Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и
различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо –
дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама
Богородици.
Пре него што проговоримо неколико речи о томе како се у нашој Цркви молитвено прославља, празнује Пресвета Богородица, зауставимо се на једном, нама се чини, неопходном питању. Шта значи празновати неки догађај из живота Пресвете Богородице? Шта ми чинимо, шта се са нама дешава када празнујемо, богослужбено прослављамо њено Рођење, Ваведење у Храм или Успење? Саму суштину онога што се у току празновања дешава немогуће је у потпуности свести, увести у људске речи ма како и ма колико оне вешто одабране и тачно примењене биле. То, са друге стране, не значи да је немогуће говорити о смислу и суштини празновања на такав начин да нама ипак буде ближа и јаснија његова природа. На првом месту треба знати да долазак на празнично богослужење значи улазак у једну другу димензију живљења, откривање – кроз непосредно учествовање и доживљавање целокупним бићем – једног новог начина постојања које превазилази временско-просторне оквире нашег свакодневног искуства истовремено остајући у њима.
Светодуховска природа богослужења, светодуховско искуство празновања нас чини учесницима и актерима догађаја које прослављамо а светотајинска природа Цркве нам приопштава, дарује спасоносне последице тих самих догађаја. Празновање, такође, подразумева лични сусрет са празнованим – ми славећи празнике Пресвете Дјеве, Њу срећемо и као девојчицу у наручју мајке Ане, и као девојку пред којом стоји Архангел Гаврило и као Мајку Живота на самртничкој постељи – а да за све то време стојимо под Њеним материнским покровом и бивамо закриљени Њеним мајчинских молитвама.
Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова; Њени су канони, богородичини и крстобогородичини Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за Њено име – покров, полагање појаса, Њене чудотворне иконе у целом православном свету. Сви су Богородични празници непокретни, сви су дубоко укорењени у историју, свештена факта, непобитне чињенице. Љубав према Богородици и молитвено поштовање прелива се из храмовне побожности у личну домаћу, келејну назовимо је како желимо – свакако само не приватном – побожност. Богородици се молимо речима молитвеника, на бројанице и вапајима срца.
Но, вратимо се нашој основној теми. Празновање Пресвете Богородице на нивоу годишњег богослужбеног круга организовано је кроз читав низ Њених празника. Неки од тих празника припадају категорији великих празника. У ту групу спадају Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење и Велика Госпојина.
Малу Госпојину или Рођење Пресвете Богородице, Црква прославља 8 септембра. Рађање будуће Богомајке из сусрета две лозе – царске, Давидове, по оцу Јоакиму и свештеничке, Аронове, по мајци Ани, представља начином до којег је до њега дошло – зачећем у дубокој старости, својеврстан увод у натприродно, безмужно, зачеће Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. То, као једну од основних тема овог празника истичу и тропар претпразништва и кондак празника, рекавши да неплодност рађа Богородицу.
Треба рећи и то да Црква поред дана у који се Богородица родила прославља и дан у који је зачета празником Зачећа свете Ане, који се слави 9. децембра.
Другог дана Мале Госпојине прослављамо Свете Богородитеље Јоакима и Ану. Овде се показује једно правило празновања, један принцип ко коме је састављена, компонована црквена богослужбена година, а он се састоји у томе да се другог дана неког великог празника прослављају актери који су у њему учествовали, који су, на неки начин, до њега довели. Тако другог дана Божића прослављамо Пресвету Богомајку, Богојављења – Светог Крститеља, Сретења – Светог Симеона Богопримца итд. Овде нам се открива велика тајна Божијег деловања у историји – Бог увек позива к себи, тражи, покреће, мотивише, надахњује људска бића да му буду слободни сарадници. Управо та тајна сарадње, садејства, узајамног односа Бога и људи открива се у овом хеортолошком принципу.
Ваведење, увођење у Храм Пресвете Богородице прослављамо 21. новембра, и овај празник увек пада у време Божићног поста. Богословску поруку овог празника на посебно дубок начин доноси кондак празника у коме певамо да се Богородица, која је храм Спасов... данас уводи у Дом Господњи... Овде се сусрећу две концепције храмовске побожности и поставља граница између два Завета, Старог и Новог, која ће раздвајати два различита начина доживљавања сакралног простора. По једном, старијем – по коме је конципирана већина светских религија, тачније оне које имају форме храмовске побожности, Бог обитава у одређеном простору, био он саздан или несаздан, и тај простор је својеврстан дом Божији. По другом, новијем, који доноси хришћанство, Бог свој храм више не саздава на првом месту од камена, него и од људског тела. Сада живо камење храма Очевог – хришћани, по речима Светог Игњатија Антиохијског, граде и сачињавају дом за Њега. Ово је наравно могуће захваљујући Телу Христовом, које је тај нови храм, али и телу Богородице које је омогућило да дође до Тела Христовог те је оно, самим тим, на један специфичан начин, Његов, Христов Храм.
(наставак у следећем броју)
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1093
Пре него што проговоримо неколико речи о томе како се у нашој Цркви молитвено прославља, празнује Пресвета Богородица, зауставимо се на једном, нама се чини, неопходном питању. Шта значи празновати неки догађај из живота Пресвете Богородице? Шта ми чинимо, шта се са нама дешава када празнујемо, богослужбено прослављамо њено Рођење, Ваведење у Храм или Успење? Саму суштину онога што се у току празновања дешава немогуће је у потпуности свести, увести у људске речи ма како и ма колико оне вешто одабране и тачно примењене биле. То, са друге стране, не значи да је немогуће говорити о смислу и суштини празновања на такав начин да нама ипак буде ближа и јаснија његова природа. На првом месту треба знати да долазак на празнично богослужење значи улазак у једну другу димензију живљења, откривање – кроз непосредно учествовање и доживљавање целокупним бићем – једног новог начина постојања које превазилази временско-просторне оквире нашег свакодневног искуства истовремено остајући у њима.
Светодуховска природа богослужења, светодуховско искуство празновања нас чини учесницима и актерима догађаја које прослављамо а светотајинска природа Цркве нам приопштава, дарује спасоносне последице тих самих догађаја. Празновање, такође, подразумева лични сусрет са празнованим – ми славећи празнике Пресвете Дјеве, Њу срећемо и као девојчицу у наручју мајке Ане, и као девојку пред којом стоји Архангел Гаврило и као Мајку Живота на самртничкој постељи – а да за све то време стојимо под Њеним материнским покровом и бивамо закриљени Њеним мајчинских молитвама.
Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова; Њени су канони, богородичини и крстобогородичини Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за Њено име – покров, полагање појаса, Њене чудотворне иконе у целом православном свету. Сви су Богородични празници непокретни, сви су дубоко укорењени у историју, свештена факта, непобитне чињенице. Љубав према Богородици и молитвено поштовање прелива се из храмовне побожности у личну домаћу, келејну назовимо је како желимо – свакако само не приватном – побожност. Богородици се молимо речима молитвеника, на бројанице и вапајима срца.
Но, вратимо се нашој основној теми. Празновање Пресвете Богородице на нивоу годишњег богослужбеног круга организовано је кроз читав низ Њених празника. Неки од тих празника припадају категорији великих празника. У ту групу спадају Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење и Велика Госпојина.
Малу Госпојину или Рођење Пресвете Богородице, Црква прославља 8 септембра. Рађање будуће Богомајке из сусрета две лозе – царске, Давидове, по оцу Јоакиму и свештеничке, Аронове, по мајци Ани, представља начином до којег је до њега дошло – зачећем у дубокој старости, својеврстан увод у натприродно, безмужно, зачеће Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. То, као једну од основних тема овог празника истичу и тропар претпразништва и кондак празника, рекавши да неплодност рађа Богородицу.
Треба рећи и то да Црква поред дана у који се Богородица родила прославља и дан у који је зачета празником Зачећа свете Ане, који се слави 9. децембра.
Другог дана Мале Госпојине прослављамо Свете Богородитеље Јоакима и Ану. Овде се показује једно правило празновања, један принцип ко коме је састављена, компонована црквена богослужбена година, а он се састоји у томе да се другог дана неког великог празника прослављају актери који су у њему учествовали, који су, на неки начин, до њега довели. Тако другог дана Божића прослављамо Пресвету Богомајку, Богојављења – Светог Крститеља, Сретења – Светог Симеона Богопримца итд. Овде нам се открива велика тајна Божијег деловања у историји – Бог увек позива к себи, тражи, покреће, мотивише, надахњује људска бића да му буду слободни сарадници. Управо та тајна сарадње, садејства, узајамног односа Бога и људи открива се у овом хеортолошком принципу.
Ваведење, увођење у Храм Пресвете Богородице прослављамо 21. новембра, и овај празник увек пада у време Божићног поста. Богословску поруку овог празника на посебно дубок начин доноси кондак празника у коме певамо да се Богородица, која је храм Спасов... данас уводи у Дом Господњи... Овде се сусрећу две концепције храмовске побожности и поставља граница између два Завета, Старог и Новог, која ће раздвајати два различита начина доживљавања сакралног простора. По једном, старијем – по коме је конципирана већина светских религија, тачније оне које имају форме храмовске побожности, Бог обитава у одређеном простору, био он саздан или несаздан, и тај простор је својеврстан дом Божији. По другом, новијем, који доноси хришћанство, Бог свој храм више не саздава на првом месту од камена, него и од људског тела. Сада живо камење храма Очевог – хришћани, по речима Светог Игњатија Антиохијског, граде и сачињавају дом за Њега. Ово је наравно могуће захваљујући Телу Христовом, које је тај нови храм, али и телу Богородице које је омогућило да дође до Тела Христовог те је оно, самим тим, на један специфичан начин, Његов, Христов Храм.
(наставак у следећем броју)
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1093
Нема коментара:
Постави коментар