PORUKA

Miroslav Mika Antic

 Kad produ zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kcer najdaljih naših kceri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje buducih zora,
za cavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek buduci lepše sanjaju,
zamoli da cudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tacnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
vici da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i cuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici medu ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih ceka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrcuci - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kcer njegovih najdaljih kceri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
vec da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i cudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sredivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasledivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasnu kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu obicnu mrvu najglasnije,
za jednu obicnu mrvu najcasnije,
za jednu obicnu mrvu najviše.

Miroslav Antic