Наши људи не пријављују бол, него се лече сами, па се ако се иза бол крије нека озбиљна болест, лекару за помоћ обраћају касно
Срби су нација која трпи: стисну зубе и спремни су да трпе и најјачи
бол – утисак је професора др Драгана Павловића, анестезиолога и
начелника Одељења анестезије Клиничко болничког центра „Бежанијска Коса”
и шефа Центра за бол, кроз који месечно прође око 30 пацијената.
– Пацијенти у Србији су спремни дуго да трпе бол због лоших социо-економских услова, али и лоших навика. У богатијим земљама много више се брину о болу него у сиромашним. Неки вид болног стања – без обзира на то да ли је главобоља или бол у стопалу – свакога дана осећа око 20 одсто становника, око 15 посто популације пати од неког хроничног бола, а од канцерског бола пет одсто становништва – наводи наш саговорник.
Он додаје како наши људи не пријављују бол лекарима него се лече сами, па се ако се иза бол крије нека озбиљна болест, лекару за помоћ обраћају касно. Пример за то је бол у пределу стомака, који се погрешно повезује са нервозом стомака или киселином у желуцу, пацијент се сам лечи, а када болови постају несносни, обраћа се лекару, онда се на рендгену или скенеру уочи тумор.
Када је реч о лековима против болова, у Србији се лако издвајају две групе: они који ће одлагати да попију таблету упркос болу и други који ће и за најмању главобољу, бол у рамену, леђима, стомаку, за зубобољу без много промишљања попити аналгетик и то често – двоструку дозу.
– Када је реч о болу није добра ниједна крајност: нити трпети бол у 21. веку, поред савремених достигнућа медицине, нити претерано узимати аналгетике. Све нам чешће долазе пацијенти који због злоупотребе аналгетика добијају крварења из желуца или им је оштећена функција јетре. Основна грешка је што многи у Србији бол доживљавају као симптом. Попиће неки „аспирин”, „парацетамол”, „кафетин” или „бускопан” за бол у желуцу, сачекати да бол умине, заборављајући да је бол, пре свега, упозоравајући физиолошки механизам одбране тела, који нас алармира да се у организму нешто дешава, што „искаче” из граница нормалног. Сваки бол треба озбиљно размотрити, што не значи да за блажи бол не треба да попијемо аналгетик. Ако бол траје дуже од пет дана, треба се обавезно обратити лекару – каже др Павловић.
Он додаје да две до три таблете против болова у току једне недеље нису опасне за здравље, али две до три таблете дневно у току пет дана – јесу.
У Србији још недовољно користе предности терапије бола, која се у свету све више развија, а пример за то су лечење лумбага.
– Бол у леђима, други је разлог за одсуствовање са посла, одмах иза прехлада и вирусних инфекција. Између 60 и 80 одсто људи бар једном у животу доживело је бол у леђима, више од 40 одсто особа, млађих од 40 година, једном годишње има бол у леђима, који је разлог за боловање. И нашу државу бол у леђима много кошта, а послодавци често не верују својим запосленима. Проблем је што се промене некада не виде ни на скенеру или магнету, а бол је стваран и треба веровати пацијентима. Ту се користе дијагностичке блокаде – спречавање преноса болних надражаја ка мозгу уз помоћ инјекције са локалним анестетиком, који делује сат времена или нешто дуже, али ако бол прође, значи да смо нашли узрок. Тада дајемо терапијске блокаде – са кортикостероидима који имају антизапаљенско деловање и делују месец дана и дуже. Блокаде понављамо неколико пута, а у међувремену се овим пацијентима помаже физикалним третманом – објашњава др Павловић.
Против болова, у свету се све више користе фластери са локалним анестетиком – лидокаином, као и фластери са капсаицином, биљним алкалоидом који ублажава бол, док су код нас за сада у примени само фластери за лечења канцерског, хроничног бола.
Пацијентима који имају рак веома помажу фластери са опиоидом или наркотиком фентанилом, који се комерцијално зову „дуроџезик” фластери. Мењају се на три дана, на позитивној листи су и добијају се на рецепт – наводи наш саговорник.
– Пацијенти у Србији су спремни дуго да трпе бол због лоших социо-економских услова, али и лоших навика. У богатијим земљама много више се брину о болу него у сиромашним. Неки вид болног стања – без обзира на то да ли је главобоља или бол у стопалу – свакога дана осећа око 20 одсто становника, око 15 посто популације пати од неког хроничног бола, а од канцерског бола пет одсто становништва – наводи наш саговорник.
Он додаје како наши људи не пријављују бол лекарима него се лече сами, па се ако се иза бол крије нека озбиљна болест, лекару за помоћ обраћају касно. Пример за то је бол у пределу стомака, који се погрешно повезује са нервозом стомака или киселином у желуцу, пацијент се сам лечи, а када болови постају несносни, обраћа се лекару, онда се на рендгену или скенеру уочи тумор.
Када је реч о лековима против болова, у Србији се лако издвајају две групе: они који ће одлагати да попију таблету упркос болу и други који ће и за најмању главобољу, бол у рамену, леђима, стомаку, за зубобољу без много промишљања попити аналгетик и то често – двоструку дозу.
– Када је реч о болу није добра ниједна крајност: нити трпети бол у 21. веку, поред савремених достигнућа медицине, нити претерано узимати аналгетике. Све нам чешће долазе пацијенти који због злоупотребе аналгетика добијају крварења из желуца или им је оштећена функција јетре. Основна грешка је што многи у Србији бол доживљавају као симптом. Попиће неки „аспирин”, „парацетамол”, „кафетин” или „бускопан” за бол у желуцу, сачекати да бол умине, заборављајући да је бол, пре свега, упозоравајући физиолошки механизам одбране тела, који нас алармира да се у организму нешто дешава, што „искаче” из граница нормалног. Сваки бол треба озбиљно размотрити, што не значи да за блажи бол не треба да попијемо аналгетик. Ако бол траје дуже од пет дана, треба се обавезно обратити лекару – каже др Павловић.
Он додаје да две до три таблете против болова у току једне недеље нису опасне за здравље, али две до три таблете дневно у току пет дана – јесу.
У Србији још недовољно користе предности терапије бола, која се у свету све више развија, а пример за то су лечење лумбага.
– Бол у леђима, други је разлог за одсуствовање са посла, одмах иза прехлада и вирусних инфекција. Између 60 и 80 одсто људи бар једном у животу доживело је бол у леђима, више од 40 одсто особа, млађих од 40 година, једном годишње има бол у леђима, који је разлог за боловање. И нашу државу бол у леђима много кошта, а послодавци често не верују својим запосленима. Проблем је што се промене некада не виде ни на скенеру или магнету, а бол је стваран и треба веровати пацијентима. Ту се користе дијагностичке блокаде – спречавање преноса болних надражаја ка мозгу уз помоћ инјекције са локалним анестетиком, који делује сат времена или нешто дуже, али ако бол прође, значи да смо нашли узрок. Тада дајемо терапијске блокаде – са кортикостероидима који имају антизапаљенско деловање и делују месец дана и дуже. Блокаде понављамо неколико пута, а у међувремену се овим пацијентима помаже физикалним третманом – објашњава др Павловић.
Против болова, у свету се све више користе фластери са локалним анестетиком – лидокаином, као и фластери са капсаицином, биљним алкалоидом који ублажава бол, док су код нас за сада у примени само фластери за лечења канцерског, хроничног бола.
Пацијентима који имају рак веома помажу фластери са опиоидом или наркотиком фентанилом, који се комерцијално зову „дуроџезик” фластери. Мењају се на три дана, на позитивној листи су и добијају се на рецепт – наводи наш саговорник.
објављено: 19.06.2012.
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар