25. фебруара 2013. године, на празник Иверске иконе
Мајке Божије и на дан сећања на светитеља Алексија,
митрополита Московског и целе Русије чудотворца, Његова
Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил служио је
Свету литургију у Богојављенској саборној цркви у Москви,
где почивају часне мошти светитеља Алексија.По
завршетку Литургије поглавар Руске Цркве се верницима
обратио речима проповеди.
Добро знамо како је татарско-монголска велика војска освојила Русију и како је опустошила Кијев, тако да у том граду није могао да живи ни велики кнез, ни митрополит целе Русије. Тада су по промислу Божијем управитељи Русије кренули на североисток и место привременог боравка владара државе и поглавара Цркве постао је град Владимир.
Међутим, касније је, опет по промислу Божијем, који је деловао кроз светитеља Петра, митрополита Кијевског, Московског и целе Русије, катедра руских првосветитеља премештена у нашу престоницу – у град Москву и већ је одавде светитељ Алексије, изабран на сверуски престо митрополита управљао целом Црквом – управо у оно време кад су многе снаге радиле с циљем да заувек одвоје западни, а посебно југозападни део Русије од целе земље. Снаге су биле моћне и у војном и у политичком, и у материјалном погледу, и заиста, наш народ је подлегао многим искушењима, на многе лажне речи одговорио је радњама које су ослабиле јединство Свете Русије.
Управо у ово време је био изабран светитељ Алексије. Схватајући сву одговорност која је почивала на Цркви у делу очувања црквеног и народног јединства, он је похитао тамо где је ницало трње конфликата који су могли да униште јединство наше отаџбине. Међутим, непријатељи нису дозвољавали светитељу да посети ова места. Може се замислити каква туга је палила његово срце, али он је молио Господа да сачува јединство Русије и знамо да се за његовог живота нису десили никакви потреси, - они су се догодили касније. Управо на тај начин је светитељ Алексије посебно ушао у историју Русије и у историју наше Цркве – као чувар, као заштитник јединства Русије и јединства Руске Православне Цркве.
Светитељ Алексије је био, да се изразимо савременим језиком, веома утицајан човек у нашој отаџбини. Док је велики кнез био малолетан он је практично управљао земљом. Посећивао је Златну хорду, испуњавајући сложене државно-дипломатске обавезе ради заштите Русије од нових најезди с Истока. Знамо да је посета Златне хорде била праћена великим чудом које је светитељ учинио – чудом исцелења царице хорде, коју је задесила болест слепила. Овим и многим другим делима светитељ Алексије је успео да одбрани нашу земљу од најезди с Истока и он се молио и чинио је све како најезде са Запада не би разориле јединствену Свету Русију.
Сав његов живот је протицао у невољама, у искушењима и како су изванредно звучале данас речи Јеванђеља по Луки, које увек читамо за време Литургије кад чинимо спомен на свете јерархе (Лк. 6, 17-23). То је део проповеди на гори, сасвим кратак, али како су дивно у њему изабране заповести блаженства! „Благо сиромашнима духом; благо гладнима; благо онима који плачу; благо онима који су изгнани ради Сина Човечијег.“ Четири заповести туге. Нема говора ни о каквој радости – ради се о невољама у овом животу. Али зашто се онда користи реч „блажени“? Па зато што се туге претварају у радост. Туге, прихваћене у име Христа разрешавају се великом радошћу – и не само на небу, већ и овде, на земљи, зато што човек, који живи по савести и који доживљава тугу ради Христа, стиче од Њега велику снагу и подршку коју не могу да поколебају никакве силе света овог. Управо ову радост и ову подршку је несумњиво осећао и светитељ Алексије, и никакве туге – ни унурашње, ни оне које су допирале ван граница Русије, - нису могле да га поколебају у свести да је у праву и у испуњењу његовог дуга.
Овом кратком одељку из 6. главе Јеванђеља по Луки придодаје се још неколико стихова који нису ушли у текст који је данас читан, али су логично с њим повезани. У једном од њих налазимо задивљујуће сведочанство. „Тешко вама, ако сви људи буду говорили добро о вама, јер су тако поступали с лажним пророцима оци њихови“ (в. Лк. 6, 26). Задивљујуће речи, пуне огромног унутрашњег смисла и снаге. Тешко вама ако сви о вама добро причају. Заиста, како могу сви да говоре добро кад су блажени они који су изгнани због Сина Човечијег? Јер, они нас који буду прогањали због Сина Човечијег никад неће добро говорити о нама, иначе нас не би ни прогањали.
Тешко вама ако сви говоре добро о вама. Ове речи из највеће старине с Божанском силом улазе у наш живот, и у нашу стварност. И ништа се није променило од времена светитеља Алексија. Као што се он борио за духовно јединство Русије и као што је био подвргаван нападима и претњама да ће физички бити уништен, тако се и данас сви они који се моле и труде зарад духовног очувања јединствене Свете Русије подвргавају истим нападима.
Свака проповед речи Божије која је чини актуелном, која допире до свести људи, која усмерава њихову пажњу на истинске циљеве и вредности живота, која уздиже човека у схватању тога да пред Богом треба да дâ одговор – одмах бива праћена или игнорисањем и прећуткивањем или блаћењем и невољама. И оно што се данас дешава и што многи од вас добро знају, у суштини се не разликује од онога што се дешавало у време светитеља и чудотворца Алексија, митрополита Кијевског, Московског и целе Руије.
Поучени овим казивањем, поучени речју Божијом, трудимо се да разликујемо духове, а посебно да разликујемо лажне пророке. А ово разликовање је могуће само онда кад живимо с Богом у Цркви, кад чујемо Божанску реч, кад се укрепљујемо светим Тајнама, кад постајемо јачи од свих на свету, зато што је наша сила – сила Божија, која вернике чини плоднима кроз Тајну свете Евхаристије.
Данас се такође сећамо имена мојих блаженопочивших претходника – Његове Светости Алексија I и Његове Светости Алексија II, патријараха Московских и целе Русије. У Цркви нема једноставних времена и сваки поглавар, сносећи одговорност за целу Цркву, пролази кроз невоље и унутрашње муке. Нису били изузетак ни моји блаженопочивши претходници – сваки је морао да носи крст условљен историјским околностима и духовним стањем народа. И сад, кад се заступају за нас пред Богом (а ми верујемо да је то тако) ми, молитвено се сећајући подвига њиховог живота, молимо Господа да им опрости грехове хотимичне или нехотичне, које по људској природи свако чини и да им учини вечно молитвено сећање. А сад ћемо прићи гробу незаборавног Свјатејшег Патријарха Алексија II и узнећемо молитву за покој душа патријараха. Нека све вас Господ чува.
***
Ваша
Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драги оци,
браћо и сестре, матере игуманије! Свима срдачно
честитам празник од велике важности за целу
историјску Русију, за целу Свету Русију – дан
сећања на светитеља Алексија, митрополита Кијевског,
Московског и целе Русије, поглавара наше Цркве,
несумњиво изабраног по Божијем промислу, као што се
то види из његовог житија, у оно тешко време кад се
цепало тело јединствене државе, јединствене Свете
Русије.
Добро знамо како је татарско-монголска велика војска освојила Русију и како је опустошила Кијев, тако да у том граду није могао да живи ни велики кнез, ни митрополит целе Русије. Тада су по промислу Божијем управитељи Русије кренули на североисток и место привременог боравка владара државе и поглавара Цркве постао је град Владимир.
Међутим, касније је, опет по промислу Божијем, који је деловао кроз светитеља Петра, митрополита Кијевског, Московског и целе Русије, катедра руских првосветитеља премештена у нашу престоницу – у град Москву и већ је одавде светитељ Алексије, изабран на сверуски престо митрополита управљао целом Црквом – управо у оно време кад су многе снаге радиле с циљем да заувек одвоје западни, а посебно југозападни део Русије од целе земље. Снаге су биле моћне и у војном и у политичком, и у материјалном погледу, и заиста, наш народ је подлегао многим искушењима, на многе лажне речи одговорио је радњама које су ослабиле јединство Свете Русије.
Управо у ово време је био изабран светитељ Алексије. Схватајући сву одговорност која је почивала на Цркви у делу очувања црквеног и народног јединства, он је похитао тамо где је ницало трње конфликата који су могли да униште јединство наше отаџбине. Међутим, непријатељи нису дозвољавали светитељу да посети ова места. Може се замислити каква туга је палила његово срце, али он је молио Господа да сачува јединство Русије и знамо да се за његовог живота нису десили никакви потреси, - они су се догодили касније. Управо на тај начин је светитељ Алексије посебно ушао у историју Русије и у историју наше Цркве – као чувар, као заштитник јединства Русије и јединства Руске Православне Цркве.
Светитељ Алексије је био, да се изразимо савременим језиком, веома утицајан човек у нашој отаџбини. Док је велики кнез био малолетан он је практично управљао земљом. Посећивао је Златну хорду, испуњавајући сложене државно-дипломатске обавезе ради заштите Русије од нових најезди с Истока. Знамо да је посета Златне хорде била праћена великим чудом које је светитељ учинио – чудом исцелења царице хорде, коју је задесила болест слепила. Овим и многим другим делима светитељ Алексије је успео да одбрани нашу земљу од најезди с Истока и он се молио и чинио је све како најезде са Запада не би разориле јединствену Свету Русију.
Сав његов живот је протицао у невољама, у искушењима и како су изванредно звучале данас речи Јеванђеља по Луки, које увек читамо за време Литургије кад чинимо спомен на свете јерархе (Лк. 6, 17-23). То је део проповеди на гори, сасвим кратак, али како су дивно у њему изабране заповести блаженства! „Благо сиромашнима духом; благо гладнима; благо онима који плачу; благо онима који су изгнани ради Сина Човечијег.“ Четири заповести туге. Нема говора ни о каквој радости – ради се о невољама у овом животу. Али зашто се онда користи реч „блажени“? Па зато што се туге претварају у радост. Туге, прихваћене у име Христа разрешавају се великом радошћу – и не само на небу, већ и овде, на земљи, зато што човек, који живи по савести и који доживљава тугу ради Христа, стиче од Њега велику снагу и подршку коју не могу да поколебају никакве силе света овог. Управо ову радост и ову подршку је несумњиво осећао и светитељ Алексије, и никакве туге – ни унурашње, ни оне које су допирале ван граница Русије, - нису могле да га поколебају у свести да је у праву и у испуњењу његовог дуга.
Овом кратком одељку из 6. главе Јеванђеља по Луки придодаје се још неколико стихова који нису ушли у текст који је данас читан, али су логично с њим повезани. У једном од њих налазимо задивљујуће сведочанство. „Тешко вама, ако сви људи буду говорили добро о вама, јер су тако поступали с лажним пророцима оци њихови“ (в. Лк. 6, 26). Задивљујуће речи, пуне огромног унутрашњег смисла и снаге. Тешко вама ако сви о вама добро причају. Заиста, како могу сви да говоре добро кад су блажени они који су изгнани због Сина Човечијег? Јер, они нас који буду прогањали због Сина Човечијег никад неће добро говорити о нама, иначе нас не би ни прогањали.
Тешко вама ако сви говоре добро о вама. Ове речи из највеће старине с Божанском силом улазе у наш живот, и у нашу стварност. И ништа се није променило од времена светитеља Алексија. Као што се он борио за духовно јединство Русије и као што је био подвргаван нападима и претњама да ће физички бити уништен, тако се и данас сви они који се моле и труде зарад духовног очувања јединствене Свете Русије подвргавају истим нападима.
Свака проповед речи Божије која је чини актуелном, која допире до свести људи, која усмерава њихову пажњу на истинске циљеве и вредности живота, која уздиже човека у схватању тога да пред Богом треба да дâ одговор – одмах бива праћена или игнорисањем и прећуткивањем или блаћењем и невољама. И оно што се данас дешава и што многи од вас добро знају, у суштини се не разликује од онога што се дешавало у време светитеља и чудотворца Алексија, митрополита Кијевског, Московског и целе Руије.
Поучени овим казивањем, поучени речју Божијом, трудимо се да разликујемо духове, а посебно да разликујемо лажне пророке. А ово разликовање је могуће само онда кад живимо с Богом у Цркви, кад чујемо Божанску реч, кад се укрепљујемо светим Тајнама, кад постајемо јачи од свих на свету, зато што је наша сила – сила Божија, која вернике чини плоднима кроз Тајну свете Евхаристије.
Данас се такође сећамо имена мојих блаженопочивших претходника – Његове Светости Алексија I и Његове Светости Алексија II, патријараха Московских и целе Русије. У Цркви нема једноставних времена и сваки поглавар, сносећи одговорност за целу Цркву, пролази кроз невоље и унутрашње муке. Нису били изузетак ни моји блаженопочивши претходници – сваки је морао да носи крст условљен историјским околностима и духовним стањем народа. И сад, кад се заступају за нас пред Богом (а ми верујемо да је то тако) ми, молитвено се сећајући подвига њиховог живота, молимо Господа да им опрости грехове хотимичне или нехотичне, које по људској природи свако чини и да им учини вечно молитвено сећање. А сад ћемо прићи гробу незаборавног Свјатејшег Патријарха Алексија II и узнећемо молитву за покој душа патријараха. Нека све вас Господ чува.
Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил
Са руског Марина Тодић
27 / 02 / 2013
Извор: Православие.ру
Нема коментара:
Постави коментар