За тешку болест која се зове "воља за рат" има у свету један једини специјалиста лекар: Христос Распети.
Кад се Христос зацари и завлада над срцима људским путем делотворне и
свеобухватне љубави, у томе заистину Божјем царству на земљи, које није
од овога света мржње него од онога света љубави, онда ће синути слава
Божја, завладати општи мир и благостање људи добре воље
Опште наоружавање хришћанских народа безусловно је зло са гледишта хришћанске љубави, али и разоружање само по себи још није гарантија за мир све дотле док се не затрпају сами извори зла, док се не угуши у народима сама воља за рат, док се не угуше они мрачни инстинкти демонске охолости и ђаволске саможивости који се хране вером у своју моћ и снагу, све дотле док се народи морално не разоружају.
Црква Христова позвана је у првом реду да изврши тај најтежи посао моралнога разоружања људи и народа. За тешку болест која се зове „воља за рат“ има у свету један једини специјалиста лекар: Христос Распети, та „Божја сила и Божја премудрост“ који је „јавио себе жива по страдању своме“ и закуцао на вратима срца свакога човека да се настани у њему. Али, самим куцањем још ниједан лекар није излечио болесника, па ни сам Христос не може излечити болесно срце људско док су његова врата затворена и окована жељезним оковима охолости и саможивости и доклегод оно оставља Христа да куца на њима као просјак, а не отвара их и не пушта га да уђе у њега као победоносни Цар који носи слободу и не зацари се на његову престолу који му припада и по божанском праву и по првобитном закону људске душе. Христос није чаробњак ни мађионичар који лечи баснама и бајањем болесне душе људске; он лечи само тако ако сваки пут и поново „јави себе жива“ у срцу свакога човека, те у њему дејствује као реална жива сила која спаљује болести срца људскога огњем делотворне, свеобухватне љубави, субјективно од свакога усвојене као највиши принцип живота и делања.
Делотворна и свеобухватна љубав
Дакле, пре свега отворимо врата срца свога да се у њему настани Христос у форми наше делотворне и свеобухватне љубави којој и каквој нас је Он учио.
Имају право скептици: прошло је скоро две хиљаде година како су јеванђелисти пламеним словима истакли програм хришћанског живота и делања. „Слава Богу на висини, на земљи мир, у људима добра воља“; већ скоро две хиљаде година како се Црква Хришћанска свакодневно моли „за мир свега света“, за благостање и јединство свих, па још ништа од свега тога. Нису ли страшне и крваве ратове, у ери хришћанској, до последњег рата закључно водили баш, углавном, људи и народи који се називају хришћанима и који, у исто време, фарисејски носе на својим уснама речи онога небеснога програма? Имају право - али само зато што су људи и народи оставили Христа да само куца на вратима срца њихова, док их они држе затворена. Али кад се та врата отворе - што ће неминовно доћи - и кад се Христос зацари и завлада над срцима људским путем делотворне и свеобухватне љубави, у томе заистину Божјем царству на земљи, које није од овога света мржње него од онога света љубави, онда ће синути слава Божја, завладати општи мир и благостање људи добре воље. Оствариће се велики програм јеванђелски и - скептици неће имати право и заћутаће и то заувек, јер царству Христову неће бити краја.
Истински миротворци
Ево, дакле, шта да чинимо да узмогнемо допринети остварењу онога небеснога програма, да постанемо истински миротворци.
Никада људи нису поставили себи узвишенији али ни тежи задатак: напор да постанемо миротворци јесте унутрашњи напор препорођења и преображења наше душе; то је напор да дејству наше воље дамо правац обратан од досадашњега који је вековима навиком стекао у нама елементарну силу природне урођености.
Упориште овога напора јесте вера и познање Бога: „То је живот вечни да знају Тебе, јединога и истинитога Бога...“; јер кад човек постане свестан тога како је безмерна и бескрајна сила и моћ Божја и да човек само њоме „живи, креће се и јесте“, може ли онда у његову срцу остати места за ону демонску охолост у ономе које жели да постане раван Богу, да постане господар и још више тиранин света и народа? Неће ли њено место нужно заузети свест о ништавилу наше снаге и моћи пред Божјом силом и моћи, о ништети духа нашега наспрам духа Божјега и смиреност наша пред њиме, као прва врлина преображене душе, крепост у покрету наше воље да дејствује у правцу обратноме од досадашњега. Смиреност наше воље пред Богом - ето првога зрна из кога ће нићи миротворци, али не одмах, него тек на крају, кад се пређе цео пут преображења воље.
Смиреност човека пред Богом је светлост која обасјава сву душу човека тако да он сада јавно увиђа да је она, руковођена охолошћу доведена у једно болесно стање достојно оплакивања, стање саможиве усамљености и себичне похлепности коју, да би задовољила, чини све могуће неправде и насиља над другима: убија их, ништи, тиранише и искоришћава на дрзак и безобзиран начин. Но може ли човек испуњен смиреношћу пред Богом и када сазна хришћанску истину, да ти други објекти његове свирепости нису „најсвирепије животиње“, него деца Божја равна њему, а да не покуша да укроти своју необуздану вољу и не почне са људима не више дрско и безобзирно него кротко поступати. Врлина смирености пред Богом рађа врлину крепости (смерности) пред људима. И ево другога зрна из кога ће изнићи миротворци.
Милосрђе хришћанске душе
Смиреност и крепост постављају човека у правилан одношај и став према Богу и према људима то чине, с једне стране, кроз сазнање својих немоћи и слабости, човека скромним у процени себе сама и своје вредности, рађају врлину хришћанске скромности којом се достиже правилан одношај воље према себи самој; а, с друге стране, кроз сазнање своје неправилности према другима, буде у човеку глад и жеђ за правдом из кога мучнога стања чудно се рађа и четврта хришћанска врлина, врлина правичности. У име њено човек признаје и даје свакоме своје по заслузи, али, често увиђајући слабости и немоћи људске природе, како своје тако и других, осећа потребу да чини људима добро и онда кад они нису заслужили, осећа потребу да буде милостив према њима и тиме своју врлину правичности узводи на виши степен великодушнога милосрђа које је завршни покрет унутрашњега преображајнога напора наше душе. Врлином милосрђа хришћанска душа достиже своју зрелост и највише, човеку могуће, савршенство, јер нам Христос, позивајући нас да будемо „савршени као што је савршен Отац наш небесни“, објашњава да је савршенство у милосрђу, позивајући нас опет да будемо „милосрдни као што је милосрдан Отац наш небесни“.
Преображена свим овим хришћанским врлинама, које већ саме собом доносе блажену радост, душа човека очишћена је од сваке нечистоће а блажена радост која се у чистоћи срца пење до „гледања“ Бога отклања из срца и савести сваки немир те инсталира у нама „мир Божји који превазилази сваки ум“. Нови човек, хришћанин, опитно је упознао и искусио бескрајну радост и блаженство мира и његова воља, по природноме своме нагону за делањем, почиње да дејствује у правцу обратном од пређашњега, почиње храбро и „са сваким трпљењем“ да проповеда и да твори мир међу људима и активно сарађује на успостављању општега мира у свету, она постаје миротворна а њени господари - миротворци.
Христос је једини и истински пут којим се долази до правога живота у Његову царству општега мира и љубави, а врлине које је он имао и о којима нас је учио јесу једина квалификација за оне који хоће да сарађују на остварењу јеванђелскога програма. Зато, почевши од себе, ваља да развијамо у себи све хришћанске врлине; да васпитавамо у њима своју децу и омладину; да се удружујемо у „Лиге мира“ тражећи додира и везе са сличним удружењима у других народа све докле не остваримо једну општу, интерконфесионалну и интернационалну организацију свих миротвораца која би, најзад, обухватила све људе и народе и тако постала свемоћан фактор у остварењу општег мира.
Дуг је то, тежак и далек пут чији се крај може сагледати само очима тврде као камен вере, нежне и радосне наде, пожртвовне до смрти љубави; далек је и тежак, али једини који води циљу, а краћега и лакшега нема.
Др Владан Максимовић
Годишњак и календар Српске православне патријаршије за 1933. годину, стр. 83-85
Извор: Православље новине Српске патријаршије
Кад се Христос зацари и завлада над срцима људским путем делотворне и
свеобухватне љубави, у томе заистину Божјем царству на земљи, које није
од овога света мржње него од онога света љубави, онда ће синути слава
Божја, завладати општи мир и благостање људи добре вољеОпште наоружавање хришћанских народа безусловно је зло са гледишта хришћанске љубави, али и разоружање само по себи још није гарантија за мир све дотле док се не затрпају сами извори зла, док се не угуши у народима сама воља за рат, док се не угуше они мрачни инстинкти демонске охолости и ђаволске саможивости који се хране вером у своју моћ и снагу, све дотле док се народи морално не разоружају.
Црква Христова позвана је у првом реду да изврши тај најтежи посао моралнога разоружања људи и народа. За тешку болест која се зове „воља за рат“ има у свету један једини специјалиста лекар: Христос Распети, та „Божја сила и Божја премудрост“ који је „јавио себе жива по страдању своме“ и закуцао на вратима срца свакога човека да се настани у њему. Али, самим куцањем још ниједан лекар није излечио болесника, па ни сам Христос не може излечити болесно срце људско док су његова врата затворена и окована жељезним оковима охолости и саможивости и доклегод оно оставља Христа да куца на њима као просјак, а не отвара их и не пушта га да уђе у њега као победоносни Цар који носи слободу и не зацари се на његову престолу који му припада и по божанском праву и по првобитном закону људске душе. Христос није чаробњак ни мађионичар који лечи баснама и бајањем болесне душе људске; он лечи само тако ако сваки пут и поново „јави себе жива“ у срцу свакога човека, те у њему дејствује као реална жива сила која спаљује болести срца људскога огњем делотворне, свеобухватне љубави, субјективно од свакога усвојене као највиши принцип живота и делања.
Делотворна и свеобухватна љубав
Дакле, пре свега отворимо врата срца свога да се у њему настани Христос у форми наше делотворне и свеобухватне љубави којој и каквој нас је Он учио.
Имају право скептици: прошло је скоро две хиљаде година како су јеванђелисти пламеним словима истакли програм хришћанског живота и делања. „Слава Богу на висини, на земљи мир, у људима добра воља“; већ скоро две хиљаде година како се Црква Хришћанска свакодневно моли „за мир свега света“, за благостање и јединство свих, па још ништа од свега тога. Нису ли страшне и крваве ратове, у ери хришћанској, до последњег рата закључно водили баш, углавном, људи и народи који се називају хришћанима и који, у исто време, фарисејски носе на својим уснама речи онога небеснога програма? Имају право - али само зато што су људи и народи оставили Христа да само куца на вратима срца њихова, док их они држе затворена. Али кад се та врата отворе - што ће неминовно доћи - и кад се Христос зацари и завлада над срцима људским путем делотворне и свеобухватне љубави, у томе заистину Божјем царству на земљи, које није од овога света мржње него од онога света љубави, онда ће синути слава Божја, завладати општи мир и благостање људи добре воље. Оствариће се велики програм јеванђелски и - скептици неће имати право и заћутаће и то заувек, јер царству Христову неће бити краја.
Истински миротворци
Ево, дакле, шта да чинимо да узмогнемо допринети остварењу онога небеснога програма, да постанемо истински миротворци.
Никада људи нису поставили себи узвишенији али ни тежи задатак: напор да постанемо миротворци јесте унутрашњи напор препорођења и преображења наше душе; то је напор да дејству наше воље дамо правац обратан од досадашњега који је вековима навиком стекао у нама елементарну силу природне урођености.
Упориште овога напора јесте вера и познање Бога: „То је живот вечни да знају Тебе, јединога и истинитога Бога...“; јер кад човек постане свестан тога како је безмерна и бескрајна сила и моћ Божја и да човек само њоме „живи, креће се и јесте“, може ли онда у његову срцу остати места за ону демонску охолост у ономе које жели да постане раван Богу, да постане господар и још више тиранин света и народа? Неће ли њено место нужно заузети свест о ништавилу наше снаге и моћи пред Божјом силом и моћи, о ништети духа нашега наспрам духа Божјега и смиреност наша пред њиме, као прва врлина преображене душе, крепост у покрету наше воље да дејствује у правцу обратноме од досадашњега. Смиреност наше воље пред Богом - ето првога зрна из кога ће нићи миротворци, али не одмах, него тек на крају, кад се пређе цео пут преображења воље.
Смиреност човека пред Богом је светлост која обасјава сву душу човека тако да он сада јавно увиђа да је она, руковођена охолошћу доведена у једно болесно стање достојно оплакивања, стање саможиве усамљености и себичне похлепности коју, да би задовољила, чини све могуће неправде и насиља над другима: убија их, ништи, тиранише и искоришћава на дрзак и безобзиран начин. Но може ли човек испуњен смиреношћу пред Богом и када сазна хришћанску истину, да ти други објекти његове свирепости нису „најсвирепије животиње“, него деца Божја равна њему, а да не покуша да укроти своју необуздану вољу и не почне са људима не више дрско и безобзирно него кротко поступати. Врлина смирености пред Богом рађа врлину крепости (смерности) пред људима. И ево другога зрна из кога ће изнићи миротворци.
Милосрђе хришћанске душе
Смиреност и крепост постављају човека у правилан одношај и став према Богу и према људима то чине, с једне стране, кроз сазнање својих немоћи и слабости, човека скромним у процени себе сама и своје вредности, рађају врлину хришћанске скромности којом се достиже правилан одношај воље према себи самој; а, с друге стране, кроз сазнање своје неправилности према другима, буде у човеку глад и жеђ за правдом из кога мучнога стања чудно се рађа и четврта хришћанска врлина, врлина правичности. У име њено човек признаје и даје свакоме своје по заслузи, али, често увиђајући слабости и немоћи људске природе, како своје тако и других, осећа потребу да чини људима добро и онда кад они нису заслужили, осећа потребу да буде милостив према њима и тиме своју врлину правичности узводи на виши степен великодушнога милосрђа које је завршни покрет унутрашњега преображајнога напора наше душе. Врлином милосрђа хришћанска душа достиже своју зрелост и највише, човеку могуће, савршенство, јер нам Христос, позивајући нас да будемо „савршени као што је савршен Отац наш небесни“, објашњава да је савршенство у милосрђу, позивајући нас опет да будемо „милосрдни као што је милосрдан Отац наш небесни“.
Преображена свим овим хришћанским врлинама, које већ саме собом доносе блажену радост, душа човека очишћена је од сваке нечистоће а блажена радост која се у чистоћи срца пење до „гледања“ Бога отклања из срца и савести сваки немир те инсталира у нама „мир Божји који превазилази сваки ум“. Нови човек, хришћанин, опитно је упознао и искусио бескрајну радост и блаженство мира и његова воља, по природноме своме нагону за делањем, почиње да дејствује у правцу обратном од пређашњега, почиње храбро и „са сваким трпљењем“ да проповеда и да твори мир међу људима и активно сарађује на успостављању општега мира у свету, она постаје миротворна а њени господари - миротворци.
Христос је једини и истински пут којим се долази до правога живота у Његову царству општега мира и љубави, а врлине које је он имао и о којима нас је учио јесу једина квалификација за оне који хоће да сарађују на остварењу јеванђелскога програма. Зато, почевши од себе, ваља да развијамо у себи све хришћанске врлине; да васпитавамо у њима своју децу и омладину; да се удружујемо у „Лиге мира“ тражећи додира и везе са сличним удружењима у других народа све докле не остваримо једну општу, интерконфесионалну и интернационалну организацију свих миротвораца која би, најзад, обухватила све људе и народе и тако постала свемоћан фактор у остварењу општег мира.
Дуг је то, тежак и далек пут чији се крај може сагледати само очима тврде као камен вере, нежне и радосне наде, пожртвовне до смрти љубави; далек је и тежак, али једини који води циљу, а краћега и лакшега нема.
Др Владан Максимовић
Годишњак и календар Српске православне патријаршије за 1933. годину, стр. 83-85
Извор: Православље новине Српске патријаршије
Нема коментара:
Постави коментар