У склопу предавања, које је на тему „Исихастичко предање Цркве и Свети
Григорије Палама, у недјељу 31. марта одржао у Никшићу, Његово
Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је
изнио и низ веома упечатљивих размишљања о свевременим хришћанским
вриједностима и запажања о савременом друштвеном тренутку код нас,
Европи и уопште западном свијету.
“Гдје год се изгуби вјера у живо Божије присуство, ту је човјек као
сламка међу вихорове и стога је ова тема, о којој говоримо, толико битна
да се подсјетимо на основе наше вјере, на темеље наше вјере, да се
подсјетимо на тај живи опит и живо искуство живих Божијих људи, које
једино човјеку даје сигурност, јер све чега се човјек дотиче овдје на
земљи, промиче му као вода између прстију. Једино онај човјек кога се
дотакне тога што је вјечно, што је непролазно, за њега нема страха на
земљи. Косовски бој, рецимо, како је доживљен у нашем народу, у нашој
народној пјесми, доживљен је исихастички, нема никакве сумње, као и сви
они пјесници који су појали и оно опредјељење Лазарево за Царство
небеско, сазнање да је земаљско за малена царство, а Небеско увијек и
довијека. То је, управо, могао цар Лазар зато што се у његово вријеме
тај препородитељски покрет, који је доспио из Свете Горе, дотакао и њега
и његовог двора. Зато није чудо да је и он светитељ и Света Евгенија,
царица Милица и Стефан Високи, њихов син и Јелена Лазарева, чији је
учитељ и духовни отац овдје на Бешкој, био Никон Јерусалимац“.
“Само она Црква, они људи који задобијају божански огањ и божанску свјетлост, они су непобједиви, јачи је Онај Који је у нама, него који су око нас. Немојте се чудити, ево данас, ови наши овдје мудраци који су на власти, они се тако лако одрекоше Косова и Метохије, а и они у Србији несрећници, ево, сад потписују, продају, предају Косово и Метохију. Зашто? Зато што они суштински не знају да Косово и Метохија није географија просто, није земља, дакле, ако треба да нахраниш стомак и онда можеш било гдје да га нахраниш, али тамо је нека друга храна и друга сила Божија и друга мудрост, дубље знање које је оплеменило, богоозарило један народ, овај народ, који се зове српски, светосавски, светолазаревски народ. И зато они који то знају, они не могу тако лако да оставе своје светиње, своју Пећку патријаршију, своје Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, не могу тако лако, а овима којима је све у стомаку и дебелом цријеву, њима свеједно, па чак има министара, коjи се хвале како је њихов највећи подвиг, као министра спољашњих послова, био да призна независно Косово, а сиромашак кад би знао за ону гробницу, скривену у Ђаковици, гдје је седам стотина витезова, који су погинули и оставили своје кости, ослободивши Метохију и Косово мало би другачије причао, кад би те кости њихове за њега нешто значиле. Али на жалост, за њега то ништа не значи, као што не значи ни за оне са којима договарају се да предају Косово у руке оних, којима никада није припадало“.
“Свети Василије Острошки је непосредни носилац тог и таквог исихастичког, светогригоријевског предања. Не би он био горе у оној пећини, нико паметан, што бисмо рекли, не би ишао да живи у ону пећину ни данас, а камоли у његово вријеме кад је једва птица могла да се домогне горе до пећине, гдје су његове мошти. Свети Стефан Пиперски спада у ту школу, наш Свети владика Николај. Ко чита његове списе, нарочито оно што је писао у манастиру Љубостињи, и не само то, што је писао на Охридском језеру, тиме надахнут. Он је доживио и срео се са том великом и дубоком тајном, па је остао запис од Софије Зернов, која је била његова духовна ћерка у Београду. Када се срела послије Другог свјетског рата са Владиком Николајем, питала га је: “Како ти је било Владико у Дахау?“, а он каже: “Е, сестро Софија, за неколико тренутака у Дахау ја бих дао сав свој живот преостали. Сједим у самици и молим се: Господе, спаси и помилуј. Отварају се зидови тамнице, отварају се Небеса, прима ме Господ и показује ми тајне које на ум људски доћи не могу, нити у срце људско бити смјештене. А ја кажем: Господе, нијесам спреман, враћај ме назад. Онда опет: Господе, прах сам и пепео, узми душу моју. И опет ме узима Господ. Три пута. Ја, опет, сагледавши те неизрециве тајне кажем: Господе, враћај ме нијесам још спреман. За та три тренутка у Дахау сав живот бих дао, они су важнији од свега онога што сам живио и доживио“. То је исихазам, то је вјековно искуство Цркве, то је тај живи сусрет са живим Богом за којим чезне свако људско биће у дубинама својим, али које се даје само онима који истински вјерују у Господа и који ходе за Њим као путем, истином и животом. Такав је био Свети Григорије Палама. Није онда чудо што и у наше вријеме, вријеме новог боготуђења и новог безбожништва, не само безбожништва милитантног, какво је било у вријеме комунизма, него још тежег и опаснијег безбожништва, које сада се развило на свеукупном Западу, безбожништво које је никло из оне идеологије и философије варлаамовске, тако да кажемо, није чудо да чак и на Западу има много људи који се враћају Григорију Палами и његовом учењу, нарочито међу римокатолицима“.
О Његошу и вјечној свјетлости
“Коначни циљ нашег живљења овдје на земљи јесте да се сретнемо са Господом и зато постоји Света Тајна причешћа о коме говори тако дивно Григорије Палама. Ми се причешћујемо на тајанствен начин самог Тијела и саме Крви Господа од Дјеве рођеног и постајемо заједничари Његове силе и Његове свјетлости, задобијајући просвећење, здравље душе и тијела и првине Царства небескога и те неизрециве радости које дарује Царство небеско, нарочито онима који Њега љубе свим срцем својим, свом душом својом, и то у Тајни причешћа. Зато је сав црквени живот и сав пост усмјерен на припрему за Свето причешће, на сусрет са Господом. Тај исихазам, тај однос према живом Господу је присутан и у “Горском вијенцу“. “Луча микрокозма“ је утемељена сва на том и таквом виђењу. Води га она зрака његовог ума до граница возможности, како он каже, до граница до којих човјек може да дође, а тамо већ замире људско познање и моћ људског ума, ту га прихвата анђео хранитељ и уводи га у ту дубљу тајну Божанску настанка свјетова, настанка свесветија, тајну виђења престола Божанског одакле се рађају и исијавају свјетови. Његошево поимање у том главном дјелу је стопроцентно истовјетно са Светим Григоријем Паламом. Све је у свјетлости. Зато у његовом завјештању он каже, да је Божије слово све из ничега створило и да он мирно се спрема да у вјечним хоровима вјечно Господа да слави, у његовим њедрима да вјечно почива. Један дубок доживљај, не просто вјера у Бога, него жива вјера, која је плод сусрета са Богом“.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
“Само она Црква, они људи који задобијају божански огањ и божанску свјетлост, они су непобједиви, јачи је Онај Који је у нама, него који су око нас. Немојте се чудити, ево данас, ови наши овдје мудраци који су на власти, они се тако лако одрекоше Косова и Метохије, а и они у Србији несрећници, ево, сад потписују, продају, предају Косово и Метохију. Зашто? Зато што они суштински не знају да Косово и Метохија није географија просто, није земља, дакле, ако треба да нахраниш стомак и онда можеш било гдје да га нахраниш, али тамо је нека друга храна и друга сила Божија и друга мудрост, дубље знање које је оплеменило, богоозарило један народ, овај народ, који се зове српски, светосавски, светолазаревски народ. И зато они који то знају, они не могу тако лако да оставе своје светиње, своју Пећку патријаршију, своје Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, не могу тако лако, а овима којима је све у стомаку и дебелом цријеву, њима свеједно, па чак има министара, коjи се хвале како је њихов највећи подвиг, као министра спољашњих послова, био да призна независно Косово, а сиромашак кад би знао за ону гробницу, скривену у Ђаковици, гдје је седам стотина витезова, који су погинули и оставили своје кости, ослободивши Метохију и Косово мало би другачије причао, кад би те кости њихове за њега нешто значиле. Али на жалост, за њега то ништа не значи, као што не значи ни за оне са којима договарају се да предају Косово у руке оних, којима никада није припадало“.
Свети Василије Острошки и Свети Николај Жички
“Свети Василије Острошки је непосредни носилац тог и таквог исихастичког, светогригоријевског предања. Не би он био горе у оној пећини, нико паметан, што бисмо рекли, не би ишао да живи у ону пећину ни данас, а камоли у његово вријеме кад је једва птица могла да се домогне горе до пећине, гдје су његове мошти. Свети Стефан Пиперски спада у ту школу, наш Свети владика Николај. Ко чита његове списе, нарочито оно што је писао у манастиру Љубостињи, и не само то, што је писао на Охридском језеру, тиме надахнут. Он је доживио и срео се са том великом и дубоком тајном, па је остао запис од Софије Зернов, која је била његова духовна ћерка у Београду. Када се срела послије Другог свјетског рата са Владиком Николајем, питала га је: “Како ти је било Владико у Дахау?“, а он каже: “Е, сестро Софија, за неколико тренутака у Дахау ја бих дао сав свој живот преостали. Сједим у самици и молим се: Господе, спаси и помилуј. Отварају се зидови тамнице, отварају се Небеса, прима ме Господ и показује ми тајне које на ум људски доћи не могу, нити у срце људско бити смјештене. А ја кажем: Господе, нијесам спреман, враћај ме назад. Онда опет: Господе, прах сам и пепео, узми душу моју. И опет ме узима Господ. Три пута. Ја, опет, сагледавши те неизрециве тајне кажем: Господе, враћај ме нијесам још спреман. За та три тренутка у Дахау сав живот бих дао, они су важнији од свега онога што сам живио и доживио“. То је исихазам, то је вјековно искуство Цркве, то је тај живи сусрет са живим Богом за којим чезне свако људско биће у дубинама својим, али које се даје само онима који истински вјерују у Господа и који ходе за Њим као путем, истином и животом. Такав је био Свети Григорије Палама. Није онда чудо што и у наше вријеме, вријеме новог боготуђења и новог безбожништва, не само безбожништва милитантног, какво је било у вријеме комунизма, него још тежег и опаснијег безбожништва, које сада се развило на свеукупном Западу, безбожништво које је никло из оне идеологије и философије варлаамовске, тако да кажемо, није чудо да чак и на Западу има много људи који се враћају Григорију Палами и његовом учењу, нарочито међу римокатолицима“.
О Његошу и вјечној свјетлости
“Коначни циљ нашег живљења овдје на земљи јесте да се сретнемо са Господом и зато постоји Света Тајна причешћа о коме говори тако дивно Григорије Палама. Ми се причешћујемо на тајанствен начин самог Тијела и саме Крви Господа од Дјеве рођеног и постајемо заједничари Његове силе и Његове свјетлости, задобијајући просвећење, здравље душе и тијела и првине Царства небескога и те неизрециве радости које дарује Царство небеско, нарочито онима који Њега љубе свим срцем својим, свом душом својом, и то у Тајни причешћа. Зато је сав црквени живот и сав пост усмјерен на припрему за Свето причешће, на сусрет са Господом. Тај исихазам, тај однос према живом Господу је присутан и у “Горском вијенцу“. “Луча микрокозма“ је утемељена сва на том и таквом виђењу. Води га она зрака његовог ума до граница возможности, како он каже, до граница до којих човјек може да дође, а тамо већ замире људско познање и моћ људског ума, ту га прихвата анђео хранитељ и уводи га у ту дубљу тајну Божанску настанка свјетова, настанка свесветија, тајну виђења престола Божанског одакле се рађају и исијавају свјетови. Његошево поимање у том главном дјелу је стопроцентно истовјетно са Светим Григоријем Паламом. Све је у свјетлости. Зато у његовом завјештању он каже, да је Божије слово све из ничега створило и да он мирно се спрема да у вјечним хоровима вјечно Господа да слави, у његовим њедрима да вјечно почива. Један дубок доживљај, не просто вјера у Бога, него жива вјера, која је плод сусрета са Богом“.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
Нема коментара:
Постави коментар