Дођи и види: Ново предавање на Православној философско-књижевној школи у цркви Лазарици

Ново предавање на Православној философско-књижевној школи у организацији Књижевног друштва Свети Ћирило и Методије и Православне Епархије Крушевачке са благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког господина др Давида(Перовића) и уз учешће Преосвећеног Владике Давида одржано је у уторак 4, септембра 2012. године у Амфитеатру цркве Лазарице у Крушевцу.

Своју беседу БОГ СЕ НАМА У СЛОВУ ОТКРИВА (судбина српског језика и ћирилице данас) одржао је Владимир Меденица,православни философ, публициста и власник издавачке куће Логос. Издавачка кућа Логос позната је по преводима и објављивању књига руске православне мисли и књижевности.

После вечерње службе у цркви Лазарици и читања Акатиста Светом Кнезу Лазару модератор, проф. Зоран Ђурић, је у уводном делу програма прочитао текст Душка М. Петровића о српском језику и писму који је приложен Округлом столу Међународних дана Светих Ћирила и Методија одржаним ове године у Крушевцу. Затим је Владимир Меденица надахнуто и промишљено у својој беседи БОГ СЕ НАМА У СЛОВУ ОТКРИВА упутио на семантичке везе у језику православних народа (руског и српског) и неопходност чувања ћирилице. У богатству изворних речи српског и руског језика крије се и обухвата нас православље и љубав према Христу и саборности. На крају беседе Владимира Меденице отворио се простор за разговор са публиком. Заједништвом у причешћу речи завршен је програм Другог предавања на Православној философско-књижевној школи у Амфитеатру цркве Лазарице.

Ево и извода из текста Душка М. Петровића Крстоносно српско слово ...''Нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика.

Из латинице, која се развила из писма грчког језика у седмом веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, a у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо.

Почетком деветнаестог века, пред Илирски препород – који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет – загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) “све духовне пастире своје бискупије“ да скупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији. Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да “бирају“ између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупаније) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и одлучили “дати предност штокавштини“, те је Људевит Гај пожурио да напише “Kratku osnovu horvacko-slavonskoga pravopisanjа“ којом (по узору на чешку абецеду), не само решава проблеме с гласовима Č, Š, Ž, што их је мучило док су писали латинским писмом, латиницом, него ствара и NJ и LJ, па Ć (од ТЈ), као и GJ, које ће касније Даничић претворити у Đ. То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом(!?), како су је до скоро звали и у Црној Гори и у БиХ, где су у међувремену то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа. Да и многи Срби пишу гајицом највише је допринело промовисање југословенске идеје, при чему ваља нагласити да улога римокатоличке цркве у томе још није довољно истражена и да је та идејa изнедрила “уједињавање хрватскога и српскога језика у један језик“, а то у ствари значи да је договором у Бечу (1850) српски језик почео да се уједињује сам са собом све док се није и ујединио и добио ново име: српско-хрватски или хрватско-српски. Хрватски језик (“кајкавштина“) постао је тада “кајкавски дијалект“ тог новог језика, а вероватно је остао „дијалект“ и после крвавог развода у рату 1991-1995, тј. после изласка “хрватског“ из хрватско-српског. Све у свему, чињеница је да Хрвати наш лепи српски језик – ево већ више од 160 година – упорно кваре, али га још нису толико покварили да би га могли назвати својим именом, да би га могли назвати хрватским језиком, ма како, где и колико на томе инсистирали.

Дакле, још једном: нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика, а у Хрватској се и данас говори српским језиком, а пише гајицом, хрватским писмом.

Знано је и не би се смело заборавити, нити дозволити да се лажима затрпава, а виком и галамом поклопи истина да су они који су од Срба отели језик, пошто су претходно опљачкали српско народно благо на територији на којој је до тада и писмо било српско, почели одмах – истовремено са “уједињавањем језика“ – своје писмо истурати у први план, а српску ћирилицу полако склањати, заклањати, па гонити, прогонити, забрањивати, затирати! Радили су то и раде истрајно, све време и свим средствима на простору који су прогласили својим, а на суседним просторима: неумницима допадљивом причом о “латиници као модернијем, светском писму“. Остало је записано и да је краљ Александар Карађорђевић хтео да укине ћирилицу – у интересу југословенства!? ''

Ваљало би напоменути и да је пре пар година проф. др Петар Милосављевић устврдио да ми срби немамо толико проблем са шиптарима(албанцима) јер они само хоће нашу територију и ништа више, много је за нас србе опасније оно што хоће хрвати, а хрвати хоће наш језик, нашу културу, нашу традицију и наше обичаје. Али, пише Душко М. Петровић,... ''Господ је био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно.

И то слово нас обавезује, то крстоносно ћ, да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.''

Зоран Ђурић

Извор: Епархија крушевачка
Фото: Миљан Милетић

Уводна реч господина Зорана Ђурића
11:37 мин.
http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-09-04_2-1.mp3