Храм сакупио 11.000 евра за обнову фасаде Парохијског дома – радови почињу данас
Храм посвећен Вазнесењу Господњем у Улици адмирала Гепрата обележава век и по постојања. У годину јубилеја црква – посебно позната по томе што из ње традиционално сваке године полази литија у част обележавања Спасовдана, крсне славе Београда – улази са неколико проблема али на срећу премостивих.
Фасада парохијског дома не блиста као некада. Степеништа од црвеног мермера, пред улазом у храм, али и два бочна, привремено су „закрпљена” најобичнијим малтером. У незавидном стању је и већи део платоа који окружује храм, али и црквено двориште. Знатно боља слика дочекује вернике и грађане унутар храма.
Иконостас из 1880. године, дело сликара Стеве Тодоровића, и данас сија пуним сјајем. Фреске на зидовима и куполи богомоље осликане још 1863. године руком руског уметника Биценка „милују” свакога ко се у њих загледа.
– И звоник, смештен између парохијског дома и храма, одолева зубу времена. Подигнут је, додуше, пре седам деценија на месту где се налазио дрвени звоник који се, највероватније због старости, стропоштао на дечака звонара – каже Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве, откривајући да је црква у више наврата тражила помоћ од града како би се решили поједини проблеми. На њихову адресу најчешће су стизала средства за текуће одржавање храма, али им је зато недавно у помоћ притекло предузеће „Србијашуме” које бесплатно израђује пројекат адаптације црквеног дворишта.
– Успели смо и да сакупимо 11.000 евра за адаптацију фасаде Парохијског дома који датира из 1870. године. Радови почињу данас – најављује старешина храма, додајући да потом на ред долази и улепшавање платоа око објекта.
Већ дотрајале степенице са којих је пре сто година краљ Петар Први поздравио народ спремајући се за поход у Први балкански рат можда су и највећи проблем Вазнесењске цркве. Пре неколико година, додаје старешина, процењено је да би за потпуну обнову било потребно око 27.000 евра.
– Степенице су старе колико и црква, израђени су од мађарског мермера и треба да буду рестаурирани у целости, али за тај подухват за сада нема новца – каже свештеник.
Посебност храма у срцу града је и звоно из 1830. године којим је народу обзнањен Хатишериф. Најпре се чувало у Саборној цркви, да би бригу о њему потом преузео Храм Вазнесења Господњег.
– Старо звоно ради и дан-данас, а покреће га струјни механизам – открива старешина цркве која је 1969. године проглашена спомеником културе.
Иконе и иконостас подвргнути су конзервацији пре седам година, док је почетком овог века освежен и целокупни живопис.
– Пре тога није било могуће видети ниједну фреску на зиду, јер су се у самој цркви палиле свеће па су слике поцрнеле од гарежи – истиче Арсеније Арсенијевић.
----------------------------------------------------------
Крст знак сећања на страдале 6. априла 1941.
У дворишту цркве налази се мермерни крст, подигнут седамдесетих година минулог века у знак сећања на жртве шестоаприлског бомбардовања Београда, када је погинуло око 200 житеља главног града. На том месту својевремено се налазило склониште у које су се сакрили преплашени грађани, али су бомбе попадале баш на црквено двориште и усмртиле их.
----------------------------------------------------------
Посета иконе Богородице Млекопитатељнице
После посете освећене копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице из Кареје, у априлу 2007. године, управа Вазнесењске цркве одлучила је да направи богородичин трон у којем је уграђена репродукција чувене иконе. У току боравка Млекопитатељнице велики број грађана дошао је да јој се поклони.
Храм посвећен Вазнесењу Господњем у Улици адмирала Гепрата обележава век и по постојања. У годину јубилеја црква – посебно позната по томе што из ње традиционално сваке године полази литија у част обележавања Спасовдана, крсне славе Београда – улази са неколико проблема али на срећу премостивих.
Фасада парохијског дома не блиста као некада. Степеништа од црвеног мермера, пред улазом у храм, али и два бочна, привремено су „закрпљена” најобичнијим малтером. У незавидном стању је и већи део платоа који окружује храм, али и црквено двориште. Знатно боља слика дочекује вернике и грађане унутар храма.
Иконостас из 1880. године, дело сликара Стеве Тодоровића, и данас сија пуним сјајем. Фреске на зидовима и куполи богомоље осликане још 1863. године руком руског уметника Биценка „милују” свакога ко се у њих загледа.
– И звоник, смештен између парохијског дома и храма, одолева зубу времена. Подигнут је, додуше, пре седам деценија на месту где се налазио дрвени звоник који се, највероватније због старости, стропоштао на дечака звонара – каже Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве, откривајући да је црква у више наврата тражила помоћ од града како би се решили поједини проблеми. На њихову адресу најчешће су стизала средства за текуће одржавање храма, али им је зато недавно у помоћ притекло предузеће „Србијашуме” које бесплатно израђује пројекат адаптације црквеног дворишта.
– Успели смо и да сакупимо 11.000 евра за адаптацију фасаде Парохијског дома који датира из 1870. године. Радови почињу данас – најављује старешина храма, додајући да потом на ред долази и улепшавање платоа око објекта.
Већ дотрајале степенице са којих је пре сто година краљ Петар Први поздравио народ спремајући се за поход у Први балкански рат можда су и највећи проблем Вазнесењске цркве. Пре неколико година, додаје старешина, процењено је да би за потпуну обнову било потребно око 27.000 евра.
– Степенице су старе колико и црква, израђени су од мађарског мермера и треба да буду рестаурирани у целости, али за тај подухват за сада нема новца – каже свештеник.
Посебност храма у срцу града је и звоно из 1830. године којим је народу обзнањен Хатишериф. Најпре се чувало у Саборној цркви, да би бригу о њему потом преузео Храм Вазнесења Господњег.
– Старо звоно ради и дан-данас, а покреће га струјни механизам – открива старешина цркве која је 1969. године проглашена спомеником културе.
Иконе и иконостас подвргнути су конзервацији пре седам година, док је почетком овог века освежен и целокупни живопис.
– Пре тога није било могуће видети ниједну фреску на зиду, јер су се у самој цркви палиле свеће па су слике поцрнеле од гарежи – истиче Арсеније Арсенијевић.
----------------------------------------------------------
Крст знак сећања на страдале 6. априла 1941.
У дворишту цркве налази се мермерни крст, подигнут седамдесетих година минулог века у знак сећања на жртве шестоаприлског бомбардовања Београда, када је погинуло око 200 житеља главног града. На том месту својевремено се налазило склониште у које су се сакрили преплашени грађани, али су бомбе попадале баш на црквено двориште и усмртиле их.
----------------------------------------------------------
Посета иконе Богородице Млекопитатељнице
После посете освећене копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице из Кареје, у априлу 2007. године, управа Вазнесењске цркве одлучила је да направи богородичин трон у којем је уграђена репродукција чувене иконе. У току боравка Млекопитатељнице велики број грађана дошао је да јој се поклони.
Нема коментара:
Постави коментар