КТИТОРКА
Црква је подигнута 1935. године поред тадашње гимназије „Краља Александра“, за нешто више од годину дана, на земљишту које је у ту сврху уступила београдска општина. Темељи су освећени 10. августа те године, а сама црква 25. октобра наредне. Оба пута је служио Његова Светост патријарх српски Варнава (Росић). Предање нам сведочи да одабир локације за њено подизање није био случајан.
Наиме, ктиторка манастира Ваведење, Персида Миленковић, три пута је уснула исти сан, по коме треба да подигне цркву управо на Топчидерском брду. Треба поменути и то да су приликом копања темеља за нову цркву откривени остаци старог храма - део светог престола од камена у коме је пронађена и свештеничка одежда. Нажалост, није утврђено о каквом је храму реч. Ктиторка овог манастира спада у ред највећих добротвора и задужбинара нашег народа новијег времена.
Осим Ваведења, са својим супругом Ристом Миленковићем, подигла је цркву Свете Тројице у Кумодражу, изградила основну школу у улици Краљице Наталије (данас Математичка гиназија) у којој је првобитно био смештен интернат женске учитељске школе, Дом за сиротињу у Табановачкој улици, даровала је две куће и вилу за збрињавање сиротиње и школовање деце. У самом манастиру је током Другог светског рата боравило педесеторо избегле деце о којима се сестринство старало. Персида Миленковић је сахрањена у Ваведењској цркви, у крипти која се налази у југозападном делу наоса.
АРХИТЕКТУРА
Архитектонско решење манастирског храма израдио је наш познати архитекта Петар Поповић. Осим овог храма, његов пројектантско-извођачки рад се огледа на Окружном началству у Врању, костурници на Крфу, меморијалној-гробној капели у Врњцима, Београду, Сурдулици, цркви у Раковцу, Кумодражу и Костолцу, а био је ангажован и на пројекту обнове Лазарице у Крушевцу. У периоду од 1920-1927. године био је хонорарни професор на катедри за Српско-византијску архитектуру на Архитектонском факултету у Београду. Оно што одликује његов пројектантско-извођачки рад је посебна вештина интегралног преноса искуства српског средњовековног градитељства, ослањајући се пре свега на моравску школу, чије је особености успешно усађивао у савремено градитељство, дајући значајан допринос обнови националног стила између два рата.
Основа цркве ваведењског манастира решена је као уписан крст развијеног типа, тако да се централна масивна купола, преко пандантифа ослања на стубове. Велики распон куполе чини централни део наоса отвореним и прегледним. На угловима уписаног крста постављене су мале куполе у свему умањене и сведене по узору на централну куполу. Складност хоризонталних и вертикалних пропорција унутрашњости храма огледа се у доброј прегледности, осветљености и акустици. До хорске галерије се из скученог нартекса долази спиралним степеништем смештеним у северозападном крилу храма.
Дрвене стасидије, певнички пулт, налоњи, портали за целивајуће иконе, као и кувуклион (циборијум) са петокуполном надстрешницом у наосу, сви су изведени у истом декоративном систему плитког рељефа преовлађујућих флоралних мотива. Епископски и краљевски дрвени тронови су једноставне декорације. Средишње, поткуполни, део наоса украшава метални полијелеј, рад вајара Слободана Рекалића, а иконе на полијелеју су дело сликарке Иване Пецин.
Зидна олтарска преграда има венац декорисан у духу неороманске епохе или неорашке школе, над којим се налази крст осликан Распећем. Стубови иконостаса који га рашчлањују у хоризонталном смислу, урађени су у сведеном облику и декорацији која је у складу са поткуполним стобовима.
Манастирски конак је, такође, пројектовао Петар Поповић. Подигнут је изузетно близу самој цркви због недостатка простор са јужне стране.
СЛИКАРСТВО
Иконе на олтарској прегради су рад иконописачке радионице манастира Раковице у Београду, а сликао их је чувени сликар Наум Андрић. Поред Господа Христа и Пресвете Богородице, ту су још икона архангела Михаила на северним и Светог Саве на јужним дверима.
Зидне слике је осликао сликар Душан Михајловић у периоду од 1972. до 1982. године. Композиције не одступају од устаљеног поретка у зидном сликарству православних храмова.
Посебно место у цркви заузимају изрезбарен Христов гроб на северној страни наоса, као и две Богородичине иконе: Акатисна зографска Богородица и Богородица „Призри на смиреније“ која је копија истоимене иконе из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Кијеву. Христов гроб као и тронове за ове иконе радио је познати дуборезац Милић Урошевић. Икона Покрова Пресвете Богородоце која се налази на Христовом гробу пренета је из манастира Кувеждин након пожара и погрома који су током Другог светског рата над овом светињом учиниле усташе. Лик Богородице је на чудесан начин остао неоштећен, иако је икона била захваћена ватром. Обгореле су само ивице иконе. На супротној јужној страни цркве налазе се иконе светог Николаја, коју је игуманији поклонио ава Јустин Поповић, и светог Нектарија Егинског. При даривању иконе руским монахињама које су се тад налазиле у Ваведењу, рекао им је да ће икона просијати њиховим молитвама у усрдним сузама, што се и догодило. Прво се ова икона, иначе оштећена, на чудесан начин обновила, а недавно је приликом фотографисања одвојивши икону од рама, монахиња видела да се лик светитеља пресликао на стаклу којим је она била заштићена. Искусни иконописци су установили да је овај лик светог Николаја за нијансу другачији од оног на платну. Забележена су и многобројна исцељења пред иконом светог Нектарија. Параклис светог Николаја налази се у склопу манастирског конака. Ту се током зимског периода обављају богослужења. Сликарство је превасходно иконографско са препознатљивим стилом ђакона Марка Илића. Богато изрезбарен дрвени иконостас, као и певнички пулт, урадио је Милић Урошевић.
РИЗНИЦА
Манастирска ризница чува иконе и мошти из разних православних светиња и различитих временских периода. Иконе Господа Христа, Лесновске Мајке Божије, Свете Марије Египћанке потичу из 18. и 19. века. Међу сачуваним моштима налазимо нетрулежна тела светитеља из првих векова хришћанства, као што су мошти светих четрдесет севастијских мученика и свете равноапостолне царице Јелене, а затим преподобног Јефтимија Великог, Јована Хозевита, Герасима Јорданског, Романа чудотворца, руских светитеља: Александра Невског, Петра Московског, Јоне Кијевског, Мојсија Угрина, Герасима Аљаског. Чувају се још и мошти светог цара Лазара, превлачких мученика, светог Симеона Дајбабског, као и лобања светле боје једног новомученика из Јадовна. Часни Крст Мошчевик у коме се налазе частице моштију Серафима Саровског, Данила Московског, Петра Муромског, кнеза Владимира Новгородског, светих мученика Сергија, Јована и Патрикија уз још неколико частица за које се не зна коме припадају, износи се на празник Воздвижења Часног Крста. Манастир га празнује као своју заветну славу у спомен на ослобађење српских монахиња из манастира Кувеждина које су усташе заробиле 6. септембра 1941. године. Тада је целокупно сестринство састављено од руских и српских монахиња одведено у усташки логор Цапраг, Рускиње као стране држављанке су пуштене, а Српкиње задржане. Манастир је био спаљен, тако да су преостале сестре из заробљеништва, заједно са руским сестрама, дошле на Крстовдан у кувеждински метох - манастир Ваведење.
МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ
Важно је напоменути да је Кувеждин био први женски манастир у обновљеној Србији, који је имајући драгоцено искуство монашког живљења био изузетно значајан за обнову целокупног женског монаштва у земљи. Ваведењски манастир је у свему следовао свом метоху, тако да је захваљујући способностима тадашње игуманије Меланије био устројен по строгом типику, организована је радионица уметничког веза у свили и злату, а функционисала је и болничка служба, што је било у складу са првобитном жељом ктиторке. Намера је била и да се при манастиру оснује женски имтернат због новонастале ситуације у земљи за време и након рата, међутим то није реализовано из финансијских разлога.
У манастирској порти су сахрањене уважене ваведењске игуманије Меланија, Ангелина, Варвара и Агнија које су свака на свој начин оставиле лични печат развоју и устројству овог београдског манастира. Садашња настојатељица је мати Анастасија (Савковић). У порти су сахрањени још и митрополит загребачки Доситеј (1877-1945), митрополит скопски Јосиф (1878-1957), митрополит будимски Арсеније (1883-1963), митрополит Дамаскин (1892-1969) и владика будимски Данило (1927-2002).
Строг манастирски типик задржан је до данашњих дана. Поред свакодневних редовних богослужења, служе се и Акатисти Пресветој Богородици, Ваведењу Пресвете Богородице, Крсту Господњем, Господу Христу и светом Николају.
Манастир Ваведење је имао изузетно значајну улогу и у времену духовног буђења нашег народа, његовог уласка у Цркву и ослобађања од комунистичког наслеђа. У том је периоду манастир био духовно средиште престонице, место на коме се уз тадашње јеромонахе Амфилохија (Радовића), Атанасија (Јевтића) и Иринеја (Буловића) формирала новокрштена заједница, духовна, културна и интелектуална елита Београда.
ХОР МЕЛОДИ
Недељна и празнична богослужења манастира Ваведење прати хор „Мелоди“ који је 1991. године основала Дивна Љубојевић. Сматра се једним од најбољих српских хорова. Овај стилски упечатљив састав који остварује изузетно високе извођачке домете, за собом има бројне концерте и неколико музичких издања.
Аутор: Јована Лазић
Извор: Православље бр.965
Нема коментара:
Постави коментар