Трогодишњица смрти патријарха Павла обележена је у храмовима СПЦ у земљи и расејању, у цркви манастира Раковица свету архијерејску литургију служио је патријарх српски Иринеј, док је на гробу патријарха Павла служен помен. Данас је организовано и молитвено сећање.
#Патријарх #Павле рођен је као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци далеке 1914. године, у ондашњој Аустро-угарској монархији. Након школовања у Тузли и Сарајеву, и завршеног Богословског факултета у Београду, ратне 1942. године одлази у манастир Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисури. Разболевши се од туберкулозе отишао је у Манастир Вујан, где се излечио, а затим је са братством тог манастира прешао у овчарско-кабларски манастир Благовештење, где се и замонашио 1948. године, добивши монашко име Павле. Након постдипломских студија у Атини, изабран је за епископа рашко-призренског 1957. године. На Косову и Метохији провео је 33 године, и за то време подигао и обновио бројне цркве и манастире, одржавајући интензивне контакте са верницима и монасима, обавештавајући редовно тела СПЦ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве и страдању српског народа.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990, а устоличен наредног дана. Било је то веома тешко и бурно време, почетак распада југословенске државе, време пада комунистичке идеологије и буђења национализма и старих непријатељстава, време сукоба али и већег враћања вери, што је представљало велики изазов за Српску православну цркву и њеног поглавара, који се показао достојан и мудро водио Цркву у тим тешким временима. Како је рекао митрополит Амфилохије „патријарх Павле је тај тешки крст изнео часно и достојанствено, као ретко ко у нашој прошлости“. На састанцима са римокатоличким и муслиманским верским поглаварима, бројним функционерима и у обраћањима светској и домаћој јавности редовно се залагао за мирно и праведно решење сукоба. Патријарх Павле је интензивно радио на јачању цркве, на њеном организационом јачању, превазилажењу унутрашњих сукоба и раскола, ојачао је њен образовни систем, у његово време веронаука је враћена у школе, а Богословски факултет у оквире Београдског универзитета. Због свог рада добио је више престижних домаћих и страних одликовања, а уживао је велики углед међу грађанима Србије и региона, и то не само код оних православне вероисповести. Бавио се и научним радом, објавивши бројне монографије, књиге и чланке. Од 2005. године више пута је због болести и повреда приман на Војномедицинску академију, а због јаке упале плућа 2007. године започео је лечење у овој установи, где је остао до своје смрти. Због болести се обратио Светом архијерејском Сабору СПЦ да му дозволи да се повуче из активне службе, али његова молба није усвојена.
У заслуге патријарха Павла убраја се рад на обнови и оснивању нових епархија, обнови Богословије на Цетињу, отварању Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи.
Поводом његове смрти Влада је прогласила тродневну жалост у републици Србији, а дан сахране је био дан жалости у Београду и Републици Српског. Стотине хиљада верника, у километарским редовима, одало је почаст преминулом патријарху у Саборној цркви у Београду, док је више од пола милиона њих присуствовало сахрани, што сведочи о томе колику популарност и углед је патријарх Павле уживао у српском друштву. Сахпањен је у манастиру Раковица, према сопственој жељи, а сахрани су присуствовали представници бројних цркава и верских заједница, као и многи државници.
Патријарх Павле био је једна од јавних личности која је уживала највећи углед и поштовање међу грађанима Србије, али и других држава на Балкану, без обзира на њихову вероисповест. Дубоко поштовање указивали су му и поглавари бројних верских заједница, као и многи светски државници. Остао је познат по животу у складу са јеванђељем, својој скромности и аскетском животу, честу путујући пешке или градским превозом, сам је шио своје одело и поправљао ципеле, и често обављао мајсторске радове у Патријаршији и манастирима у којима би се затекао. Говорио је грчки, руски и немачки језик, а био је и почасни доктор богословског факултета и Академије светог Владимира у Њујорку. Због свега тога, његова смрт представљала је велики губитак за државу Србији и српски народ, али и читаву православну и хришћанску заједницу у свету.
Предлози за канонизацију
У седиште Српске православне цркве претходних година стигло је низ иницијатива да се покојни патријарх Павле прогласи за светитеља, што је наишло на једнодушну подршку домаће јавности. О овом предлогу већ је било речи и на седници Светог архијерејског Сабора. Црквени архијереји заузели су став да, сходно пракси коју примењује Црква, доношење одлуке о овом питању одложе за неку годину. Без обзира на то, верни народ Павла већ доживљава као светитеља. Његов лик у неколико храмова СПЦ осликан је налик на свеце – са ореолом око главе.
У диптих светитеља СПЦ може да буде уписана само личност чије су заслуге велике за цркву и народ. Потребно је и да међу верницима постоји развијен култ личности која се убраја међу свеце. Услов који је био обавезан у прошлости, а чији су се остаци одржали и до данас, јесу чудеса (исцељења, приказивања и слично) која је „кандидат“ за светитеља чинио за живота, али и после смрти.
Нема више таквих као што је био патријарх Павле
Био је непосредан у разговору са својим верницима. Често је умео да се поигра са децом која су се играла у близини Патријаршије. Управо таквог једног зимског дана, који је био хладан и ветровит, патријарх је позвао децу да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сок. Сва деца су појурила за патријархом, осим једног дечака. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је одговорио: “Не могу да уђем, нисам крштен“.
Патријарх му је на то рекао:
„Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно.“
Четрдесет четврти патријарх на трону светог Саве преминуо је на данашњи дан 2009. године на Војномедицинској академији. Његовој сахрани и тродневном мимоходу у Саборној цркви присуствовало је више од милион људи. Патријарх Павле је поштовање заслужио искреним ставом према верницима, а данас је мало таквих. Међу верницима који су долазили у Патријаршију да последњи пут поздраве патријарха српског Павла могло се чути: „Нема више таквих као што је био патријарх Павле“!
Извор: ВасељенскаТВ
Нема коментара:
Постави коментар