O СМИРЕЊУ - ОТАЦ ТАДЕЈ

    Смири се горди човече и победи себе у себи.

Истина је ту у теби самом.

Победиш ли себе усрећићеш и себи и друге.

Осетићеш радост какву никад ниси ни могао замислити!

(Достојевски)

           

 Мир и радост свима од Госода! Јер мир и радост су највеће богатство и овога и онога света. За тим ми сви чезнемо. Ми можемо имати овде на земљаској кугли много, све што желимо, али ако немамо мира, ништа нам не користи.

А мир долази од извора мира - од Господа. Господ, када се обратио ученицима својим, када су они били затворили врата од страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: Мир свима! Тако и ја желим свима мир и радост од Господа. Господ ће да нас награди својим миром ако се ми мислено изменимо и окренемо према апослутном добру. Апсолутно добро је Господ Бог. Он жели да његова деца имају његову божанску особину. Смирење, крајње смирење је савршенство хришћанског живота.

            Смирење је божанска особина. Смирење где год царује, било у породици било у друштву, ма где, оно увек иза себе излива божански мир и радост.

            Смирен човек сматра сваког човека вишим од себе, па чак и твар.

            Ако ставите руку на срце и будете искрени са самим собом, увидећете да сте нижи од многе твари. Погледајте пчелу како жури и ради. Непоштедно се даје, без резерве. Пчела живи свега месеципо дана и често угине при раду у пољу не вративши се до своје кошнице. А колико човек мисли на себе и жали себе! Или погледај мрава какао му не досади да стално вуче нешто. Кад му терет падне он га диже и стрпљиво наставља да га носи. А нама ако нешто не пође за руком, одмах дижемо руке од тога.

            Често са нама бивају многе невоље и тешкоће овде на земаљској кугли, а све то јер се нисмо још смирили. Кад се душа смири и покори вољи Божијој, онда престају за нас страдања и патње. Јер тада су и страдања и патње некако мили срцу и души. Сасвим се друго разумевање живота код нас појављује; не мудрујемо више по овоме свету као шт свет мудрује. Схватамо другачије. Све што погледамо, све нешто блиставо, све умиљено. Све нам је добро зато што је Богу све омиљено. Његова смо створења и све што је створено Његово је. И Он је то створио ради себе, дакле за себе, да будемо учесници у Његовој божанској љубави и божанском миру и радости.

   

         Духови под небом упливишу мислене замке. Кад је преподобни Антоније видео шта све духови злобе под небом мреже и постављају, уздахнуо је и рекао: Боже мој, ко може од овога да буде сапсен? И чуо је глас: Само смирени и кротки пролазе. Штавише, њих се то и не дотиче.

            Видите, кад се душа смири, кад се покори вољи Божијој, духови злобе више немају власти над њом. Јер је она под окриљем благодати Светог Духа, огњем божанским скривена.

  

          Нема смирења док се срце не умири и не почне бестрасно да прима утиске споља. Овакво стање није лако постићи и оно не значи неосетљивост прама боловима и па тањама других људи, већ само према сопственим прохтевима који и даље изазивају нашу патњу. Како себе лишити себе, а даље остати за болове људи и света? Самопрегором.

           Свети Оци кажу - идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење болних нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење.

           Они су награђени благодаћу Божијом. Онај ко је смирен и кротак, он се не љути. И ако га грдиш, ти се гњевиш, он те жали што тако мучиш себе.

  

          Поуздан знак да смо у поседу бесплатне Божије благодати јесте наша смиреност. Она означава радост у срцу, незлобивост, безбрижност, заборављање или и недодирљивост, од било каквих увреда са стране. Нарочито, безбрижност и неосетљивост на увреде! Брига је она наша свакодневна невоља која нам спречава приступ миру, смирењу, која спречава улазак Божије благодати у нас. Како је тешко оставити све наше бриге Богу, што значи препустити се Божијем вођству, Божијој вољи! Ослобођени бриге, имамо отворен пут срцу у чијем се средишту, у сваком човеку, налази Бог. Чисте и светле мисли у нама Божије су мисли. Када их откријемо у себи, сместа делујемо смирујуће, радосно и светло на људе, животиње и биљке. Јер и биљке очекују од нас да о њима лепо мислимо.

           Човек се смирује ако се покори вољи Божијој. Човек у животу треба да буде задовољан и благодаран Богу на свему. Треба да се труди, не треба да буде ленштина јер ако је ленштина он сам себе мучи. Треба да ревнује али савесно, чисто, племенито, узвишено, да не увреди и повреди ништа око себе и самог себе.

  

          Ако се човек смири ето му спасење и физичко и психичко. Јер кад се смири човек, опушта се нервни систем и онда све му је лако, све невоље не утичу на њега, зна да тако мора бити, потпуно се смири. Ако човек много захтева онда сам себе мучи, не зна шта ће, не може ништа без допуштења без дозволе Господа. Човек је повезан не само са околином у којој живи него и са целим светом. Живот је један, један је извор живота, који све прожима и одржава.

           Смирење је највеће богатство које човек може да поседује.

             

Смирење је божанска особина. Некоме се од самога рођења дарује као нека врста небеског дара. Отуда свети Оци кажу да сви ми који улажемо велики напор како бисмо  дошли смреноумљу бићемо награђени због наше велике упорности да стекнемо ову врлину неопходну за остварење свих наших духовних жеља и намера. Као шт се гордост може рећи да је мати свих порока, тако се за смиреноумље може рећи да је мати свих врлина.

            Смиреноумље се постиже постом, молитвом а нарочито послушношћу.

           

 Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела јер кад се тело смири смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примим Свето Причешће када не подносим појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење јер смо задржали зле особине.

            Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: Онај ко није послушан, узалуд пост и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сма био млад нисам разумеи упуства Светих Отаца, али касније сам увидео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

            Смиреног и кротког постави и у пакао, њему је добро.

  

          Смиреној души у Господу ни пакао ништа не може. Кад се ми будемо потпуно смирили све ће се смирити око нас. Угледајмо се на Господа па будимо смирени, благи и кротки у срцу. Чисто срце Бога ће да види а нечисто вечно да се стиди. Господ је свуда присутан хтели ми то или не хтели, јер је све Његово и Небо и земља и Он је Цар Славе.

Амин.

            Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будмео добри као шт су добри анђели и Свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!

Oтац Тадеј