ЈЕДАН БОГ СВЕТА ТРОЈИЦА - EПИСКОП ДАНИЛО КРСТИЋ

Укратко да кажемо – има много религија, а у ствари има само неколико типова религија: једни верују у случај, да је случајно свет постао и да ће случајно нестати, те да је зато између та два случајна догађаја све бесмислено – то су атеисти, они који верују у случај; други пак, верују у смисао, да све у свету има смисла, то су теисти, људи који верују да постоји Бог. Ови, који верују да постоји Бог, деле се на многобожце и једнобожце.

ШТА КАЖУ ХРИШЋАНИ А ШТА РАБИНИ

И ХОЏЕ О БИЋУ БОЖЈЕМ?

Ми хришћани кажемо многобожцима – не може бити неколико свемогућих. Ако је Бог свемогућ, онда може бити само један Свемогући, иначе би сваки међу тим боговима говорио – ја сам више свемоћан него ти. А то је апсурд. Значи, долазимо до само три озбиљне вере на свету. То су једнобожачке вере: јеврејска, хришћанска и мухамеданска. Све три кажу – један је Бог, али разлика је у догмату Свете Тројице, који исповедају хришћани и кажу – Бог је један, али су Три Лица, Три „Личности“: Отац, Син и Дух Свети. А рабини и хоџе, на другој страни, кажу – Бог је један, али само једно Лице. Када би се они крстили, они би то чинили са једним прстом, за разлику од нас који то чинимо са три прста. Ми тиме указујемо на тајну наше вере: као што су три прста различита, тако су Три „Личности“ Божанске различите, при том ипак стежемо три прста да нагласимо да су те Личности нераздељива Тројица – један Бог. А хоџе и рабини би рекли овако – Бог је један, али једно Лице. У Корану пише: Бог нема Сина. То је управо супротно главном хришћанском догмату да је Бог послао Сина Свога да постане човек, који се родио од једне Јеврејке девојке, Богородице Марије, и постао Човек, Богочовек. Значи, за нас Исус Христос јесте Један од Свете Тројице, Коме нема почетка, као ни Богу Оцу, и Који се двапут родио – једном у вечности, пре него што је свет постојао, родио се од Бога Оца као Син Божији, а други пут у историји у овоме свету од Богородице Марије као Син Човечији, као Човек. Зато је Он Богочовек. А хоџе и рабини кажу – Бог је Самотњак Који никада не може доћи у овај ограничени свет. За њих је Господ Исус Христос само добар човек, Јеврејин, пророк, као и Свети Илија. Њега је, по Мухамедовом лажном учењу, Бог однео на небо, као и Светог Илију, а тобоже Јуда је био разапет, јер по Мухамедовом, као и према рабинском старозаветном схватању, ако је неко Божији љубимац и Божији изабраник, онда он има да ужива на земљи, да буде богат и силан и моћан и зато не улази у главу ни старозаветних рабина, ни новозаветних хоџа да праведник може и логично је да страда. Та, Најправеднији, Син Божији, када је дошао у овај космос, где влада диктатура Сатане – ђавола, где он помоћу смрти влада над свима страховладом својом, ту је Христос, Син Божији, баш и морао да пострада, јер уколико је човек праведнији и чистији, утолико су демони и њихов Кнез таме још разјаренији на таквога и нападају га помоћу својих свесних сарадника, злом људи поробљених сатаниста, које наш народ зове вештице и вешцови, или помоћу несвесних сарадника Сатане, а то су лакомислени и непоштени људи. Има свесних сарадника ђавола и полусвесних и несвесних. И злобом таквих лукавих људи увек су праведници гоњени. Зато је Христос рекао Светим Апостолима да, ако неко жели поштено да живи, биће гоњен, као и његов Бог, Господ Исус Христос, када је дошао у овај свет. Значи, разлика је између тврдњи хришћана и хоџа и рабина у овом: на небу је, за хришћане Света Тројица, а за Јевреје и мухамеданце „Бог – Самац“.

КО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС?

Ми хришћани кажемо – Исус Христос је Богочовек, а мухамеданци кажу – не, он је само добар човек. Пошто је Бог тамо горе и не може бити доле истовремено, значи Исус из Назарета је само добар човек, пророк. А рабини кажу о Њему још и горе, да је Он тобоже лош човек, мађионичар, Који је помоћу Сатане чинио чудеса и опсенама залудио прост народ да Га узме за Бога.

Значи, имамо три одговора на питање ко је Исус Христос. Ми, који верујемо да је Бог Света Тројица, ми кажемо – Он је Један од Свете Тројице, једини од Свете Тројице Који је постао Човек, Он је Богочовек, Он је Бог у људском телу и Он је то доказао Својим Божанским понашањем и чудима које је чинио на земљи. Највеће чудо Његово није оно што је претворио воду у вино, умножавао хлеб, исцељивао болесне и дизао мртве, највеће чудо Његово је сама Његова жртвена Љубав, да је Он, Бог, Свемогући Цар Небески, Син Вечнога Бога Оца, сишао у овај грехом окружени свет да га спасе од Сатане и смрти и врати га поново у окриље Свете Тројице. Спасење од ђавола могао је извести само Бог. И то путем жртве из љубави, а не силом. Јер Богочовек Исус Христос Својим умирањем на Крсту доказао је Своју љубав према људима, а ђаволима је показао да је и Његова слабост јача од њиховог најјачег оружја – смрти. Отуда је Васкрсење Христовог Тела из гроба највећа радост овоме свету. Својим Васкрсењем Христос је открио извор Вечног Живота у Своме Телу, а кроз Литургију и причест тај Његов Живот Вечни доступан је свакоме ко верује у Њега. Зато, крштени у име Свете Тројице, миропомазани печатом Духа Светог, једемо Тело Богочовеково и певамо: „Сви ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“. Обукли смо се, значи, Њиме, Васкрслим Телом Његовим. Е, сада замислите, дође после Христа неки Мухамед, водич каравана, који је нешто чуо од рабина о јеврејској вери, а од наших калуђера и православних Арапа чуо је о хришћанској вери и онда је он, пошто је био многобожац дотле, хтео да створи неку нову веру за свој народ. Он, наравно духовно незрео, није умео да разликује духове – њему је дошао демон у облику Архангела Гаврила и он је мислио да је то Архангел Гаврило. Највећи дар међу највећим духовницима монасима хришћанским јесте дар разликовања духова: да ли су духови од Бога или од ђавола. То могу да разликују само велики светитељи, јер ђаво може да узме разне облике, чак и да се јави у облику Христа Бога... Зато само онај који може да разликује створену светлост од Нестворене Светлости Божанске, тај може да зна да ли је то ангео који сија нествореном светлошћу божанском, или је то демон, који је само окупио око себе ове сунчеве зраке па сија мало јаче него обична дневна светлост. И онај, који то не разликује, тај може да узме таквог једног демона за ангела. То се, по хришћанској вери, десило Мухамеду.

Међутим, не улазећи у дубоку теологију, покушаћемо да овако са стране чисто људским, психолошким доказима покажемо чак и онима који немају никакве вере где је прави Бог: да ли је истина на страни Христа, или на страни Мухамеда. Када су Јевреји питали Христа да ли може бити развода, Он им је рекао – Мојсеј вам је дозволио развод јер сте ви тврдоврати, не можете да будете верни у браку и чините прељубе. Мојсеј вам је, дакле, допустио развод, али у почетку Бог је замислио да човек може да буде само једанпут жењен, једна жена и један муж – љубав тотална, верност тотална као између Бога и Цркве, као између Христа и човечанства у Цркви, и да је муж спреман да умре за своју жену као Христос за Цркву, а жена да умре за мужа као што су мученици спремни да умру за Христа. То је жртвена љубав када волимо другог више од себе. Христос је рекао – као што су били Адама и Ева у почетку, тако треба да буде сваки брачни пар. А Мухамед каже да је њему Бог допустио да човек може имати четири жене, а ако је богат може још да купује и друге наложнице за свој харем. Овде не треба бити велики теолог, него само човек неискварене природе и пресудити: да ли нормалан човек може истовремено волети четири жене једнако? Свакако не може! Он ће једну волети више, као љубимицу, а оне три ће бити љубоморне и то је већ пакао у тој кући... Да и не говоримо о женској страни, јер свака жена, ако воли свога мужа, природно жели да га има само за себе, целога. Као што је њена љубав тотална, тако она жели за узврат и тоталну љубав мужа. Значи, довољно је само мало знати људску природу да увидимо да је Мухамеда обмануо демон разврата, док Исус Христос указује на пут чистоте у браку.

У Старом Завету је многоженство било дозвољено. И по Мојсијевом закону Јевреји би могли да имају хареме, али рабини у пракси признају да је Христов морал изнад старозаветног морала и нема данас међу Јеврејима да се ико жени са много жена. Они не признају Христов закон савршенства, али практично, на делу они су се постидели многоженства. Тако су Јевреји, иако хуле на Христа Бога, признали Његову заповест о једноженству.

Закључак је ово – није довољно рећи један је Бог, јер тако све три велике религије света кажу. Када бисмо ту стали и тиме се задовољили, онда бисмо се одрекли Крста Богочовека. Јер, ми хришћани кажемо, није Бог само тамо негде на небу, као што то хоџе и рабини кажу, Он је и ту на земљи, јер Бог је Света Тројица: Бог Отац је жртвовао Сина Свога, Син је добровољно хтео да дође на овај свет да се жртвује за нас, Дух Свети је сишао на једну Јеврејку Девојку – Богородицу Марију да би она могла родити Сина Божијег као Човека, да би се Он морао распети на Крсту из љубави за нас. Тако сва Света Тројица учествује у спасењу рода људскога и ту је велика разлика између хришћанске вере и оне друге две монотеистичке религије: Бог није себични Егоиста тамо горе на небу, Који би могао као Самац мирно да богује и благује и да гледа како се доле род људски мучи под окупацијом лажних богова – ђавола. Прави Бог не би могао да буде такав! Ми кажемо – прави Бог је Онај Који се стара за свако своје створење и цело човечанство, прави Бог је Онај Који је испунио обећање дато Еви и Адаму да ће послати Спаситеља да их избави од смрти, тако да је жртвом својом доказао ту своју љубав према човечанству.

Затим, у хришћанској вери нема фатализма, него се тајна спасења одвија кроз тајну слободе. Наша вера учи да је Бог створио слободне и ангеле и људе и свако се опредељује сам према Богу да ли ће да Му узврати на Његову љубав својом љубављу, или ће да Му узврати мржњу. А љубав и мржња, као што сви добро знамо, јесу плод слободнога срца. Нико се не може присилити да некога воли или да некога мрзи. Зато је Христос Бог и дошао и рекао – Ја сам Свемогући Бог, као и Мој Отац, волим вас, али нећу употребити своју божанску свемоћ да бих вас њеном силом изнео из овог затвора смрти и све пренео у рај. Јер, онда би Сатана имао право да каже – стани, они су дошли код мене слободно, на веру. Грех, први грех Еве је у томе да је она веровала на обећање ђаволово да је он њен већи пријатељ него Бог. Ту је сада чвор. После Христовог Васкрсења стално се гласа и то тајно у срцу: да ли ћемо веровати Христу Богу Који је рекао – „бићете као богови, тамо где сам ја бићете и ви“. Али то нам је рекао и ђаво у почетку, али он нас је преварио. Сада нам Христос вели – бирајте коме ћете више веровати: Мени или ђаволу. Својим делима, својим животом докажите кога више волите. То је гласање срцем. Али Црква теши заблуделе и зове на покајање. Христос је нама дао лек против греха и смрти – то је покајање и причест. И зато у Хришћанству нема очајања.

О РАЈУ И ПАКЛУ

А хоџе и рабини уче о предестинацији, о предодређењу. Тобоже, Бог Који је на небу, тамо решава предвечно ко ће куда да иде без обзира како се понашао. Овај, ако је од семена Аврамова, ако је јеврејске расе, он ће аутоматски да иде у рај, па ма какав покварењак био. Тако уче рабини. А од нејевреја само добри ће ићи у рај. Тиме се Јевреји кваре јер мисле да ће аутоматски ићи у рај зато што су синови Авраама. А мухамеданци опет кажу – ко год призна Коран и Мухамедов закон – иде у рај. А ко год га не призна ићи ће у пакао. Уопште, све код њих иде аутоматски, јер нема слободе за човека. Бог је за њих неки својеглави самодржац, Који тако самовољно решава, елем, ти ћеш да идеш у пакао, па ма колико добар био, а ти ћеш да идеш у рај, па ма колико покварен био. Супротно томе учи Света Православна Црква – свако ће бити суђен по делима својим. Христос каже: „Нећу ја вас судити“. Свако ће сам себи судити по савести. И свако ће видети цео живот свој као филм. И онда ће сам да пресуди и каже: „Господе, заиста сам више учинио зла, заслужио сам пакао“. Или, други ће да каже: „Хвала Ти, Боже, помогао си ми да више добра учиним“.

Врата раја – то су врата Цркве Православне. Она негује тајну слободе кроз Покајање. Одувек су православни хришћани веровали да је Христос Бог оставио Апостолима, Епископима и Свештеницима Своју Божанску моћ да разреше од грехова све вернике који се кају. Све грехе које је верник покајнички исповедио свештенику, када се „филм“ његовог живота буде приказивао на Страшном Суду, све грехе које је исповедио и покајао се, све ће то да буде бело, изгубљено, избрисано са траке... Бог ће да избрише те тамне слике понижења и заборавиће их. А само ће они греси, које нико није исповедио, да се виде. Зато сви ми православни хришћани гледамо ведро на свет и никада не падамо у очајање. Не постоји неопростив грех него само непокајан грех. И Јуда се могао покајати, само да је хтео. Бог једва чека да се грешник обрати. Он се одмах радује. И најгорем разбојнику на крсту, одмах, чим се покајао, рекао му је: „Данас ћеш бити са мном у рају“.

За ту веру је умро Цар Лазар на Косову, свети ђакон Авакум у Београду под Турцима, за ту веру су умрли и многи други који су умели да виде Васкрслога Христа Бога на земљи, у Цркви Православној, на Њеним иконама и у Њеној светој Чаши Причести.

  

Из књиге: Православље и религија Новог светског поретка