Света Гора је јединствена
земља на планети. Полуострво са 20 великих манастира и мноштвом монашких
насеобина. Преко 2500 монаха живи на овом светом тлу. Ко је све прекршио Авато
- древни закон Атоса
Поред бројних специфичности
које Свету Гору издвајају од остатка света, једна од најважнијих тековина је
такозвани Авато, древно правило о недоступности Свете Горе женама. Према
предању, овај простор благословила је сама Пресвета Богородица, током свог
боравка на овом полуострву.
Чудесни гласови
Тако је Атос постао монашка
земља. Населила су је монашка братства. Владарке које су као ктиторке подизале
и помагале светогорске манастире пожелеле су да походе Атос, али су се више
пута дешавали чудесни догађаји који су их од те намере одвраћали. Међу тим
владаркама су и византијске царице Теодора и Плакидија. При намери да уђе у
манастир Ватопед, Плакидија је зачула глас који јој је рекао да одступи. Исто
се догодило и султанији Мари Бранковић, која је доневши часне дарове из
Цариграда у манастир Светог Павла заустављена на пола пута од обале, након чега
је послушно одступила (до данашњег дана сачуван је споменик као сећање на овај
догађај). Авато је некада подразумевао и забрану уласка деце, голобрадих
младића и ушкопљеника, а и до данас се на Светој Гори не гаје женке животиња
(стоке и живине иначе нема, а у транспорту искључиво помажу мужјаци магараца,
мазги и мула). Мачака је ипак много.
У царским типицима, који су
чинили основу писаног светогорског права, врло рано се сусреће изричита забрана
уласка жена. Од 1953. Авато је део устава Грчке, а приступањем ове земље
европској економској заједници, касније ЕУ, 28. маја 1979. уједињене чланице (9
држава и Грчка) заједнички су донеле декларацију и потврдиле Авато. Тако Грчка
и својим законодавним телом штити Авато, а прекршај се санкционише затвором.
Ипак, иако су многе жене са
смирењем прихватиле Авато, многе су све гласније у захтеву за његово укидање.
Оне које му се супротстављају истичу га као пример полне дискриминације и
фаворизовања мушкараца. Све гласније су посланице Европског парламента. Да би
дошло да укидања Авата, било би неопходно да се сви манастири сложе у том
ставу, а то се по мишљењу Светогораца никада неће догодити. С друге стране,
жене које нису поборници укидања овог закона прихватају светогорско објашњење и
у Богородици виде своју највишу заступницу, те за себе не траже више од тога.
Једноставно речено, Света Гора више не би била иста када би се овај древни
закон укинуо.
Жене на светом тлу
Ипак, било је оних жена које
су прекршиле древни закон. Неке су у забрањени простор закорачиле из
радозналости, док су друге то учиниле услед историјских околности. Нама је
најпознатији боравак царице Јелене, која је са својим супругом царом Душаном
Силним склањајући се од куге која је у то време харала овим просторима зашла у
Атонску гору. Као супруга владара чије је царство далеко досезало, добила је за
то званичну дозволу, али је, како предање каже, ношена да не би згазила на
светогорску земљу, а дане је проводила у Душановој палати покрај манастира
Свети Василије, пирга Хрусије, који је тада водом био одвојен од остатка Свете
Горе. Остаци те палате и данас су видни.
Још једна жена је посетила
Свету Гору захваљујући политичком утицају свог супруга. Жена британског конзула
у Атини добила је 1850. допуштење да оде чак до Велике Лавре Светог Атанасија,
најстаријег манастира на самом полуострву. Било је и неколико колективних
улазака током бурних историјских догађаја. После грчког устанка велики број
породица склонио се у пропланке надомак манастира. Слично се догодило и после
протеривања Грка из мале Азије, када су двадесетих година прошлог века
избеглице населиле део Атоса и његову околину. Сви су убрзо исељени како не би
нарушавали светост овог места.
Последњи велики колективни
улазак жена збио се 1948. током битке крај светогорске престонице Кареје. Међу
Маркосовим партизанкама које су се ту задесиле било је, кажу, и оних из наших
крајева. Живи сведоци памте да су одиграле коло у центру светогорске престонице
покрај храма из 10. века, али данас нерадо говоре о томе, а до фотографија је
готово немогуће доћи.
После октобарске револуције у
Русији велики број руских калуђера побегао је на Свету Гору. На стотине њих
склонило се пред бољшевичким терором, а међу њима и једна принцеза. Убрзо је
откривена и протерана заједно са сабратом који јој је помогао да се увуче на
забрањену територију. Са Атоса је протерана и мис Европе 1929. Била је то
Гркиња која је маскирана покушала да се искрца у једно од манастирских
пристаништа.
Педесетих година једној
Францускињи пошло је за руком да обиђе монашку земљу уздуж и попреко. Походила
је свих 20 манастира и по доласку у Париз објавила књигу под насловом „Месец
дана међу мушкарцима“.
Мелина и Дана
Седамдесетих година управо у
Хиландару осујећен је план једне италијанске новинарке да непримећена доврши
свој вишедневни боравак на Светој Гори. Упућена је на издржавање затворске
казне. Дешавало се да и поједине туристкиње залутају на обалу Атоса, али се
данас то пажљиво контролише сталним патролирањем полицијских чамаца. Бродови са
женама које разгледају манастире уз обалу по правилу су удаљени 500 метара, а
светогорски калуђери неретко прилазе доносећи нешто од светиња на целивање и
упуте по коју пригодну беседу. Провлаче се годинама и непотврђене приче, на
нивоу трач рубрика, да су Атос тајно посећивале и поједине даме из новије
историје и наших дана, међу којима су најзанимљивија имена Оријане Фалачи,
Мелине Меркури и Данице Драшковић.
Обреновић сачувао Хиландар
Краљ Александар Обреновић,
један од најтрагичнијих српских владара, заслужан је што је Хиландар до
данашњег дана остао српски манастир. Он је далеке 1896. одлазећи на прве
обновљене олимпијске игре у Атини посетио Хиландар. Том приликом затекао је
стотину монаха од којих су свега тројица били Срби. Хиландар је у то време готово
прешао у руке Бугара, али је последњи Обреновић исплативши 3000 златника
сачувао ову светињу од бугарских поверилаца. На месту његовог сусрета са
хиландарским братством подигнута је чесма над којом је спомен плоча.
Манастирска пекара
За манастирско братство,
бројне раднике и госте који непрестано пристижу треба припремити довољан број
оброка. Основно је умесити хлеб. Стара хиландарска пекара у којој је вековима
хлеб припреман на традиционалан начин уништена је у пожару. Изграђена је нова,
ван зидина манастира. Ова пекара савремено је опремљена и у њој отац Милутин,
већ годинама пекар по послушању, припрема здрав и укусан хлеб. Отац Милутин
заједно са манастирским куварима устаје пре зоре како би оброци на време били
спремни.
Старац Антоније
Недалеко од светогорског
манастира Филотеј налази се келија у којој живи старац Антоније. Овај крепки
монах прешао је 85. годину, мада делује готово четврт века млађе. Још увек има
снаге да цеди кестенов мед и пече традиционалну светогорску ракију ципуру.
Старац Антоније један је од Светогораца са најдужим монашким стажом. Овде је од
далеке 1940.
Пожар довео жене на Метеоре
Институција Авата примењује се
и у неким манастирима ван Свете Горе, а многи не знају да се све до средине 20.
века женама забрањивао и улазак на Метеоре, на којима се налазе бројни
средњовековни манастири. Забрана доласка жена на Метеоре пала је после једног
великог пожара, када су жене масовно притекле у помоћ при гашењу. Данас на
стотине њих свакодневно стижу из свих крајева света у овај велики духовни, али
и туристички центар.
Монаси и радници заједно за
трпезом
Подвиг поста није исти за
монахе и раднике. Због физичких напора радничка кухиња је одвојена од монашке и
пост је значајно ублажен. Док је монашка трпеза у данима поста веома оскудна,
радници имају три оброка на уљу, а осим среде и петка, риба је готово
свакодневно на јеловнику. Недељом су сви на окупу око заједничке трпезе.
- На Светој Гори радим већ
пуних седам година. Значајно сам унапредио своје кулинарско искуство. Пошто је
светогорска трпеза без меса, углавном спремам јела од морске рибе и морских
плодова. То је постало моја омиљена храна коју често спремам и код куће. Раније
сам углавном спремао јела од меса, а и остали су били навикнути на ту врсту
исхране. Радници напорно раде и пост је за њих знатно ублажен. Већина се први
пут овде срела са неким јелима која су сада пожељна на јеловнику. Омиљена храна
је, без конкуренције, рибља пљескавица. Спремам је од млевене морске рибе уз
комбинацију зачина, презли и кашичицу шећера. Најчешће је на трпези пасуљ, а
трудимо се да сваки дан буде и десерта. За доручак радо припремам уштипке -
каже за „Ало!“ кувар Љуба Стојић.
Молитва и градилиште
Обнова Хиландара ушла је у
своју осму годину. Прошло је пуних седам година од великог пожара који је разорио
готово половину српске царске лавре на Светој Гори, али осмовековни Хиландар
поново задобија препознатљиве обрисе. Рушевина је одавно прерасла у градилиште.
Најпре је у потпуности довршен конак из 1814, такозвани Синодик, а крајем
прошле године свечано је отворен и део конака у којем се налазила некадашња
гостопримница.
Према речима главног архитекте
обнове др Мирка Ковачевића, уколико све буде ишло по плану, до краја ове године
биће довршена половина онога што је пожар прогутао у само неколико сати трагичне
ноћи марта 2004. Обнова одмиче далеко спорије него што се у први мах
претпостављало. Сваки корак вредних неимара пажљиво прати посебна комисија која
брине не само о томе да манастири сачувају препознатљиву, аутентичну
физиономију, већ да и материјали који се користе при обнови буду изворни. Света
Гора не сме променити свој аутентични византијски дух који се у великој мери
осликава у традиционалној архитектури. Сада предстоји обнова Дохије, а затим
Игуменарије, дела Великог конака који је помињан као место са кога се пожар
раширио из напуклог димњака на огромни део хиландарског комплекса. На крају
биће обновљен и потпуно уништени Бели конак из 16. века.
Након пожара, организација
простора је другачија. Бројни поклоници смештају се у конаке за госте, који су
ван самог манастира. То су, у ствари, реконструисани некадашњи пратећи објекти.
Стара мазгара и стара сенара претворени су у просторе у којем се свакодневно
смењују групе ходочасника из Србије, али и из свих крајева света. Гостољубље се
сматра за једну од најзначајнијих мисија за монашка братства на Светој Гори, те
је убрзо после пожара манастир био спреман за прихват гостију.
Ако све буде ишло по плану,
Хиландар ће старим сјајем засијати тек 2017. године.
Горан Вукчевић
Извор: Водич кроз Свету Гору
Нема коментара:
Постави коментар