Парастос

 ПАРАСТОС -Православни Хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада, кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

 Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти као ни после ње. За Цркву, као и за самога Господа, нема мртвих, јер је Бог наш, Бог живих а не мртвих.

У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.

Дакле, шта је парастос ? То је једанод заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла (Парастасис) и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле чланове.

Парастос, као и остали заупокојени обреди, јесу у ствари посебни чинови установљени од стране Цркве у спомен мртвих, као и посебне молитве за њих. Та пракса Цркве да брине о својим уснулим члановима, заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а са друге, на наследству из ранијих прехришћанских религија. Прес свега, сам појам Цркве као заједнице светих, која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни будући живот, у опште васкрсеље и суд, имали су као последицу приношеље молитава за ''блажени покој и упокојење душа'' оних који су у Христу уснули.

Но исто тако, код старих Јевреја, као и код незнабожаца, постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих, који су, нема сумње, бар спољашње, утицали на стварање сличних литургичких манифестација и код Хришћана, или су, пак, допринели наставку (продужетку трајања) најстаријих обичаја у вези са мртвима, будући да исти не само што нису били противни правој вери, него су у хрисћанству добили нови смисао.

Та блискост у посмртним обичајима сусреће се нарочито у књигама Старог Завета (Тов. 4,17; П. Мак. 12,43 - 45), где се наводи да је Јуда Макавеј, доследан учењу о васкрсењу, послао у Јерусалим оно што је потребно за приношење жртава за оне који су у рату погинули. А код незнабожаца је био обичај изношење јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једе и умрли. Даће, пак код Хришћана, и ако по спољачњости личе на овај незнабожачки обичај. добиле су сасвим други смисао. Јер код Хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостиљама и делима љубави, а посебно у молитвама. О вредности таквих дела и молитаваза умрле говоре још Апостолске Установе, као и многи свети оци (Златоуст, Кирило Јерусалимски, бл. Јероним, Августин, а нарочито св. Симеон Солунски).

Када се деси, дакле, да неко од наших сродника отиде ка Господу, онда му следују парастоси у трећи, девети и четрдесети дан после смрти, као и на пола године и годину. Парастоси општег карактера, који се врше за све ''од памтивека уснуле Оце, Праоце и сроднике наше'', обављају се на ЗАДУШНИЦЕ, дане посвећене мртвима, нарочито у суботу месопосну и суботу у очи Свете Педесетнице. Сви ови парастоси у Хришћанству добили су дубоко духовно значење. Тако, парастос у трећи дан символизује тродневни боравак Христа у Гробу, а врши се и у част Свете Тројице, као саме суштине наше Хришћанске вере. Деветине - опет се врше у знак свештеног броја (3 х 3) или због девет чинова ангелских, са молитвомда се душа умрлог приброји њиховим чиновима. Четрдесетница се врши у част Вазнесења Господњег у четрдесети дан по Васкрсењу. Годишњи парастос не врши се на телесни рођендан, као код незнабожаца, него на дан истинског рођења за вечни живот, тј. на сами дан упокојења.

Овде треба нагласити да се живи чланови породице и сродници често греше о покојнике. Парастос је пре свега, молитва за умрлога и треба га вршити онда када му припада, а не онда када одговара живима. То нарочито важи за 40-дневни парастос, којег треба вршити тачно у четрдесети дан од смрти, тачунајући дан смрти као први дан. У народу, пак, врло често померају тај Парастос те на уторак, те на суботу, рачунајући више како ће лакше доћи удаљени (или запослени) сродници, те испада да је парастос (тачније гозба) њих ради, а не умрлога ради. На жалост и свештенство ту често повлађује и попушта (идући линијом мањег отпора и незамерања).

Истина, полугодишњи и други парастоси, могу се померити неки дан раније или касније, али четрдесетодневни никако, јер је он од посебно великог значаја за душу умрлога.

За парастос се припрема кувана пшеница, заслађена медом или шећером, воштаница и чаша вина којим се прелива кољиво (и гроб, ако се парастос врши на гробљу). Кољиво нас подсећа на васкрсење умрлога, јер по речима Христовим, као што пшенично зрно да би изникло и дало клас и зрно, треба прво бацити у земљу да тамо иструне, тако се и тело умрлога предаје земљи на иструљење, да би потом васкрсло за будући живот (Види I Koр. 15,36). Мед или шећер у кољиву символизује сладост добра будућег живота, а упаљена свећа означава да је умрли прешао из мрачног земаљског живота у вечни живот светлости и истине где сија светлост лица Божијега.

По позитивним прописима Цркве, парастоси (и помени) не врше се од Божића до Богојављења, у дане Прве седмице Великог Поста, од Лазареве Суботе до Томине неделје закључно, као и у недеље и празничне дане. Та забрана једино неважи за четрдесетодневни парастос, будући да се исити не сме померати, те се врши ма у који дан падне.

Овде би требало додати, и ако је само по себи разумљиво, да Црква врши парастосе и помене амо за оне верне који су умрли у заједници са Њом, забрањујући вршење парастоса (као и у опште помињање на заједничким молитвама) за нехришћане, јеретнике, одлучене од Цркве и самоубице. Изузетак чини само према оним самоубицама који су дигли руку на себе као душевни болесници, те према томе, били несвесни шта чине.

Извор: Вождовачка црква - Београд

 #Парастос, #Parastos,