традицију и закон који нам је дао Бог и који су нам пренели наши свети преци. И Стари и Нови завет преиспуњени су животописима светих људи. Читајући житије овог или оног светитеља и упознавајући се са његовим подвизима и чудесима, несвесно нам се намеће питање да ли безбожно човечанство, не разумевајући то, покушава да науком и техником замени ове природне дарове и способности које је човек изгубио услед првородног греха и које само у Христу Исусу може поново да задобије, па чак и да превазиће.
Једино нас врлина сједињује са Христом и распламсава у нама огањ божанске љубави, тј. оне божанске насладе за коју је наш светитељ говорио да узноси душу до небеса и до Бога, допуштајући нам да непрестано општимо са Њим. Свети Нектарије је постао пријатељ врлине и узнео се до њених врхова.
Покушаћемо да на следећим страницама скицирамо житије овог, нама савременог чудотворца. Састављено је на основу казивања људи који су га лично познавали, на основу кратког животописа који је написао отац Теодосије и, најзад, на основу меморијалног зборника објављеног 1953.године. Житије светитеља не уклапа се у начин размишљања човека који живи у свету и по законима света. Према речима светог Григорија Паламе, човек који је достигао светост постаје по благодати и кроз сједињење са Богом човек вечни и без прошлости. Како пише свети Атињанин, Дионисије Ареопагит, “богословље назива светима оне људе из наше средине који се одликују својом љубављу према Богу и светости.” Свако суштаство, обдарено разумом, које васцело и у границама својих могућности стреми да се сједини са Њим, да непрестано и свим силама усходи ка Његовој божанској светлости, заслужује да буде названо “човеком Божијим.”
Ми ћемо стога говорити само о “спољашњој” страни живота једног таквог човека. Корачање унутрашњим путевима тиче се само Бога и њега лично. Понекад пожелимо да проникнемо у срца светих Божијих људи и да се наслађујемо оним тајинственим богослужењима која се тамо извршавају. Морамо се, међутим, запитати ко смо ми да бисмо смели да се приближимо и да уђемо у ова светилишта? Једино светитељима доликује да исписују житија светитеља. Будући да не поседујем ни најмање зрно светости, у помоћ призивам Бога који је људским гласом обдарио Валаамову магарицу и молим га да ми омогући да у славу Божију и на радост свих верујућих говорим о ономе, којега је Он прославио.
***
На позив мојих пријатеља, доктора П. и његове супруге, у лето 1961. заједно смо отпутовали у Грчку. Невелики али добро опремљени туристички водич омогућио нам је да се оријентишемо на најзнаменитија места ове древне земље коју су назвали “колевком цивилизације.”
И овде се пројавио промисао Божији који се о свему стара. Управо нас је он усмерио ка острву Парос, иако смо планирали да посетимо свету Атонску Гору.
Још од античких времена, Парос је познат као једно од Кикладских острва, која су свету дала велики број песника, скулптора и уметника. Његовом чувењу у великој су мери допринеле велике залихе изванредног мермера. У хришћанском периоду, ово острво се прославило бројним подвижницима који су на њему живели. Још и данас тамо се могу срести људи који воде истински духовни живот. Његова саборна црква са стотину двери, посвећена Пресветој Богородици, представља највећи ранохришћански храм после константинопољске Свете Софије. Подигла ју је побожна царица Јелена, мајка цара Константина Великог. Храм је проширен и декорисан у време цара Јустинијана. За светог Нектарија смо први пут чули у манастиру посвећеном Пресветој Богородици, названом “Живоносни источник.”
Била је недеља, дан васкрсења. Седели смо и разговарали испод еукалиптусовог дрвета у манастирској паперти. Изненада се, јашући на мазги, појавила једна мештанка. Жена се зауставила испред нас. У рукама је носила малу девојчицу коју је непосредно пре тога ујела змија. Натечено дете је страховито патило. На острву није било лекара а поред свега тога, ова мештанка није имала ни новаца. Само јој је Бог могао помоћи и она је, уздајући се у Његову помоћ, дошла до монаха.
Дете су положили на земљу. Монаси су донели мошти, ставили их у чашу са водом и дали детету да испије. Овакав лек измамио је једном посетиоцу подругљив осмех. Нешто пре тога, отац Нектарије се удаљио и отишао по мошти свог небеског заштитника светог Нектарија Егинског. Он ми је предао ове мошти и затражио да њима благословим девојчицу. Послушао сам га и махинално удовољио његовој молби. Дете се умирило. Болови су престали и оно је убрзо заспало. Мајка га је одвела кући и све се срећно завршило.
Отац Нектарије је након тога постао мој пријатељ (пре тога сам га познавао само неколико тренутака). Казивао ми је мноштво зачуђујућих повести о свом небеском заштитнику
“Једном сам” причао је он, “отишао у Атину да посетим се стру. Припремала је чај и изненада на руку просула чајник са кипућом водом. Запомагала је од болова а ја сам узео ове исте мошти које сте Ви држали у рукама и рекао: “Господе Боже наш, молитвама светог Нектарија исцели моју сестру.” Затим сам јој тим моштима протрљао руку на којој се налазио огроман љубичасти плик ризикујући да тиме само повећам бол. Изненада се десило чудо Божије и рука је постала сасвим здрава. Упала се смирила и постепено повукла, као да је са руке скинута рукавица. Иако је била побожна моја сестра није много веровала у бесмртност душе. Ја сам јој тада рекао: “Тебе је исцелио свети Нектарије. Од сада веруј у бесмртност душе, јер је у то веровао и свети Нектарије.” На тај начин је сестра овог поштованог монаха истовремено задобила и исцелење и православност сопствене вере.
Све ово што сам видео и чуо побудило је у мени жељу да одем на Егину, да се поклоним моштима и гробници светог Нектарија и да прославим Створитеља. Та жеља се још више распламсала када смо од Једног иконописца у Атини, код којега смо били у гостима чули одушевљено казивање о светом Нектарију. Неспоразум са човеком који је био наш пратилац у Атини довео је до тога да смо пропустили једину лађу која је из Пиреја отпловила на Егину У томе сам видео Божију казну због мноштва својих грехова који су ме и лишили оваквог ходочашћа.
Час нашег одласка из грчке престонице неумитно се приближавао. Замолили смо нашег водича и сапутника да у наше име отпутује на Егину. Дали смо му списак на којем је било неколико имена, као и новац за пут и молебан.
Повратак у Француску и поновно погружавање у ужурбани, метежни живот донекле су потиснули моја сећања и утиске са путовања у Грчку. Прошао је октобар, а затим и новембар. Сасвим неочекивано, од једне жене дознао сам за необично виђење које јој се понављало неколико пута. Јављао јој се неки човек у поодмаклим годинама, племените и достојанствене појаве, срдачан и лучезаран.
Био је одевен у црну мантију а на глави је имао камилавку. Насмешио би јој се и благословио је, а затим ћутећи ишчезавао. Након што би нестао, за собом би оставио неко неизрециво осећање спокојства и радости. Према учењу светих отаца, снова и виђења се не треба плашити. Ако су она уистину од Бога, она ће се понављати. Међутим, и поред понављања овог виђења, нисам на њега обраћао пажњу. Једном приликом сам, из радозналости, затражио од те жене да свог посетиоца упита за име. Он се јавио још једном и, благословивши је, пружио нешто слично пергаменту. На том пергаменту је непознатим словима било нешто записано. Посаветовао сам је да препише та слова и, на своје огромно изненађење, видео сам да су на беспрекорном грчком језику и са свим потребним акцентима, написане следеће речи:” Добила си благослов. Отац Нектарије.” Тада сам се сетио свега о чему сам већ говорио, али и списка који смо послали на Егину, на којем се налазило и име ове жене.
Без оклевања сам о томе обавестио свог пријатеља, оца Нектарија са Пароса, који ми је убрзо радосно одговорио: “То је благослов мог светог покровитеља, који посредством те жене благосиља православне Французе.” У писму је била приложена и једна фотографија. Показао сам је оној жени и, желећи да је искушам, рекао да је то фотографија једног познатог грчког епископа.” Не”, самоуверено је одговорила она, “то је човек који ми се јављао већ неколико пута, то је свети Нектарије.”
Тако би изгледао историјат мог сусрета са светитељем, којега сам од тада необично поштовао. Заједно са једним пријатељем, монахом који је носио његово име, у августу 1961.г. пошао сам на ходочасничко путовање на Егину, одакле сам се вратио преиспуњен Божијим благословом.
* * *
Грчки устанак 1821.г. није у потпуности ослободио грчки народ од јарма
који су му Турци наметнули још од времена пада Константинопоља.
Ромејској престоници и већем делу Тракије било је суђено да заувек
остану под влашћу Турака. У Периклово доба, Тракија је обухватала
огромну територију. У време првог хришћанског цара, Константина Великог,
била је знатно сужена, а данас чини територију Бугарске и Румелије.
Према мишљењу историчара, Тракија је Грчкој дала њене прве становнике и
тако истакнуте личности као што је песник Лин. Грци су га сматрали сином
Аполона и Калиопе и приписивали му стварање Тужаљки или Погребних ода.
Трачанин је био и Орфеј, песник и музичар, чија се теогонија сматра
значајнијом од хомеровске.
У наше време, тој истој Тракији је било суђено да Цркви подари
Нектарија, тог новог божанског песника који је својом песничком речју
побудио верска осећања читавог народа, исцрпљеног четворовековном
владавином туђинских освајача. Задивљујући је био тај 19. век који је, с
једне стране, свету донео мноштво научних отккрића и истовремено
припремио тло за појаву атеизма. Са друге стране, међутим, био је то век
великих светих људи који своје подвиге нису извршавали нити науком нити
машинама. Свети Арсеније Пароски није располагао никаквим превозним
средствима, а прешао је с једног острва на друго корачајући по морским
таласима.
Свети Серафим Саровски открио је светлост Духа Светога и
преображени свет једном новинару који му је дошао са мноштвом питања.
Свети Јован Руски је, уз помоћ ангела, из Кападокије у Меку пренео тањир
са пиринчем за свог господара – муслимана који се упутио на ходочашће.
Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац препородили су
традицију исихазма, покренули Руског Ходочасника и штампали
Добротољубље, чији утицај у свету свакодневно расте. Безбројна су чуда
која је Свети Нектарије извршио током свог овоземаљског живота, али је
далеко више оних која је извршио након ослобађања од робовања плоти,
простору и времену. Могли бисмо рећи да су Свети Чудотворци руке Божије,
јер кроз њих дејствује Сам Господ.
“Ко је тај, што је затворио двери небеске”, питао је Свети Макарије. “Да
ли је Илија, или пак Бог који у Илији обитава, зауставио кишу? Мислим
да је то био Господ неба, који је живео у духу пророка Илије, чијим је
устима глас Божији забранио киши да се не излива на земљу. Он је затим
поново проговорио, двери небеске су се отвориле и киша се излила на
земљу… Зар је у моћи људске природе да чини сличне ствари? Ако је у
време сумрака (старозаветног Закона) сила Божија пребивала у
праведницима који су извршавали неизрецива чудеса, онда је то само због
тога што је у њима обитавала благодат Божија. У пророцима је стварао тај
исти Дух, који је и дејствовао у њиховим душама. Они су пророковали и
обраћали се народу када је било неопходно да му се саопште велике
ствари. Они нису пророковали у сваком тенутку него само онда, када је то
желео Дух Свети Који је обитавао у њима. Ако је Дух био распрострањен
још у време сумрака (старозаветног Закона) онда се далеко више пројавио у
Новом Завету, у време крста, у време доласка Христовог, када се
извршило изливање Духа: Излиј Духа Мога на сваку плот, каже се у Светом
Писму.
У светима величамо и прослављамо Самога Бога, Светога по преимућству и
Источника сваке светости. Бити свет значи носити Бога у свом срцу. Када
се каже да Бог обитава на земљи, онда то значи да Он обитава у светима,
као што је и речено у Писму: Обитаваћу са вама и ходићу између вас.
Свети апостол Павле пише: Старајте се да имате светост без које нико
неће видети Господа (Јевр.12;14). Поштовање светих значи поштовање Бога.
Богослужбени текстови јасно указују на то. Тако се, на пример, тропар
светом Нектарију завршава следећим речима: “Слава Христу који те
прослави! Слава Ономе, који те учинио чудотворцем! Слава Ономе, који
кроз тебе свима дарује исцелење!”
“У земаљским царствима”, пише митрополит московски Филарет, “народ се са
посебним поштовањем односи према приближавању цара којему је доделио
поверење, власт и титуле често и због тога што се нада његовом
заступништву и заштити сразмерној оној власти којом (цар) располаже.
Тако се и у Царству Божијем, а то је Црква Христова, верујући људи какви
сте и ви сами побожно обраћају светим Божијим људима, поштујући
благодат Божију која у њима обитава и надајући се, сразмерно својој
вери, на заступништво њихових молитава пред Богом и на предстојање по
датој им благодати.”
***
Утицај породичног окружења обично игра важну улогу у формирању човекове
личности. Верска атмосфера православне породице је увек црквена. Иконе
символишу присуство небеске Цркве, а кандила запаљена пред њима опомињу
на молитву, дарове и жртву. Побожна мајка свакодневно кади иконе и кућу,
благосиља улазак и излазак своје деце. Отац породице пак благосиља хлеб
који је зарадио трудом сопствених руку. Свакога месеца, долази
свештеник да би освештао и благословио овакав дом. Ево шта апостол Павле
у својој посланици Ефесцима саветује родитељима: Ви, оцеви, не
раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој
(Еф.6;4). У једној таквој, једноставној и побожној породици са много
деце, која је живела по законима Божијим, родио се 1.октобра 1846.г. у
Силиврији Тракијској, недалеко од Константинопоља, Анастасије Кефалас.
Велики Павле каже Тимотеју да у њему обитава вера његове мајке Евникије.
Тако се и жива вера Марије Кефалас, мајке нашег светитеља, пренела и
настанила и у њеном сину. Отхрањен млеком побожности, будући Нектарије
је још од најранијих година био онакав, какав ће остати читавог свог
живота – уман, кротак, смирен, целомудрен и привржен врлини. Док је био
дете имао је обичај да, вративши се из цркве, стане на столицу, и да
затим понавља речи проповеди коју је тога дана слушао у храму као да се и
сам налази на некој узвишеној катедри. До времена његовог поласка у
основну школу, родитељи су га већ упознали са свештеном историјом и
научили га да напамет изговара Псалме Дечак је посебно волео 51. псалам,
који је Давид написао након убиства Витсавејиног мужа: Смилуј ми се,
Боже, по великој милости Својој… и тиме као да је већ указивао на
покајање и смирење као на наЈважнија усмерења у свом животу.
Ка смирењу нас призива и Сам Господ када каже: Научите се од мене јер
сам крошак и смирен срием, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11;29).
Да би се задобио покој о којем говори Христос – мора се знати или
упознати оно, што је искусио и Он Сам. Смирити се значи одсећи сопствену
вољу, каже свети Нектарије својим монахињама након што је и сам знао
како да то учини. Господ сасвим Јасно каже да Он није дошао на земљу да
би испунио Своју вољу него вољу Оца небеског. Свети Нектарије је
поседовао истинско смирење које укрепљује и не своди се само на спољашња
обележја и на смирене речи, смирење које Дух Свети ствара у дубини,
унутар човека, као што о томе говори и свети Григорије Палама у свом
слову упућеном монахињи Ксенији. Што се тиче покајања под чијим је
дејством свети апостол Павле говорио да је први међу грешницима, знамо
да му је оно узвратило милошћу Божијом и трећим небом.
Још један стих тог истог, 51. псалма, Научићу безаконике путевима
Твојим, и грешници ће се обратити к Теби (ст.13) посебно је привлачио
Анастасија и на неки начин предодредио његов будући призив. Није имао ни
пуних седам година када је купио табаке папира и од њих начинио свеску.
На мајчино питање шта намерава да учини са том свеском, одговорио је да
жели да у ту свеску записује речи Божије. Постоје деца која су мудрија
од стараца. Христос је због такве деце захваљивао небеском Оцу који је
сакрио Своје тајне од мудрих и умних, али их је открио деци. Анастасије
је могао да говори Давидовим речима: За Тобом пристајем од рођења, од
утробе матере моје Ти си Бог мој (Пс.22;10). Анастасије није био сличан
осталој деци и ретко се дружио са својим вршњацима. Будући веома надарен
како за световне тако и за духовне науке, млади Анастасије није имао
прилике да се усавршава живећи у свом крају.
Сиромаштво његових родитеља
(отац је чак и ослепео) и непостојање средње школе приморали су га да
напусти родно место. Имао је четрнаест година када је, уз мајчин
благослов, на леђима понео торбу са својим стварима и отишао у
силивријску луку, да би одатле отпутовао у Константинопољ.
***
Способност и љубав према учењу могу саме по себи формирати мудре и учене људе. Међутим, када се уз ова два фактора прикључи и фактор светости који је од суштинског значаја, онда се човечанство обогаћује узорним фигурама путеводитеља, духовних воћа и руководитеља. Једно зрнце светости превазилази тоне људске мудрости. Анастасије је већ у раној младости поседовао такву мудрост.
Таштина, разбибрига, саблазни и задовољства којима увек обилује један тако велики град као што је град на обалама Босфора ни у једном једином тренутку нису одвлачиле Анастасија од молитве, цркве, учења и посла. Његов живот био је строг као живот светих Григорија и Василија у време њиховог школовања у Атини. Григорије Назијанзин говорио је у надгробној беседи приликом сахране светог Василија: “За многе је Атина била нездрав град. За мене је, међутим, Атина била ризница јер ми је подарила пријатељство са Василијем који је по строгости свог карактера био свештеник много пре него што је рукоположен…”
***
Једне године пожелео је да отпутује у своје родно место, у Силиврију, и да тамо прослави празник Рождества Христовог. Укрцао се на једрењак јер су путеви у то време још увек били лоши и ретки. Током пловидбе, започела је тако снажна бура да је једрењак готово потонуо. Многи путници су хулили на Бога. Придржавајући се за спуштена једра, Анастасије је из дубине душе завапио ка Господу: “Боже мој, спаси ме, и ја ћу изучавати богословље, како бих мога да затворим уста оних који хуле на Твоје свето Име.” Бура је изненада престала и лаћа је, неоштећена и читава, упловила у луку пре планираног времена.
***
У време када је као школски учитељ радио на Хиосу, Анастасије (Нектарије) је много писао. Међутим, ниједан од радова из тог раздобља није дошао до нас јер су сви рукописи пропали у земљотресу који је опустошио острво.
***
Дечак који му је помагао приликом куповине и у кухињи једном приликом је
услед расејаности заборавио шерпу на ватри, тако да је њен садржај
потпуно изгорео. Анастасије се разгневио и за казну два пута ударио
дечака по потиљку. Он се, међутим истог тренутка покајао и замолио Бога
да му опрости. Истовремено је преклињао Господа да га лиши чула укуса.
Бог је услишио његову молбу и прихватио његово покајање. Од тога дана,
свети Нектарије није осећао укус хране коју је узимао.
***
Ватрени заговорник монашког живота, Анастасије је често посећивао
манастир “Неа Мони” на Хиосу. Манастир потиче из 9. века и знаменит је
по својим мозаицима. Анастасије је са игуманом овог манастира често
разговарао на тему монашког и подвижничког живота. Управо овај игуман га
је и замонашио на дан 7. новембра 1875, када је Анастасије добио
монашко име Лазар. Једна од светитељевих поема, написана у похвалу
монашког живота и посвећена једном монаху, може нам дати представу о
томе шта је за њега значило монаштво:
Заволи молитву, пост и бдење,
буди усрдан у труду и пребивај у безмолвију,
усавршавај се у смирењу, трпљењу,
постојаности, разборитости и пажњи.
Поштуј самоодрицање, племенитост,
доброчинство, дух правде,
целомудрије и чистоту срца.
Буди скроман, целомудрен, послушан,
милостив, повучен и незлобив.
Не опраштај себи, не заборављај на делање.
Заволи труд, протерај страх, одбаци гнев,
задобиј спокојство духа.
Сакривај се од страсних жеља.
Не брини ни о чему излишном,
јер треба да се бринеш само о једном,
о духовном узрастању.
Подвизавај се и стреми савршенству
да би донео плод достојан покајања.
Имај у свом срцу сећање
на Име Небеског Женика
и немој престајати да му служиш.
Заволи живот у дворовима Господњим,
и свим срцем прослави
Створитеља и Бога твога.
Након што је пострижен за монаха, светитељ је још три године провео у манастиру, у којем је обављао дужност секретара и живео у савршеној аскези (подвижништву). Остала браћа су га волела због његових врлина. Митрополит хиоски обратио је пажњу на њега и 15. јануара 1877.Г, на годишњицу његовог крштења, рукоположио га је у чин ђакона. Тада је добио чудесно име Нектарије које означава “напитак бесмртника.” Ново име представљало је својеврсно пророчанство, јер је у његовој души текао нектар живота. Из њега је истицао миомирисни поток који је васцелу Цркву Христову испунио радошћу. У Нектаријевој личности усходила је нова звезда.
У складу са православним обичајем, прелазак из мирјанског живота у монашки прати промена имена, будући да се монашки постриг сматра својеврсним новим крштењем, док ново име носи карактер новог предодређења. “Морамо сматрати за своју дужност”, писаће касније овај светитељ једној монахињи, “да постанемо пример врлине и савршенства, подражаваоци житија и поступака оних светитеља чија имена носимо…” “Врлински пример овог или оног светитеља много помаже човеку који стреми савршенству. Он га учи смирењу, чак и ако је царске крви, учи га да савлада сваку препреку па чак и ону која би му се могла учинити несавладивом. Такав пример га учи да воли оне који га мрзе и да поштује оне који га вређају. Он га учи да живи због своје браће и да умире због закона Божијег и заповести Господњих. Он га учи да са радошћу прихвати да буде најмањи од најмањих и да нађе утеху у томе да се никада не истиче. Чему га он још неће научити? Ако бих све то набрајао, не бих имао нити довољно времена, нити довољно папира…”
У обезбоженом свету често влада мишљење да је монаштво безначајно за заједницу. Са те тачке гледишта, и само хришћанство се посматра као чисто друштвена појава која се своди на спољашња дела. Тиме се игнорише чињеница да монах, којем је успело да угоди Богу и да се сједини са Њим, може учинити за свет много више него неко други, јер Бог удовољава његовим молбама. Свети Нектарије је јасно говорио о томе свом пријатељу, егзарху храма Гроба Господњег у Атини, са којим је радо беседио о стварима Божијим: “Када човек схвати своје предодређење, тј. када схвати да је он син Бога Небеског тј. Највишег добра, тада на овоземаљска добра почиње да гледа са извесном отуђеношћу и равнодушношћу. Врлински човек је у овом свету изложен искушењима и пробама, али се у дубини срца радује јер му је савест мирна. Свет ненавиди и презире врлинске људе иако им истовремено и завиди јер се, као што су говорили наши преци, и сам непријатељ диви врлини.”
Архимандрит Амвросије Фонтрије
Преузето из књиге „Свети Нектарије Егински – Земаљски анђео, небески човек“, Београд 2000.
Извор: Радио Светигора
#нектарије, #светинектаријеегински, #светинектарије, #nektarije, #svetinektarijeeginski, #svetinektarije,
Нема коментара:
Постави коментар