На капијама најзападнијег древног српског манастира, у Горском Котару, столује неконвенционални игуман
Од нашег специјалног извештача
Гомирје – Нисмо се најавили мејлом, нисмо послали факс, нисмо му упутили званични допис за аудијенцију. Нисмо га позвали ни мобилним телефоном, већ смо банули из ведра неба на капију најзападнијег древног српског манастира. Природа као да је насликала жуто обојено здање у снежној белини Горског Котара, али је судбина уредила да његов старешина већ више од две деценије буде необичан, симпатичан, а богами и жесток игуман Михајло. Зато је доживљај јединствен и незабораван: верски стражар СПЦ на западној духовној граници – Бог ми је сведок – уме да загалами, отера, потражи мотку или припрети слањем у кључали котао, а да опет, такав какав је, неконвенционалан, буде савршено уклопљен у горштачки крајолик четинарских шума.
Преко реке се назире мост који је зимус урушио камион за чишћење снега, направивши џиновски кратер. Преко моста прекривеног снегом, опасног по живот, налази се српско село Гомирје. Са ове стране је манастир који се рађао у 16. веку, заједно са оснивањем првих српских насеља не само у Гомирју, већ и Врбовском и Моравицама. Са досељеницима, стигао је стари калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили капелицу у којој је вршио богослужење. Потом је стигло још неколико калуђера из далматинског манастира Крке, из краја првих српских досељеника у Горски Котар.
То је романтична прича о настанку манастира, у ком је служио и архимандрит Јосиф Рајачић (1812), каснији епископ далматински и патријарх српски. У Другом светском рату, усташе су запалиле здање, док је манастирска библиотека пребачена у Музеј за уметност и обрт. Данас се те старине налазе у Музеју Срба у Хрватској.
Како је данас, лета господњег, 2013?
– Отерао сам ја и Хрватску телевизију, а мислите да нећу вас? Што се нисте најавили? Имате ли ви мејл, а не да банете овамо, као Индијанци – дочекао нас је на „душебрижнички” отац Михајло, игуман манастира, излазећи из штале, где је цепао дрва. Уморан, бесан, неиспаван, неспреман за било какву причу. О кафици да не говорим.
– А, о чему да говорим? Ово је најзападнији српски манастир, јесте, богами. Имате по западној Европи манастире старе 30, 40 година, али овакав древан немамо – рафално наставља игуман Михајло – Имате, уосталом, монографију, имате и интернет, па преписујте – препоручује мршави, виолентни духовник.
– Није нам до преписивања, оче. Зар морамо да се најавимо пре него што уђемо у Божју кућу – питам га, али игуман је тврда срца, не пада на новинарске форе.
– Ја сам прошао рата и свега, зато ме се маните! Хајде, запалите свеће, па да се иде – вади он кључеве цркве, док стара мати Параскева, која живи у здању од 1967. године, великом лопатом чисти снег.
Мати је боље воље.
– Добро дошли, децо моја – шапуће она нежно, мајчински, помера наочаре које се магле, а затим наставља даље. Истим, спорим покретима…
Плаховит је отац Михајло. Уме да прокуне.
– Журим, морам у болницу. Јуче нам је стара сестра оперисана. Три старе монахиње живе у манастиру. Једна је у болници, друга је болесна. И ви хоћете да ја ћаскам – не престаје игуман, али примећујем да му се назиру први трагови осмеха, једва се пробијају кроз његову густу браду.
Да ли је наступило изненадно примирје између домаћина и гостију или је коначно свевишњи успоставио линк са Гомирјем?
– Зимус сам отерао и Иву Јосиповића, тек да се зна – разбија ми илузије неодољиво шармантни игуман.
Замислите ово: хтео председник Хрватске да дође у манастир за Божић, па је направио кључну грешку. Најавио се оцу Михајлу.
– Баш ми треба Јосиповић за положајника! Зове ме његов саветник и пита: „Је ли Михајло, је’л се може прећи преко оног вашег моста, да дође Иво.” Ја му одговорим: „Јесте, направили нам кинески мост: три греде, па путујеш... – препричава нам игуман, а ја коначно схватам да нисам први који је обрао бостан у Гомирју.
Саветник хрватског председника Иве Јосиповића је Србин из Гомирја др Синиша Таталовић. У селу има лепу кућу, понекад тамо борави и хрватски председник са пратњом, обавештавају ме локални Срби.
Дакле, ако је Јосиповић био божићна „персона нон грата”, шта да ми очекујемо, у дане између црвених слова.
– Него, хајде лепо, кад шева запева да ми ви тада дођете. Али да ми се претходно најавите, а не да улазите овамо на јуриш. Овај манастир је овде 400 година. Пазите зато да вас белај не однесе одавде – испраћа отац Михајло и гледа некако нежно на урушени мост, преко кога треба да пређемо.
Мати Параскева наставља да чисти снег.
– Хајде, мили моји, срећан пут – маше она, као мајка која саветује децу да се утишају, јер је отац уморан и љут. И наставља мати да чисти с блаженим миром који очарава.
Игуман без пардона се насмејао, махнуо, намигнуо… Да није монах, био би вођа панк бенда.Не крије то.
----------------------------------------------
Манастир очекује 50 хектара
– Манастир тражи повратак црквене земље од 50 хектара у Гомирју и још 150 у Дрежници и Јасенку. Српско народно веће и СДСС већ годинама инсистирају на повраћају земљишта и имамо уверавања од власти да ће део земље у Гомирју ипак бити враћен – каже за „Политику” председник Српског народног већа Приморско-горанске жупаније Милан Ераковић.
У канцеларији Жељка Мирковића, градоначелника Врбовског и саборског заступника владајуће СДП премијера Зорана Милановића, доминира захвалница оца Михајла. Градске власти Врбовског су помогле изградњу паркинга и осветљење манастира. Градоначелник истиче да је тај манастир културно благо од изузетног значаја како за Србе тако и за Хрвате.
Од нашег специјалног извештача
Гомирје – Нисмо се најавили мејлом, нисмо послали факс, нисмо му упутили званични допис за аудијенцију. Нисмо га позвали ни мобилним телефоном, већ смо банули из ведра неба на капију најзападнијег древног српског манастира. Природа као да је насликала жуто обојено здање у снежној белини Горског Котара, али је судбина уредила да његов старешина већ више од две деценије буде необичан, симпатичан, а богами и жесток игуман Михајло. Зато је доживљај јединствен и незабораван: верски стражар СПЦ на западној духовној граници – Бог ми је сведок – уме да загалами, отера, потражи мотку или припрети слањем у кључали котао, а да опет, такав какав је, неконвенционалан, буде савршено уклопљен у горштачки крајолик четинарских шума.
Преко реке се назире мост који је зимус урушио камион за чишћење снега, направивши џиновски кратер. Преко моста прекривеног снегом, опасног по живот, налази се српско село Гомирје. Са ове стране је манастир који се рађао у 16. веку, заједно са оснивањем првих српских насеља не само у Гомирју, већ и Врбовском и Моравицама. Са досељеницима, стигао је стари калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили капелицу у којој је вршио богослужење. Потом је стигло још неколико калуђера из далматинског манастира Крке, из краја првих српских досељеника у Горски Котар.
То је романтична прича о настанку манастира, у ком је служио и архимандрит Јосиф Рајачић (1812), каснији епископ далматински и патријарх српски. У Другом светском рату, усташе су запалиле здање, док је манастирска библиотека пребачена у Музеј за уметност и обрт. Данас се те старине налазе у Музеју Срба у Хрватској.
Како је данас, лета господњег, 2013?
– Отерао сам ја и Хрватску телевизију, а мислите да нећу вас? Што се нисте најавили? Имате ли ви мејл, а не да банете овамо, као Индијанци – дочекао нас је на „душебрижнички” отац Михајло, игуман манастира, излазећи из штале, где је цепао дрва. Уморан, бесан, неиспаван, неспреман за било какву причу. О кафици да не говорим.
– А, о чему да говорим? Ово је најзападнији српски манастир, јесте, богами. Имате по западној Европи манастире старе 30, 40 година, али овакав древан немамо – рафално наставља игуман Михајло – Имате, уосталом, монографију, имате и интернет, па преписујте – препоручује мршави, виолентни духовник.
– Није нам до преписивања, оче. Зар морамо да се најавимо пре него што уђемо у Божју кућу – питам га, али игуман је тврда срца, не пада на новинарске форе.
– Ја сам прошао рата и свега, зато ме се маните! Хајде, запалите свеће, па да се иде – вади он кључеве цркве, док стара мати Параскева, која живи у здању од 1967. године, великом лопатом чисти снег.
Мати је боље воље.
– Добро дошли, децо моја – шапуће она нежно, мајчински, помера наочаре које се магле, а затим наставља даље. Истим, спорим покретима…
Плаховит је отац Михајло. Уме да прокуне.
– Журим, морам у болницу. Јуче нам је стара сестра оперисана. Три старе монахиње живе у манастиру. Једна је у болници, друга је болесна. И ви хоћете да ја ћаскам – не престаје игуман, али примећујем да му се назиру први трагови осмеха, једва се пробијају кроз његову густу браду.
Да ли је наступило изненадно примирје између домаћина и гостију или је коначно свевишњи успоставио линк са Гомирјем?
– Зимус сам отерао и Иву Јосиповића, тек да се зна – разбија ми илузије неодољиво шармантни игуман.
Замислите ово: хтео председник Хрватске да дође у манастир за Божић, па је направио кључну грешку. Најавио се оцу Михајлу.
– Баш ми треба Јосиповић за положајника! Зове ме његов саветник и пита: „Је ли Михајло, је’л се може прећи преко оног вашег моста, да дође Иво.” Ја му одговорим: „Јесте, направили нам кинески мост: три греде, па путујеш... – препричава нам игуман, а ја коначно схватам да нисам први који је обрао бостан у Гомирју.
Саветник хрватског председника Иве Јосиповића је Србин из Гомирја др Синиша Таталовић. У селу има лепу кућу, понекад тамо борави и хрватски председник са пратњом, обавештавају ме локални Срби.
Дакле, ако је Јосиповић био божићна „персона нон грата”, шта да ми очекујемо, у дане између црвених слова.
– Него, хајде лепо, кад шева запева да ми ви тада дођете. Али да ми се претходно најавите, а не да улазите овамо на јуриш. Овај манастир је овде 400 година. Пазите зато да вас белај не однесе одавде – испраћа отац Михајло и гледа некако нежно на урушени мост, преко кога треба да пређемо.
Мати Параскева наставља да чисти снег.
– Хајде, мили моји, срећан пут – маше она, као мајка која саветује децу да се утишају, јер је отац уморан и љут. И наставља мати да чисти с блаженим миром који очарава.
Игуман без пардона се насмејао, махнуо, намигнуо… Да није монах, био би вођа панк бенда.Не крије то.
----------------------------------------------
Манастир очекује 50 хектара
– Манастир тражи повратак црквене земље од 50 хектара у Гомирју и још 150 у Дрежници и Јасенку. Српско народно веће и СДСС већ годинама инсистирају на повраћају земљишта и имамо уверавања од власти да ће део земље у Гомирју ипак бити враћен – каже за „Политику” председник Српског народног већа Приморско-горанске жупаније Милан Ераковић.
У канцеларији Жељка Мирковића, градоначелника Врбовског и саборског заступника владајуће СДП премијера Зорана Милановића, доминира захвалница оца Михајла. Градске власти Врбовског су помогле изградњу паркинга и осветљење манастира. Градоначелник истиче да је тај манастир културно благо од изузетног значаја како за Србе тако и за Хрвате.
На многаја љета оче Мохајло...:)
ОдговориИзбриши