу да у насељима Карпош 3 и 4 иду у Букурештанску поликлинику, подигнуту уз помоћ Румуније, у руске зграде, изграђене донацијама тадашњег СССР-а, или у посету рођацима у Мексичкој улици.
Скопље се и данас гради, а тежиште је на пројектима који треба да у потпуности промене слику града, оптерећеног свакодневним саобраћајним метежом.
Нема коментара:
Постави коментар