У суботу, 01. децембра 2012. године, Епископ ваљевски Господин
Милутин је, у пратњи Архијерејског заменика архимандрита Петра, посетио Богомчувану
Епархију славонску и свог брата у Христу Епископа славонског Господина Саву.
Овом приликом морамо рећи да је историја многострадалне Епархије
славонске у исто време и славна и мученичка, пуна примера мучеништва и страдања
за Христа. Славонија се настањује српским православним живљем у 15-ом веку, под
српским деспотом Вуком Бранковићем. Тај масовнији долазак православних Срба се везује
и за настанак тада пожешке епархије: руковођене калуђерима и свештеницима који су
заједно са народом долазили и у ове се крајеве настањивали. У та давна времена настају,
данас због недостатка монаштва опустели, манастири Пакра и Ораховица. Међутим, обновом
Пећке патријаршије званично се оснива и прва српска епархија на тлу Славоније под
именом Пожешка епархија.
Највеће страдање Епархија славонска и њени верници преживели су
у двадесетом веку. Најпре је у другом светском рату велики број Срба убијен, а већина
храмова и манастира су или знатно оштећени или порушени. После рата Епархија се
духовно и градитељски обновља, па су, у то време обновљени бројни храмови, од којих
се величином издвајају они у Окучанима и Јасеновцу. Ипак, иако вишедеценијска обнова
није успела да надокнади уништено у овом светском рату, од 1959. године, епархији
је враћен стари назив Славонска и седиште Епископског трона у Пакрацу.
У периоду од 1991. до 1995. године срушено је 39, а знатно оштећено
47 православних храмова. Епископска резиденција у Пакрацу опљачкана је и демолирана,
а још увек није откривена судбина Епархијске библиотеке, ризнице, галерије портрета
и антикног намештаја. Саборни храм је спаљен са свим црквеним објектима. Срушене
су до темеља цркве у Новој Градишки и Славонском Броду. Преко 80% цркава, као и
остале црквене имовине, уништено је ван ратних дејстава. Основна карактеристика
скрнављења и демолирања храмова на подручју Пакрачког, Даруварског и Новоградишког
намесништва, јесте у томе што су Часне трпезе разбијане, а иконе спаљиване. Услед
ове пошасти и физичког прогона православни народ је избегао, а Пре почетка рата
Епархија славонска је имала 78 парохија, 71-ну црквену општину и три манастира (Ораховица,
Пакра и Света Ана).
Мало и питомо славонско место, које нам је у данашњи дан било домаћин,
иако је смештено далеко од сваке борбене линије, у току прошлог рата било је поприште
злочина: миниран је и порушен православни храм Светих апостола Петра и Павла. Село,
познато по томе што је родно место блаженопочившег Патријарха српског Павла, иако
је овог јутра обасјано децембарским сунцем и пуно зеленила које милује очи накратко
оставља у нама траг мрака злочина према Цркви Христовој не тако давно учињен под
окриљем ноћи од незнаних и иза маске зла скривених лица. Као што наука Христова
каже да после смрти долази Васкрсење тако и овде, на рушевинама старог храма, трудом
и помоћи верног народа са свих страна света, ниче обновљен храм Светих Апостола
Петра и Павла. Храм је неколико пута кроз историју претрпео страдање: први пут подигнут
је 1748. године, а на тим је темељима подигнут нови 1828. године, који је обновљен
1989. године, а миниран је 20. децембра 1991. године.
Током Свете Литургије, Епископ Милутин се, поздрављајући присутни
народ, захвалио на топлом гостопримству Епископу Сави, клиру Епархије славонске,
као и присутном народу. Преносећи благослове Светог Николаја и Преподобног Јустина,
заштитника Епархије ваљевске и свеколиког српства, Владика Милутин је присутнима
пренио и најтоплија осећања свих епархиота Епархије ваљевске. У току поздрава Епископ
је назначио колика је част бити данас и на овом светом месту и служити Свету Литургију
са присутним народом и свештенством, а нарочито са Владиком Савом, Епископом који
је пре њега столовао у Епархији аустралијско-новозеландској: „Велика је жртва
и напор који је овај дивни Епископ Цркве Христове, наш драги брат у Христу Сава,
поднео у годинама помирења и уједињења српског народа у дијаспори. И ја сам, као
Епископ у Аустралији жео плодну жетву коју је посејао вредни Владика Сава! Зато
сам и желео да данас дођем овде и да заједно прославимо Васкрслог Христа јер нам
Он даде наду да после смрти долази васкрсење!“
Одговарајући на поздрав угледног госта, Епископ славонски Г. Сава
је, изразио своју благодарност Владици Милутину на овој посети, на заједнички узнесеним
молитвама и на братској бризи за намучени верни народ Славоније. Истакао је да је
овај питоми и вредни народ, који од давнина у овим крајевима поштено живи од труда
руку својих, жељан посете и речи утехе из Србије, те да увек, као добар домаћин
дочекује овакве посете, које су на жалост ретке. Владика славонски је, обраћајући
се свом госту, напоменуо да митра, коју носе Архијереји Цркве Христове, означава
на грчком језику капу (покривало за главу) и да представља царску круну коју, од
пада Цариграда, у одјејанију користе Епископи јер је и Христос Цар над царевима.
Али, по речима Епископа Саве, символ Митре је много дубљи: Митра је онај венац направљен
од трња који је Христос измучен носио на Голготу и са којим је распет, после чега
је, што је најзначајније за цео људски род, Васкрсао. Са сузом у оку је Епископ
славонски Сава скинуо са главе своју митру и предао је Епископу ваљевском Милутину,
са речима: „Ево Владико драги и у Христу брате, ја вама данас предајем овај
мученички венац Епархије славонске да Вас сећа на нас и на овај данашњи дан,
на данашње заједничко служење и на овај дивни и многострадални народ Славоније за
чије се добро и благостање молите.“
Литургијско сабрање увеличала је и група поклоника из Зрењанина,
Епархија банатска, са својим свештеницима, која је кренула у походе светињама Епархије
славонске.
После Свете Литургије прешло се у сеоски дом у ком је послужено
окрепљење за све присутне. Присутни су се уз песму и разговор дружили још неко време,
када су кренули у посету имању на којем се давне 1914. године родио Патријарх Павле.
Сада се, трудом и залагањем Епископа Саве и Епархије славонске, имање, удаљено свега
стотињак метара од храма, налази у власништву Епархије славонске. Жеља је Владике
Саве, свештенства и верног народа ове напаћене Епархије да се на овом имању једног
дана подигне манастир, уколико би се прикупило довољно средстава. Из времена рођења
Патријарха Павла остао је само испуцали земљани набијени под старе ушорене славонске
куће. Каснији власници су на тим темељима изидали нову кућицу.
Мукла тишина владала је на зеленој површини окућнице, по којој
су се уокруг разасули помоћни објекти, одакле се поглед пружа ка остатку имања,
а на самом проласку кроз дворишну капију дочекују нас необрани гроздови црног грожђа
на гранама винове лозе са које је касна јесен већ обрала пожутело лишће. Грожђе
је, иако му је време прошло, и даље свеже и окрепљујуће. Владика Сава бере и домаћински
дели присутнима да пробају. Слаткост ситног зрна разлива се по устима и загрева
душу. Ипак узимам, по благослову Владике Саве неколико гроздова „за понети“.
После угодног боравка у Кућанцима дошло је време да се опростимо
од домаћина. Тужни због тренутка растанка, а ипак радосни због проведеног дана међу
људима добре воље и чиста срца, одлазимо према Србији и Ваљеву, где ће Епископ Милутин
већ наредних дана својим епархиотима пренети дивна осећања и братске поздраве верног
народа Славоније. Захвални смо Епископу славонском Господину Сави, његовом свештенству
и верном народу на топлом дочеку, домаћинској бризи, угодном боравку и великој братској
љубави којом су нас тог дана обасули.
архимандрит Петар
Архијерејски заменик
Архијерејски заменик
Извор: Епархија ваљевска
Нема коментара:
Постави коментар