Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г.
Григорије одржао је на прву недјељу Великог и Часног поста, 24. марта
2013. године, у Никшићу, предавање под називом “Пост као слобода“.
У уводном дијелу излагања Владика је подсјетио на ријечи из Светог Јеванђеља којима нас Господ Исус Христос поучава о посту и које су, како је истакао Преосвећени Епископ, врло важне када се говори о животу у Цркви, јединству са Богом и Светом причешћу: “Опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Владика Григорије, овом приликом, указао је и на значај оних ријечи Господњих: “А кад постите не будите као лицемјери суморни, јер они натмуре лице своје да се покажу људима како посте...“.
Истичући да је у овим стиховима речено све што се тражи од православних хришћана, он је казао да ми, заборављајући савршенство онога што излази из уста Христових, најчешће опроштај пренебрегавамо, а камен спотицања у данашњем времену, представља и то што пост доживљавамо као неку врсту јавне сцене.
“Не тражи се од нас, драга браћо и сестре, само да не говоримо да постимо него се од нас тражи много више – да не натмуримо лица своја и не само то, него још много више – да умијемо своје лице, и да га намажемо, и да се покажемо да смо радосни, односно, не да се покажемо, него да, уистину, будемо, радосни. Зашто је важно да пост схватимо као радост, а не као муку? Ове ријечи на трагу су хришћанског схватања слободе за коју Свети Оци, а нарочито Свети Григорије Ниски, кажу да је икона Божија у човјеку слобода и да је по томе човјек сличан Богу. Није лако објаснити која и каква је слобода икона Божија, али, ипак, да кажемо да је слобода највећи дар, али, истовремено, и један од оних дарова, који наше постојање показује и открива трагичним“.
“Наше постојање овдје на земљи дато је, условљено је оним од чега смо створени, а створени смо, као што знате, од земље. Чули сте, вјероватно, и то да је човјек микрокосмос у макрокосмосу, посматрано са биолошке стране. Све оно што постоји у овом створеном свијету, постоји у сваком од нас, у сваком човјеку. Човјек је саздан од свега тог створеног и у њега је, осим тога, уткана још и та слобода, икона Божија која треба да прерасте у оно што је истинска слобода, што је истинска икона Божија, а то је љубав Божија, љубав као начин постојања, онако како постоји Бог“, казао је Његово Преосвештенство.
Слобода се, према ријечима Владике Григорија, не смије схватати као избор између некога или нечега. Људи су, својом природом, стављени у процјеп да бирају између датости тварне, природе од које су саздани и истинске слободе, и у томе је трагика наше слободе, нагласио је он.
“Бог, браћо и сестре, нема тај проблем и у том смислу је важно да слободу посматрамо из перспективе Божијег постојања и Божијег бића, а не из перспективе нашег бића. Јако је важно да схватимо да је наша слобода велики дар и велики изазов, али, истовремено, и велики проблем за нас. Како и шта онда треба да радимо? Требамо, најприје, да се отргнемо од мишљења да је слобода избор између овога или онога, да је она избор између више могућности, да је избор између датости и саме слободе, иако се тако намеће. Ми, међутим, не требамо да посматрамо слободу као избор, већ онако како је, најчешће, не посматрамо – слобода у хришћанству није слобода Од нечега или некога, него је слобода За некога или За нешто“.
“Савремени мислиоци, социолози, философи, мудраци наводе увријежену фразу да сопствена слобода иде до тачке гдје почиње слобода другог. Наша слобода се, међутим, не завршава тамо гдје почиње слобода другога, и ја то објашњавам на принципу загрљаја. Уколико би се моја слобода завршавала тамо гдје почиње слобода другога, ја никад никог не бих загрлио или мене никад нико не би пустио да га загрлим. Загрљај говори о другом облику слободе – да он мени даје сву своју слободу и ја њему дајем сву своју слободу и ту нема никаквих граница и то је опет слобода За, а не слобода Од. У контексту назначене теме овог предавања, за нас је најважније да покажемо слободу За, За Христа, да покажемо своју способност да изиђемо из сопствене природе“, поручио је Преосвећени Епископ.
Он је додао да човјек мора стално да се носи са трагиком коју му намеће датост људске природе, али и да се непрекидно труди да се отргне од тога.
“Важно је да схватимо да створено, то јесте оно у чему смо ми, ако хоће да постоји вјечно, мора да буде у трајној и непрекидној вези са нествореним. Тренутак кад се одвоји од нествореног, оно се аутоматски враћа у своју трагичност и има проблем да га на доље вуче то умирање и све оно што је чињеница створености. Велики дар Божији је што ми имамо у себи као жељу, као покрет, као вољу излажење из себе и јединство са другим, са створеним бићима и са нествореним, имамо могућност на том нивоу личности, а да бисмо говорили о личности не смијемо да заборавимо димензију слободе, јер је немогуће да личност постоји без и мимо слободе. Дакле, јединство у Христу, јединство створеног и нествореног је предуслов за превазилажење смрти. За нас је предуслов то да ми морамо да направимо свој покрет ка Христу“.
“Кад и гдје и како је то могуће? То се догађа у евхаристији, кад се открива парадокс да створено и нестворено бивају савршено сједињени без укидања њихових специфичности, зато што створено почива, почиње да живи у окриљу живота, зато што се смртног дотакло бесмртно и животворно. Зато Духа Светог називамо Животворним и кад се Он дотакне нечега оживљује га. То је у предвјечној вољи Божијој да човјек буде у окриљу живота. Слобода, браћо и сестре, није завршетак, ни пуноћа уколико не произиђе у нешто што је важније и од саме слободе, али је немогуће да постоји без слободе, а то је Љубав“, рекао је Владика захумско-херцеговачки.
Зашто смо, кренувши на пут спасења, пут оживотворења, пут оздрављења
од смрти, натмурили лица? У чему је проблем кад идемо у сусрет животу, у
сусрет Христу Који је дошао у сусрет нама? Зашто смо снуждени, зашто не
покажемо свијету око нас да знамо куд идемо, да знамо шта се догодило –
да је Христос васкрсао, да је васкрсао са нашом природом, са нашим
тијелом и да слобода више нема ту трагичност. Уколико нам се Он даје, а
даје нам се, у том смислу пост је само показивање наше слободе као
покрета према Њему и наше љубави према Њему, рекао је Његово
Преосвештенство Епископ Григорије, током предавања у Никшићу,
наглашавајући, при том:
“Пост, односно та слобода коју ми изражавамо постећи, је корак да бисмо “зграбили“ оно што нам је најважније, а то је Љубав, без које би та Слобода била ништа, исто као смрт. Због тога ја мислим да су људима натмурена лица, јер они мисле да ће се ослободити, а не бива ослобађање, гладни су. Суштина није у томе да постимо, него да искорачимо у простор Љубави, то јест да превазиђемо ту дијалектику створено – нестворено да би се сјединили са Христом, Који је то превазишао, јер је наша створеност спасена једино у томе. Зато сам помињао загрљај. Ако ми останемо са њом у било каквом подвигу и посту, а не загрли нас Онај Који може ту дијалектику да превазиђе, онда је тај пост узалудан. Он није радост, он је једна патња, мрак, туга“.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
У уводном дијелу излагања Владика је подсјетио на ријечи из Светог Јеванђеља којима нас Господ Исус Христос поучава о посту и које су, како је истакао Преосвећени Епископ, врло важне када се говори о животу у Цркви, јединству са Богом и Светом причешћу: “Опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Владика Григорије, овом приликом, указао је и на значај оних ријечи Господњих: “А кад постите не будите као лицемјери суморни, јер они натмуре лице своје да се покажу људима како посте...“.
Истичући да је у овим стиховима речено све што се тражи од православних хришћана, он је казао да ми, заборављајући савршенство онога што излази из уста Христових, најчешће опроштај пренебрегавамо, а камен спотицања у данашњем времену, представља и то што пост доживљавамо као неку врсту јавне сцене.
“Не тражи се од нас, драга браћо и сестре, само да не говоримо да постимо него се од нас тражи много више – да не натмуримо лица своја и не само то, него још много више – да умијемо своје лице, и да га намажемо, и да се покажемо да смо радосни, односно, не да се покажемо, него да, уистину, будемо, радосни. Зашто је важно да пост схватимо као радост, а не као муку? Ове ријечи на трагу су хришћанског схватања слободе за коју Свети Оци, а нарочито Свети Григорије Ниски, кажу да је икона Божија у човјеку слобода и да је по томе човјек сличан Богу. Није лако објаснити која и каква је слобода икона Божија, али, ипак, да кажемо да је слобода највећи дар, али, истовремено, и један од оних дарова, који наше постојање показује и открива трагичним“.
“Наше постојање овдје на земљи дато је, условљено је оним од чега смо створени, а створени смо, као што знате, од земље. Чули сте, вјероватно, и то да је човјек микрокосмос у макрокосмосу, посматрано са биолошке стране. Све оно што постоји у овом створеном свијету, постоји у сваком од нас, у сваком човјеку. Човјек је саздан од свега тог створеног и у њега је, осим тога, уткана још и та слобода, икона Божија која треба да прерасте у оно што је истинска слобода, што је истинска икона Божија, а то је љубав Божија, љубав као начин постојања, онако како постоји Бог“, казао је Његово Преосвештенство.
Слобода се, према ријечима Владике Григорија, не смије схватати као избор између некога или нечега. Људи су, својом природом, стављени у процјеп да бирају између датости тварне, природе од које су саздани и истинске слободе, и у томе је трагика наше слободе, нагласио је он.
“Бог, браћо и сестре, нема тај проблем и у том смислу је важно да слободу посматрамо из перспективе Божијег постојања и Божијег бића, а не из перспективе нашег бића. Јако је важно да схватимо да је наша слобода велики дар и велики изазов, али, истовремено, и велики проблем за нас. Како и шта онда треба да радимо? Требамо, најприје, да се отргнемо од мишљења да је слобода избор између овога или онога, да је она избор између више могућности, да је избор између датости и саме слободе, иако се тако намеће. Ми, међутим, не требамо да посматрамо слободу као избор, већ онако како је, најчешће, не посматрамо – слобода у хришћанству није слобода Од нечега или некога, него је слобода За некога или За нешто“.
“Савремени мислиоци, социолози, философи, мудраци наводе увријежену фразу да сопствена слобода иде до тачке гдје почиње слобода другог. Наша слобода се, међутим, не завршава тамо гдје почиње слобода другога, и ја то објашњавам на принципу загрљаја. Уколико би се моја слобода завршавала тамо гдје почиње слобода другога, ја никад никог не бих загрлио или мене никад нико не би пустио да га загрлим. Загрљај говори о другом облику слободе – да он мени даје сву своју слободу и ја њему дајем сву своју слободу и ту нема никаквих граница и то је опет слобода За, а не слобода Од. У контексту назначене теме овог предавања, за нас је најважније да покажемо слободу За, За Христа, да покажемо своју способност да изиђемо из сопствене природе“, поручио је Преосвећени Епископ.
Он је додао да човјек мора стално да се носи са трагиком коју му намеће датост људске природе, али и да се непрекидно труди да се отргне од тога.
“Важно је да схватимо да створено, то јесте оно у чему смо ми, ако хоће да постоји вјечно, мора да буде у трајној и непрекидној вези са нествореним. Тренутак кад се одвоји од нествореног, оно се аутоматски враћа у своју трагичност и има проблем да га на доље вуче то умирање и све оно што је чињеница створености. Велики дар Божији је што ми имамо у себи као жељу, као покрет, као вољу излажење из себе и јединство са другим, са створеним бићима и са нествореним, имамо могућност на том нивоу личности, а да бисмо говорили о личности не смијемо да заборавимо димензију слободе, јер је немогуће да личност постоји без и мимо слободе. Дакле, јединство у Христу, јединство створеног и нествореног је предуслов за превазилажење смрти. За нас је предуслов то да ми морамо да направимо свој покрет ка Христу“.
“Кад и гдје и како је то могуће? То се догађа у евхаристији, кад се открива парадокс да створено и нестворено бивају савршено сједињени без укидања њихових специфичности, зато што створено почива, почиње да живи у окриљу живота, зато што се смртног дотакло бесмртно и животворно. Зато Духа Светог називамо Животворним и кад се Он дотакне нечега оживљује га. То је у предвјечној вољи Божијој да човјек буде у окриљу живота. Слобода, браћо и сестре, није завршетак, ни пуноћа уколико не произиђе у нешто што је важније и од саме слободе, али је немогуће да постоји без слободе, а то је Љубав“, рекао је Владика захумско-херцеговачки.
Зашто смо, кренувши на пут спасења, пут оживотворења, пут оздрављења
од смрти, натмурили лица? У чему је проблем кад идемо у сусрет животу, у
сусрет Христу Који је дошао у сусрет нама? Зашто смо снуждени, зашто не
покажемо свијету око нас да знамо куд идемо, да знамо шта се догодило –
да је Христос васкрсао, да је васкрсао са нашом природом, са нашим
тијелом и да слобода више нема ту трагичност. Уколико нам се Он даје, а
даје нам се, у том смислу пост је само показивање наше слободе као
покрета према Њему и наше љубави према Њему, рекао је Његово
Преосвештенство Епископ Григорије, током предавања у Никшићу,
наглашавајући, при том:
“Пост, односно та слобода коју ми изражавамо постећи, је корак да бисмо “зграбили“ оно што нам је најважније, а то је Љубав, без које би та Слобода била ништа, исто као смрт. Због тога ја мислим да су људима натмурена лица, јер они мисле да ће се ослободити, а не бива ослобађање, гладни су. Суштина није у томе да постимо, него да искорачимо у простор Љубави, то јест да превазиђемо ту дијалектику створено – нестворено да би се сјединили са Христом, Који је то превазишао, јер је наша створеност спасена једино у томе. Зато сам помињао загрљај. Ако ми останемо са њом у било каквом подвигу и посту, а не загрли нас Онај Који може ту дијалектику да превазиђе, онда је тај пост узалудан. Он није радост, он је једна патња, мрак, туга“.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
Нема коментара:
Постави коментар