НЕ ТРЕБА СЕ БРИНУТИ

Треба се трудити и ревновати, а не треба се бринути. Труди се и ревнуј за истину и светињу Божију и положи на Господа бриге своје. Он захтева од нас оно што је у нашој власти а не оно што је у Његовој. Рекао је Спаситељ: ко од вас бринући се може примаћи расту својему лакат један?

С пуним поверењем, дакле, у Створитеља свога вршимо свој дати нам посао и не бринимо о свему ономе што ће доћи и што може доћи. Више вреди кап молитве но море бриге. Нарочито не треба очајнички да се бринемо за цркву Божију. Ако је ичему у васиони осигурана крајња победа, то је Цркви Христовој.

 И врата адова неће јој одолети. Свети Григорије Двојеслов описује цркву свога времена и сравњује ју „са старом лађом разбијеном од буре, у коју лађу са свих страна улази вода јер су греде њене иструлеле и расуте од свакодневних таласа”. На људима су тада биле тешке беде, глад, болест, узнемиреност, очајање; од честих ратова народ проређен, земљорадња запуштена; у брак нису хтели људи ступати. Јер сви су мислили да се крај свету приближио. Такво је било стање Цркве пре дванаест векова. Па није дошао крај; стање се поправило; црква се утврдила и раширила. Да је крманош брода Цркве био човек, Црква би од буре сасвим пропала. Али је крманош цркве, и онда и сада, свемоћни Дух Божији.

Свети Николај Жички