SVEŠTENICI I MERCEDESI

Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje.

Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?
Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.

Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“

* * *

Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?

Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.

* * *

Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.

Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.

U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.

Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.

* * *

Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.

- Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.
- Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.
- Zato kako je sve lepo ove godine!
- Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.

Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.

Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.

I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.

Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).

Protojerej Andrej Tkačev


Prevod sa ruskog S.M.
11 februar 2012 god.

Izvor: Manastir Lepavina